Šta je novo?

Реконструкција Трга Републике

[url=http://beobuild.rs/forum/viewtopic.php?p=573338#p573338:2ok7aoqf je napisao(la):
GOJE » 09 Oct 2018 02:07 pm[/url]":2ok7aoqf]Elementarno nepoznavanje istorije od strane većine Beograđana svakako nije pohvalno.

..........

važna činjenica je da posle Bajrakli džamije i temelja sinagoge u ulici Visokog Stevana, Stambol (ili Wuertemberg) kapija bi bili najstariji prezentovani ostaci neke građevine u Beogradu (ne računajući Kalemegdan).


A Terme na Platou, a Rimska dvorana u Biblioteci grada, rimski ostaci na Kosančiću (kada može i sinagoga, može i to)?
E, moj "bolji poznavaoče" :D
 
Ono za cime stvarno treba da zalimo je tvrdjava Žrnov. Dugla ga u vazduh ona lujka Aleksandar I Karadjordjevic nema tome ni sto godina. Mnogo bitmije of Stambol kapije...
 
[url=http://beobuild.rs/forum/viewtopic.php?p=573338#p573338:3qt46760 je napisao(la):
GOJE » 09 Oct 2018 02:07 pm[/url]":3qt46760] Pre toga Srbi su dobili Beograd pod privremenom upravom u dva kratka perioda. Osmanlije su Beograd osvojile od Austrijanaca i Ugara, čiji je on uglavnom i bio.
Nebi se time slozio sto je ta dva puta bio prestonicno mesto i centar pravoslavnih vernika. U 15om veku Beograd je vazno mesto hodocasca (relikvije cara Konstantina, Sv. Paraskeve i Sv. Marije i ikone Beogradske Bogorodice), pretezno naseljem srbima. Do 1521 srbi su najbrojniji zitelji grada. Sulejman Velicanstveni odseljava srbe u Carigrad (zajedno sa ikonom Beogradske Bogorodice i relikvije cara Konstantina - danas se nalazi u kremlju u Moskvi). A i turci su mu se zaduzili veliku dzamija unutar tvrdave gradio je Mimar Sinan - arhitekt Sulejmanije i Selimje dzamije u Carigradu i Jedrenu. Mimar Sinan je graditelj imperijalnih gradevine otomanske imperije.

Izcesak iz Jelena Erdeljan 2017: A Contribution to the Study of Marian Piety and Related Aspects of Visual Culture in Late Medieval Balkans: Several Notable Examples Recorded in Serbian Written Sources, IKON 10 (2017), 369-376.

Dating from the early 14th century, archbishop Danilo II presents us with an account of another highly venerated icon of the Virgin which became the focus of pilgrimage and, in the 15th century, figured as the major token of Mary’s presence and divine protection over Belgrade as the capital of the despotate under Stefan Lazarević, thus also a major cornerstone of the construction of this city’s identity as New Constantinople and New Jerusalem. In the vita text of king Dragutin, the Serbian archibishop renders in full detail the pilgrimage undertaken to venerate the holy icon of the Virgin of Belgrade (Bogorodica Beogradska) by the Serbian queen Simonis, daughter of emperor Andronikos II and wife of Serbian king Milutin. Danilo II offers a detailed description of her royal entourage which set off to Belgrade in 1315, following a reconciliatory meeting between kings and brothers, sons of king Uroš I, Dragutin and Milutin, at Milutin’s residence at Pauni in Kosovo held shortly after their mother’s, queen Jelena’s death and burial in 1314. With an intention to further rectify the strained relationship between the two brothers and rulers of Serbia, and with Milutin’s blessings, Simonis, accompanied by a splendid and regaly bedecked entourage, set off to meet with her sister in law, queen Katelina and her brother in law, king Milutin’s brother, king Dragutin. The archbishop says that she “arrived in the glorious and magnificent city called Serbian Belgrade, which lies at the bank of the river Danube and the Sava” whereupon “in the great cathedral metropolitan church she venerated with love the miracle-working icon of the most holy Virgin.”

This icon has not survived to this day. Like the Hodegetria of Constantinople, the icon of the Virgin of Belgrade shared the fate of the city and its people. Following the Ottoman conquest of the city in 1521, it was trans-lated to Istanbul along with other relics kept in Belgrade and the Serbian population it had once protected. As for its iconography, various sources have given ground for its identification with a number of Constantinopolitan highly venerated holy icons of the Mother of God, miracle working and in functioning as the Byzantine capital’s holy guardians - from the dexiakratousa Hodegetria type to the acheiropoitos Virgin of Lydda, i.e. the icon of the Virgin of Jerusalem which had, since the time of emperor Leo VI, been a constituent part of the hierotopy of the Royal Doors at the entrance to the naos of the Hagia Sophia in Constantinople. It has also been identified with the Virgin of Rome which (following the exile in the iconoclastic period and stay in Rome where it found refuge) was laid in the church of the Theotokos in Chalkoprateia where the Virgin’s girdle was kept. It is presumed that during the period of Byzantine rule, in the 11th century, it was the palladium of Belgrade. As such, according to the contemporary Byzantine practice, could also have been of the iconographic type of Panagia Blachernitissa, which Michael Attaleiates mentioned as watching over the city as an impenetrable shield.

Accordingly, it is possible to assume that, in a way, the icon of the Virgin of Belgrade carried implications of several icons of Mary’s protection over the capital of the Empire and acted as their protective sum in a place relegated, like Constantinople, to the care of the Theotokos.It is well known that Stefan Lazarević dedicated his capital city to the Mother of God: of this he testified in the preserved autobiographical excerpt from his charter issued to the city of Belgrade: “... I found the most beautiful place, from antiquity the most great city of Belgrade, by chance destroyed and derelict, raised it and dedicated it to the most holy Mother of God”.

Belgrade was, namely, dedicated to and identified with the Mother of God, and its metropolitan church which celebrated the feast of the Dormition had a location which in the sacral topography of the Serbian capital (quite in accordance with the dedication of the church) had been likened to the Kydron Valley and Gethsemane.
 
[url=http://beobuild.rs/forum/viewtopic.php?p=573356#p573356:2o8ecivo je napisao(la):
relja » 09 Oct 2018 04:30 pm[/url]":2o8ecivo]
[url=http://beobuild.rs/forum/viewtopic.php?p=573338#p573338:2o8ecivo je napisao(la):
GOJE » 09 Oct 2018 02:07 pm[/url]":2o8ecivo]Elementarno nepoznavanje istorije od strane većine Beograđana svakako nije pohvalno.

..........

važna činjenica je da posle Bajrakli džamije i temelja sinagoge u ulici Visokog Stevana, Stambol (ili Wuertemberg) kapija bi bili najstariji prezentovani ostaci neke građevine u Beogradu (ne računajući Kalemegdan).


A Terme na Platou, a Rimska dvorana u Biblioteci grada, rimski ostaci na Kosančiću (kada može i sinagoga, može i to)?
E, moj "bolji poznavaoče" :D
Namerno sam izostavio ostatke iz rimskog perioda, jer: terme na platou su zapravo kopija originala koji je ostao ispod površine, rimska dvorana je maltene u sklopu Kalemegdana, a i teško se može reći da je baš prezentovana široj javnosti (iako svako može da siđe do nje), a ostaci na KV nisu uopšte prezentovani, ali mislim da smo se baš nas dvojica na toj temi složili o načinu na koji bi mogli da budu prezentovani (bez obnavljanja zgrade srušene biblioteke-fabrike Vapa).
 
[url=http://beobuild.rs/forum/viewtopic.php?p=573377#p573377:2pxi3jbd je napisao(la):
orjen » 09 Oct 2018 06:24 pm[/url]":2pxi3jbd]
[url=http://beobuild.rs/forum/viewtopic.php?p=573338#p573338:2pxi3jbd je napisao(la):
GOJE » 09 Oct 2018 02:07 pm[/url]":2pxi3jbd] Pre toga Srbi su dobili Beograd pod privremenom upravom u dva kratka perioda. Osmanlije su Beograd osvojile od Austrijanaca i Ugara, čiji je on uglavnom i bio.
Nebi se time slozio sto je ta dva puta bio prestonicno mesto i centar pravoslavnih vernika...
U vreme Dragutina nije bio prestonično mesto (njegova prestonica je bio Debrc), već samo deo njegovog poseda dok je bio vazal Ugarskom kralju, i čak morao da dozvoli redovne posete papskih izaslanika. Taj period može komotno da se zanemari, ili da se pominje samo kao kuriozitet.

U vreme despota Stefana, je bio ne samo formalna prestonica, već i mesto izuzetnog značaja za istoriju Srba, ali na žalost, taj aranžman je bio privremenog tipa. Građevine, kulturna dostugnuća i što je najvažnije žitelji su ipak preostali u gradu, dovoljno da ostave trajni pečat tog vremena, ali grad nije više bio srpski.

Kako bilo, nema potrebe za daljim diskusijama u ovom smeru, samo sam hteo da istaknem koliko nam je nepodnošljivo lako da se odreknemo nekih značajnih i važnih građevina, ljudi i događaja, dok neke lažne činjenice možemo do besvesti da "mitoligizujemo", kao što već pomenuh za samu kapiju, braću Jugovića i Vuka Brankovića, a ranije zaboravih da pomenem i prokletu Jerinu.
 
Goje - Pa jesu "prezentovane" ako su dostupne.
Ipak je nebitno, sve ovo upućuje koliko je cela ta priča o ostacima kapije nategnuta - mora da se uloži napor i osimsli nekakav kontekst. Pravi se marketing (ni iz čega).
Koliko već pričamo o ovome - kapija koja je do sada bila opšte poznata kao "Stambol kapija", polako menja ime u "Vitemberška" kako bi joj se podigao značaj... nešto poput Marijane Mateus :)
 
Da li se objekti obično nazivaju po svojim kreatorima i investitorima ili po onima koji su se kasnije u njih uselli, silom izbacivši ove prve?
 
[url=http://beobuild.rs/forum/viewtopic.php?p=573350#p573350:9uqs80km je napisao(la):
direktor » 09 Oct 2018 03:48 pm[/url]":9uqs80km]Ali potenciranje rijeci glavna tioliko .... suvisno ...
Zbog činjenice da je stari Beograd praktično na poluostrvu, koje je još i izdužen greben, jugoistična kapija grada je kao jedini ravan izlaz na kopno, i još na početku dva najvažnija puta koja se račvaju tačno od nje, sigurno imala saobraćaj bitno veći od ostale tri kapije uzete ZAJEDNO. Zbog toga se mora naglasiti koliko je ona značajnija od ostalih.
 
[url=http://beobuild.rs/forum/viewtopic.php?p=573346#p573346:70vhw049 je napisao(la):
relja » 09 Oct 2018 03:19 pm[/url]":70vhw049]Zuma, da li ti pokušavaš da izmoriš ljude ili šta već, ali moram ti reći da posle ovakvog pisanja će te retko ko više shvatati ozbiljno i da si uspeo da proćerdaš ugled koji si ovde stekao na drugim temama.
Pusti da to procene drugi čitaoci, bez tvog sugerisanja. Uporan sam zato što me je izuzetno iznenadilo što sam čak i na Beobuildu pronašao ovoliku podložnost i izrazito emotivnu odbranu nečega što je najverovatnije obična medijska glasina, pošto ni uz najbolju volju nisam uspeo da pronađem bilio kakvu čvršću potvrdu i istorijski izvor vašeg stava o "simbolu patnji", odnosno da je to razlog rušenja, ali jesam pronašao bukvalno pranje mozga u medijima. Pridevi kao što su "strašna" u popularnim tekstovima su praktično lancima privezani za izraz "Stambol kapija". Mali izbor iz raznih medija:

... bila je nekad tvrda i Srbima strašna Stambol kapija.
... Та тврда и страшна Стамбол капија ...
... Ta tvrda, ta strašna Stambol kapija
... setite se da je tu pre sto godina još bila strašna Stambol-kapija.
... da je veoma izvesno da su pronađeni temelji ozloglašene kapije.
... Srbima je sam prolazak pored nje ledio krv u žilama.
... Radovi na Trgu: Nađeni ostaci strašne Stambol kapije
... Nedaleko od sadašnjeg monumenta nalazila se zloglasna Stambol-kapija,
... Naredio je da se sruši Stambol kapija, simbol stradanja i patnji ...

A niko ne kaže kako su svi ti autori došli do toga što serviraju narodu. Ovo je važna tema zato što iracionalnost ne sme da bude osnova urbanističkih odluka, tj da li će kapija biti zatrpana i maltene neobeležena, pa sam se zato malo više potrudio da se ovo istera do kraja, makar i po cenu da na jednoj temi nekima budem dosadan. Zato pusti druge da procene da li taj problem zaslužuje posebnu pažnju i više pisanja, ili ne.
 
Zato što u svom "istraživanju" ne ustaješ iz stolice, i koristiš Google.
I to selektivno, kako tebi odgovara.

http://www.spc.rs/sr/sveti_djakon_avakum_iguman_pajsije

Стари игуман Паисије идући ка Стамбол-Капији, са коцем на рамену у друштву осталих Срба заробљеника, знајући каква га смрт очекује, не уплаши се, јер вера и духовна моћ коју му Бог подари испунише душу његову и он осећаше радост што ће пострадати за Христа, Његову Цркву и свој народ.

Онде где се доскора налазила Коларчева пивница, код споменика кнеза Михаила, била је Стамбол-Капија. Пред улазом у Стамбол-Капију био је покретан дрвени мост којим се улазило у њу. Испод моста ујезерила се велика баруштина прекривена залеђеном жабокречином. На самој капији турски сејмени чувају стражу а у сводовима њеним на гвозденим кукама висило је неколико српских глава.

Везир је изашао и стао са својом свитом на нарочито спремљеном месту на самој Стамбол-Капији и посматрао како кроз њу пролази: напред неколико сејмена, а за њима игуман Паисије са храстовим коцем на рамену, а позади њега у синџирима корача повезано робље, пробрано из тамнице. Када су сви прешли преко дрвеног моста, везир је дао знак да стану и приступи се послу. Сејмени су стали. Стао је и игуман Паисије спустивши колац, дугачак око два метра, који му беше отежао, а чији је врх благо изведен још од саме његове средине. Наслонивши се на дебели колац, игуман Паисије је мирно посматрао како један сејмен копа рупу из које други изгрташе земљу. Кад је рупа била готова, сејмени се усправише и погледаше у везира, који пљесну длан о длан и тиме даде знак да раде даље. Један сејмен приђе игуману Паисију и узе колац из његових руку, а друга двојица дочепаше га и опружише потрбушке по земљи и чврсто везаше. Џелат му затим ножем засече између ногу месо да би колац лакше прошао, па врх његов увуче у зарез. Његови помагачи дрвеним маљевима полако колац забијаху у тело, а џелат га придржаваше да не склизне у страну, него правце да иде крај кичме како би избио испод самог потиљка. Паисије за све ово време јечаше, а кад колац усправише и земљу добро око њега у рупи набише, он гласно изусти: "Слава Богу".

"Боооже", чуо се мало доцније пригушен јаук Паиоијев, а везир је задовољно пљеснуо рукама и показао сејменима на оно робље које је једним делом попадало на земљу од ужаса а другим очи заклонило, окренувши се у страну да не гледа онај стравичан призор, који је и њима припремљен. Везир се потом окренуо и са својом свитом вратио у град, а сејмени повадивши своје ханџаре зашли су редом, и четрдесет осам лица исекли, и на коље мртве набили.

Дан је био ведар. Сунце је нагињало западу и својим руменим зрацима обасјавало Стамбол-Капију, а јагодинско робље баш тада наступаше испред ове ужасне касапнице на којој се пушила топла крв игумана Паисија и осталих трнавских Мученика. Отац Генадије, који беше у овој штафети и који беше посустао од путовања, гледаше преко дрвеног моста на улаз Стамбол-Капије. Одједанпут се трже и заста запрепашћено кад препозна на коцу свога у Христу брата и старешину игумана Паисија. Застали су и спроводници са целом "штафетом", указујући робљу на исту судбу која их чека. Отац Генадије и остало робље у синџирима стајало је оборених глава пред овим ужасним призором квасећи земљу врелим сузама.

Тога дана Синђелија је као и обично пошла да обиђе синове у кули Небојши. Пред Стамбол-Капијом је нагло стала препознавши свога сина Паисија. Ударајући се у прса заридала је горко, а потом потрчала ка Небојши да види да ли је тамо њен други син - Димитрије.

Када се Ибшир одморио од дугог пута, затражи од везира да му да Теофила Поповића, онога дакле који је писао писма и позивао на устанак, да се наслади његовим мукама. Везир се радо одазвао своме верном ћехаји. Непосредно поред Паисија јаукао је Теофило, Ибшир се гласно церекао са истог места одакле је и везир посматрао погубљење Паисијево.

Овакви и слични призори су се понављали скоро свакодневно и надаље више од месец дана. Београд беше бедна и тужна варош после пропасти Србије. Он је био тада људска касапница, гнездо ужаса и страхота. Губилиште није било стално одређено, оно је било свуд, у граду и изван вароши, па и на ћошковима чаршије. Са зидова градских и караула варошких штрчале су мотке и коцеви с одсеченим главама око којих се гавранови скупљају; одмах изван вароши, нарочито поред главног пута од Стамбол-Капије ка Теразијама, и од Баталџамије ка Ташмајдану непокопане и унакажене лешине око којих се пси отимају, или још живи Муче1ници на кољу, који се по два-три дана боре с душом и разговарају са сродницима. "На врачару од Ташмајдана до Стамбол-Капије, прича један очевидац, с обе стране пута стоји парада од људи, на коље набијени ... имаде ји 60 или 70, кромје што су набијени у Јагодини и Ћуприји; међу овима... имаде попова и калуђера и многе су пси одоздо изели, докле су могли дохватити...". По неко је имао толико снаге да грдњом или преклињањем учини да му ко при помрчини пиштољем муке прекрати. Скопљак Паша је свако јутро узјахивао свога коња и изашавши на Стамбол-Капију шетао око града по бедемима и Калемегдану. Вршио је смотру над људима који су на кољу умирали, мучећи се по два три дана и са задовољством је посматрао неисказане муке мученика.


Da li ovo ispunjava tvoje kriterijume za tvrdu, strašnu, ozloglašenu, simbol stradanja od kojeg se ledi krv u žilama - Stambol kapiju?

Izvinjavam se svima ostalima na ovom groznom opisu.
 
A šta se sve dešavalo u Nebojša-kuli, a naši preci je ne srušiše.

Zašto je nisu srušili (?).
 
Nisu je srusili jer im je trebala da kontrolisu obalu logicno.
 
Zašto nije srušena nakon definitivnog turskog napuštanja Beograda 1867. godine (?).

Ako ništa drugo, mogli su da je sruše do kraja 19. veka, ali ipak nisu.
 
Pa trebala im je i poslije turaka imala je vojni znacaj koristena je i u prvom sv ratu
 
To SADA znamo.

Izgleda da su ljudi 1890. godine unapred znali da će biti dva svetska rata u 20. veku, pa je zato sačuvaše, za buduće potrebe.
 
Zato što nije ostala zapamćena samo kao zatvor nego kao i važna kula odakle su branioci mnoge Turke poslali na drugi svet.
I zato što im je trebala, naravno, i zato što ju je neko "dužio" :)

A i nije isto kada svako ko uđe u grad mora da prođe ispod osdečenih glava i ako znaš da tamo u tvrđavi ima tamnica...koja nije od uvek bila tamnica, nego je preuređena odbrambena kula.
 
Tako je Relja neko je procjenio njen strateski polozaj...
 
OK, vidim da svaka od "zaraćenih strana" uvek ima spremnu svoju "argumentaciju", a ja samo pitam. :)

Ko pita - ne skita. :wink:

Mada, u ovoj temi, i onaj ko pita, kao da još više skita. :mrgreen:
 
Inače, nabijanje na kolac nije turski izum, već patent naše pravoslavne braće Rumuna, tj, Vlaha. Oni su taj svoj startap kroz vekove u kojima je bio politički korektan (da se prebacim i ja na savremene termine i kriterijume u tumačenju užasa prošlosti) dobro unovčavali, ne samo kod Osmanlija - koje su isprva pomenutom svojom inovacijom uspeli i da odvrate od invazije, da bi ovi posle uzeli franšizu - več i u Austriji, gde su vlaškim ekspertima obilato plaćali po ugovoru o delu. Dok su u Evropi ljudi zaista verovali da ih posle odlaska sa ovog sveta čeka večni život na nekom lepšem mestu, vlasti su se, ne bi li održale red, svuda trudile da im to putovanje neobično otežaju, pa su i u najnaprednijoj zemlji, Engleskoj, ljudi (pa i deca) vešani uz prometne raskrsnice, na dokovima, za prekršaje poput krađe vrednije od šest penija, ili bi im, za kakva ozbiljnija dela (npr. za veleizdaju, a tako je tumačeno i kovanje lažnog novca), vadili utrobu (živima), spaljivali mošnice, a posle komadali telo i delove raznosili na četiri strane sveta. Prema damama, dakle veleizdajnicama, bili su milostiviji, pa su ih spaljivali na lomači, što je već bilo odstupanje od principa rodne ravnopravnosti. I tako zaključno sa prosvetljujućim 18. vekom.

Koga baš zanima, neka pogleda i detalje izvršenja smrtne kazne nad počiniocem (neuspelog) atentata na francuskog kralja Luja 15.

Da je, kojim slučajem, Srbija bila nezavisna zemlja u ono vreme, imali bi Vlasi i ovde pune ruke posla. Ili, što rekao onaj u Gorskom vijencu: "Kažuj babo jesi li vještica" (pa da te kamenujemo).

Osmanlije su bile malko konzervativnije, pa su im dželati stare zanate primenjivali, eto, i koju deceniju kasnije od evropskog proseka. A Kinezi... Međutim, i u srpskoj kneževini je, posebno od Tome Vučića Perišića (eno mu onolika ulica u Beogradu) nemalo ljudi mučeno na točku i bilo podvrgnuto raznolikim sadističkim eksperimentima, nemnogo godina pred rušenje Stambol kapije.

Pa, da menjamo imena starih ulica? Da guramo u zaborav svaku građevinu koja podseća na mililitar nevino prolivene krvi (po našim i po EU standardima)? Patriotskoj i borbi za (našu) veru - da podignemo spomenik, ili da o njoj ćutimo? Rimski koloseum su hrišćani (Papska država) koristili kao kamenolom - je li to recept za budućnost?
 
Pa i nije tako. Kapija je već ima obeležja.
Upravo prethodno spomenuta Kula Nebojša je saćuvana i podseća na stradanja.

I možda baš Kula Nebojša i Stambol kapija mogu da se porede, ali ovaj način:
Kula Nebojša je simbol i odbrane i uspeha i stradanja i kontiniteta.
Stambol kapija je podigunta da bi branila Beograd ali to nije uspelo, predata je ubrzo Turcima koji su je koristili da kontrolišu Srbe i potom da ih muče i zastrašuju. Dakle, samo su loše asocijacije na tu tzv "glavnu gradsku kapiju".
Milsim da je sve jasno.
 
@relja. Turci su svoja zlodela vršili svuda, a naročito u zloglasno doba dahija. A ne znam zašto uvek prećutkuješ svetlu činjenicu da je upravo na toj kapiji Beograd pao u srpske ruke.

@Pantograf, ima i nas koji smo (na žalost) čitali "120 dana Sodome" inspirisanih XVIII vekom u Francuskoj. Ne znam da li je ljudski mozak u stanju da smisli groznije stvari od toga.
 
@Goje
Pao je kada su ga celog zauzeli, a ne kada su se probili na kapiji.
A upravo kod te kapije su ih posle nabijali na lokac i pod njenim svodovima vešali odsečene glave.
 
U tekstu se kaze da je "cela varos bila kasapnica", inace naucili smo da izvorima SPC ne verujemo, jer je malo od hriscanstva tamo ostalo.
Ne bi bilo lose da se malo smanji dozivljaj sa svim ovim krvavim opisima, iz posotvana prema zrtvama. Jevreji takve stvari - ne spominju, tako olako za svoj narod. Ova tema je zastranila na mnogo novoa.
 
Relja, kad se čita tekst sa linka koji si dao lako se vidi da je to romansirana biografija svetaca na sajtu SPC i napisana za veoma posebne potrebe SPC-a. Prepuna je emocija i dijaloga čitavog niza običnih ljudi koje jednostavno nije moguće znati, pa je očigledno da su bar ti delovi potpuno izmišljeni. Dakle to nije istorijski izvor, pa čak ni naučna studija, da bi se mogli osloniti na detalje koji se tu navode. Ali čak i ako se uzme da su osnovne činjenice istinite, evo šta se upravo tu kaže o glavnoj temi zbog koje si tekst citirao, dakle o mestima gde su se takve grozne stvari dešavale:

Губилиште није било стално одређено, оно је било свуд, у граду и изван вароши, па и на ћошковима чаршије. Са зидова градских и караула варошких штрчале су мотке и коцеви с одсеченим главама око којих се гавранови скупљају; одмах изван вароши, нарочито поред главног пута од Стамбол-Капије ка Теразијама, и од Баталџамије ка Ташмајдану ... "На врачару од Ташмајдана до Стамбол-Капије, прича један очевидац, с обе стране пута стоји парада од људи, на коље набијени ... имаде ји 60 или 70, кромје што су набијени у Јагодини и Ћуприји ...
Dakle posle buna ovakve odmazde su se dešavale bukvalno na svakom mestu i ljudi su izlagani SVUDA, pa i "na ćoškovima čaršije". Ovo što međutim vama fali je dokaz da je Stambol kapija bila POSEBNO neomiljena u narodu, daleko više od drugih prometnih mesta, čak toliko više da su od svih gradskih kapija i svih tamnica i mučilišta po Srbiji ljudi zahtevali da se upravo ONA sruši, a Nebojšina kula i slična mesta ostave. To jednostavno nije tačno. Takođe, Turcima je primarna sviha Stambol kapije bila vojna, odbrana grada od Austrijaca, a ne nekakva svakodnevna kontrola i maltretiranje građana Beograda. To bi bilo sasvim nepraktično. Izvan šanca je takođe bio deo grada, a ljudi u šancu su izvan njega imali svoja imanja i njive. Što podrazumeva svakodnevni i brz prolaz. Pa su sem u svega par buna i napada na Beograd ljudi svo to dugo vreme prosto prolazili kroz kapiju i neprimećujući je. A pri tome su Srbi čak i u miru bili zatočeni i mučeni u TVRĐAVI i Nebojšinoj kuli, pa ništa od toga nije srušeno, iako je vojna vrednost Nebojšine kule 1866. bila nikakva. Stvari opisane u tvom tekstu su se dešavale veoma retko, pa ih ne treba uzimati kao tipične i zbog toga dovoljne da izovu masovna i posebna, jako negativna osećanja prema objektu iz Austrijskog vremena, što se u tim tragičnim događajima uopšte ne izdvaja u odnosu na puteve, trgove i sva druga prometna mesta bilo gde u Srbiji ili u samom gradu. Pri tome je ispred same kapije bio posebno širok i verovatno višestruki jarak sa vodom, a iza jarka velike gomila zemlje zbog odbrane kapije od topova, pa nisu ni mogli to da rade na samoj kapiji, pa čak ni ispred nje, jer tu nije bilo dovoljno mesta za puno gledaoca, nego tek prlično dalje od nje, na čistinama duž dva puta koji vode ka Terazijama i Tašmajdanu, što se čak i u ovom tekstu kaže. I ta činjenica dalje slabi neku posebnu i jaku asocijaciju baš ove jedne kapije, kao objekta, i tih zločina.

Pogotovo su represalije posle ubistava Turaka u gore opisanoj Hadži Prodanovoj buni bile žestoke i sasvim posebne, a ne tipične, pošto joj se nije pridružio ni jedan vojvoda iz prvog Srpskog ustanka, a upravo je Miloš Obrenović zajedno sa Ašim begom ugušio bunu. Ali se to naravno u tekstu SPC-a ne pominje, pa je malo sumnjiva i pouzdanost drugih detalja. Tako je narod, a svakako i oni nabijeni na kolac čije se tobožnje misli ovde tako detaljno opisuju, posle te bune imao više razloga da bude kivan i da u svojim mukama psuje Srbe, a svakako su pri tome svi zajedno najmanje mislili na gradsku kapiju koju su Srbi i Austrijanci napravili baš za odbranu od baš tih Turaka. Ili da Beograđani tako misle posle njih. Valjda se najviše misli o krivcima, pre svega Turcima, pa onda i Srbima koji su pomogli gušenju ustanka, pod pretpostavkom da time nisu sprečili da bude pobijeno daleko više Srba. Pa je cela priča o kapiji kao posebno istaknutom simbolu stradanja vrlo verovatno samo jedna tužna i sasvim nepotrebna savremena konstrukcija. Istorija nam je dovoljno tragična pa je ne treba kompromitovati ovako problematičnim "odbranama". Takve neosnovane mitove skupo plaćamo. Nemam ništa protiv onih čija je osnova zaista tačna informacija i koji su potrebni, ali ovo nije takav.
 
Vrh