Dve trećine problema sa kerovima, od kevtanja razmaženih malih govanaca tipa Maltezeri, Pekinezeri, Pomeranci i sličnih pacovčića... preko kočopernih pasa koji se međusobno džapaju u parku, pa sve do problema sa velikim psima koji napadaju ljude (bilo pod okom vlasnika, bilo mimo njega, kad nije tu)... ne bi ni postojalo kada bi svaki vlasnik kera pogledao makar 20ak 10ak epizoda Cezara Milana. Koliko god delovalo kao pojednostavljivanje, taj čovek i njegov program pokrivaju 70% mogućih situacija i problema sa kerovima, i daju odgovore i rešenja za sve njih.
Jer iako su problemi sa kerovima na prvi pogled raznoliki i brojni, u svojoj srži se svi mogu svesti na par istih uzroka.
1) Nepostavljanje granica i hijerarhije (što je ne samo apsolutno normalno u psećem svetu, već i zdravo i neophodno, jer ker tako uči i sazreva, evoluira, prilagođava se za život)
2) Zamena uloga odnosno lečenje kompleksa i psihičkih bolesti projektovanjem istih na kera (''moja bebica, moje detence'' i slične odvratnosti i patetike),
3) Nesposobnost odnosno lenjost da se čitaju suptilni znaci i signali, isto tako i očekivanje da ker razume bon-ton, nejasne znake ili ljubazne molbe i verbalna objašnjavanja
4) Zaboravljanje da čovek izdržava psa i da je čovek taj koji drži domaćinstvo, porodicu pa i samog kera u životu... a ne obrnuto (nije kerina ta koja donosi pare i hrani sebe i drugog)
5) Nesvesnost svojih postupaka i energije, koju psi reflektuju kao ogledala, i sve što rade, rade jer su tako naučili od gazde. Čak i ako ga posle više ne smatraju vođom čopora i svojim gospodarom, ali su to upili kao štenci, odnosno naučili su da reflektuju onu energiju i ponašanja koja su gledali kao štenci.
Ali kao što mnogi ljudi nemaju herca da porade na sebi u drugim aspektima, ili su navikli sebe da žive nesrećni ili okrnjeni, tako i u slučaju sa kerovima mnogi prosto odbijaju da priznaju da imaju problem, i naviknu se na st(r)anje u kome žive jer im ono postane jedino poznato, postane im zona komfora. A pored odbijanja da priznaju problem, tek odbijaju da skupe herca i napora da na njemu porade, da nešto promene. A dosta njih na sve to ima i spremljene pričice za samo-zavaravanja i mazanja očiju sebi i drugima. I zato imamo horde i epidemije kučkara koji su svi bog zna kakvi ljubitelji životinja i svojih ''bebica'', a te njihove ''bebice'' im prave pakao od života a i same su nesrećne, jer pas bez hijerarhije i uloge je nesrećan pas. I svima njima su puna usta humanosti i životinjskih prava, a u realnosti čine više zla svojim utamničenim srozanim životinjama nego oni koje vole da prozivaju.
A pored toga, povremeno učine zlo i drugima, kao ovi debili sa Stafordima, i drugim opasnim psima. A neki ne čine zlo u punom smislu reči, ali čine štetu i nelagodu drugima. Recimo oni majmuni koji drže kera u stanu ili dvorištu i nikada ga ne izvode, ili ga ne izvode dovoljno, i onda to laje i laje i laje a drugi moraju da slušaju to ni krivi ni dužni. A za to vreme, taj pas zapravo pati. Jer nije normalno da pas dugo laje, to znači da je u stresu, to nije normalno. Kao što nije normalno ni da se ide u kupovinu, ostavi se Bišon na 5 stepeni ispred Maksija da se em smrazava, em da ga udara anksioznost, i to laje i laje i laje pola sata, a vlasnik unutra u toplom natenane pazari i timari proizvode, a ker neka trpi i pati. Ali ne. Ko si ti da im to predočiš. Kučkari znaju najbolje. Oni pričaju sa kerom, sa svojom bebicom. On im sve kaže i oni kažu njemu i sve se razumeju... Al malo morgen.
www.novosti.rs
