У новембру 1806. окупила се главнина војске, а у октобру стигао је пред Београд и Карађорђе. Убрзо је отпочело и гранатирање Београда из 40 устаничких топова. Међутим, добро утврђени град било је тешко нападати, а лако бранити, па су Карађорђева настојања да се Халил Гушанац приволи на добровољну предају, остајала без успеха. Савременици преносе да је вођа крџалија Карађорђу у два наврата, витешки, отпоручио да се он диви његовим победама, али је чврсто решен да тврђаву, као своје власништво, брани са својом верном војском до последњег човека и да у њој или погине или да влада.1 Насилно освајање Београда било је неминовно. Међутим, Карађорђе је, по том питању, био веома опрезан, иако је војска проводила дугу и исцрпљујућу опсаду, по хладној зими и у сваковрсној оскудици. Више су одлучности показивале друге ратоборне устаничке вође. Један извор истиче да је Васа Чарапић највише наваљивао, и тим наваљивањем најпосле склонио Карађорђа да се нападне Београд 1806.
План напада предложио је Остоја Конда, познатији као Конда Бимбаша, који је у новембру 1806. пребегао од крџалија из Београда и прикључио се устаницима. Као поуздан зналац београдског утврђења и слабих тачака његове одбране, Конда се са својим побратимом Узун Мирком Апостоловићем и још петорицом храбрих другова: Младеном, Драгићем Стевановићем, Петром Сремцем, Николом Стамболијом и Стојком Карловалијом, понудио да се први увуче у варош и отвори Сава-капију осталој војсци. Иако добар, план је био веома рискантан и неизвестан, па се преноси да је Карађорђе забринуто изјавио:
Ама вићете, којекуде, сви изгинути. На то га је Узун Мирко охрабрио речима:
Ако ми Господару изгинемо, мање ће других Срба погинути. После тога, план напада је прихваћен и за јуриш на Београд одређен је 12. децембар (30. новембар) пред зору, на хришћански празник Светог Андреја Првозваног и на први дан светковања муслиманског Курбан Бајрама.
Подухват је изискивао ванредну смелост и велике жртве, па је Карађорђе освајаче Београда мотивисао и драгоценим наградама. Обећао је по 1000 # или најбоље куће и дућане у Београду који први уђу. Вече пред одсудну борбу, у ташмајданском логору, војници једни су се грлили и љубили, а други праштали, а трећи Богу молили да им буде Бог у помоћи. Карађорђе је поздравио војнике, речима:
Ужинајте живо и наситите се добро, као да мислите на другом свету вечерати.
По плану, Кондина дружина одважила се на задатак. И Конда и Узун Мирко добро су говорили турски, па издајући се за крџалије:
Ја сам кардаш! Момци Узур-Бега, срећно су прошли поред турске патроле и дошли до Сава-капије. Ту су се жестоко сукобили са стражарима. Док су се Конда, Узун Мирко и Младен пожртвовано борили са стражарима, Петар Сремац је са осталим друговима сикиром обио Сава-капију и омогућио продор војсци коју је предводио Милоје Петровић. У окршају, Узун Мирко је зарадио две ране. Једну у десну руку којом је задржао голу оштрицу турског јатагана. Конда је задобио четири-пет тешких рана, а остали јунаци из легендарне претходнице, сем Младена, изгубили су животе.
Устаници су убрзо успели да продру и кроз најтврђе упориште београдског утврђења, кроз Стамбол-капију. Вест о томе брзо се прочула у војсци, пошто је храбри Милисав Чамџија први продро на шанац, сео на турски топ, па запевао колико га глава доноси (а певао је, веле, као горска вила):
Хај! браћо Срби, крила соколова!
К мени, к мени, ја сам на ендеку.
И Чамџија већ на топу седи!
У Борку, одакле је Милисав родом, прича се да је он нарочито молио Карађорђа да може запевати кад изиде на ендек.
У току јуриша, Карађорђе се налазио у логору на Ташмајдану и командовао офанзивним акцијама. Упркос његовој жељи да предводи централни напад на Стамбол-капију, војводе му нису дозволиле да се излаже отвореној опасности. Међутим, када је Карађорђе чуо Чамџијину песму, извори бележе да је осоколио и позвао у напад и осталу позадинску војску:
Коекуде, сверова Милисав, Бог и душа! Јуриш`те јунаци да и ми не будемо последњи!
Сем Карађорђа, Чамџијина песма, као уговорени знак да су Срби срећно продрли у варош, обрадовала је и смртно рањеног Васу Чарапића који је предводио главнину војске ка Стамбол-капији. Јуришајући на турски шанац, савременици веле, да онда када се Чарапић окренуо и позвао војнике:
За мном те, браћо!, утом га је са бедема при светлости од машала опазио Турчин и погодио у крста, тако да му је олово на трбух излетело. Још се казује да је узвикнуо:
Гле, изеде ме пас, закон му... Не бојте се! Ено пева Чамџија''.
Рањеног Чарапића војници су на пушкама изнели на Ташмајдан под Карађорђев шатор. На самрти, заветовао је брата Танасија да се стара о његовој жени Насти и деци и да га сахрани код Цркве у Раковици. И Милић Радовић, војвода драгачевски одликовао се у борби за Београд. Приповедало се да је са неколико својих другова упадао у Стамбол-капију и растерао Турке из ње. И тад, веле, да га је Карађорђе поставио за војводу горњег краја драгачевског.
Извори се слажу да је у борбама за београдску варош педесет устаника дало животе. Поред поменутих жртава, познато је да су још страдали и оборкнез Јевта Кисовић из Обрежја,13 Стеван Јаковљевић из Сублеја14 и Тома Бистодерац, за којим је, како бележи Анта Протић, његов стриц страшно плакао.15 У шанцу су погинули и неименовани Јасеничани, момци из Карађорђеве гарде, које је предводио буљубаша Петар Јокић. Карађорђе их је хтео поштедети, па је по Теодору Чупићу из Брезовца, запретио Јокићу да их повуче из боја да му момци не гину. У страху од Карађорђа, Јокић се врати са неким момцима, а они који беху већ ускочили у шанац, изгинуше сви од џебане, коју је неки Турчин подигао у ваздух.
Поред тога, остали су упамћени и још неки случајеви рањавања. Под шанцем ниже Стамбол-капије, ранио се Вуле Илић Коларац, предводник једног дела устаничке војске.17 Милосав из Колара, отац гласовитог српског добротвора, Илије Милосављевића Коларца, рањен је у чело, тако да му се је, до смрти, познавала рупа, где га је пушчано зрно било ударило.18 Илија Угричић Требињски (Беј Новокрешчени), руски официр српског порекла, борио се на српској страни у више бојева, а у јуришу на Београд био је и рањен, и кад је рану преболео, опет се, удружен са Србима, противу Турака борио и рањен био.
Током јутра, након жестоке и крваве борбе, која је стајала и око триста турских жртава, у српским рукама нашле су се све градске капије и читав београдски бедем. Изненађени и затечени муњевитим и неочекиваним нападом, турска посада и део становништва похрлили су доњој и горњој тврђави. Они који нису нашли заклон, остали су изложени сили и харању устаника. Један савременик бележи да је Сервијански поглавар Црни Георгије својим солдатима допустио за 2 дана у вароши што који може пајтовати. Град је убрзо опљачкан, а исти извор додаје да су од немилосрђа војника многе жене остале наге.
Бранко Златковић
ОСВАЈАЊЕ БЕОГРАДА 1806. У УСМЕНОЈ ПРИЧИ
И ТРАДИЦИЈСКОМ СЕЋАЊУ
http://www.snc.rs/tekstovi/na-vetrometi ... ic.doc.doc
prva asocijacija, jbg.
