Ипак није у питању иста површина, треба одузети површину река, ВРО, зеленог појаса уз реке посебно преко Дунава, и шумски појас уз долину Топчидерке, Звездару, Аду и Макишко поље, то су све "мртви" простори, без становника, као и привредне зоне што у распаду што у функционисању, којих има и на НБГ (једно 10 блокова без становника), и у Вилиним водама од Марине Дорћол до Аде Хује.
У праву си, али, истини за вољу, ни у кругу који сам нацртао за Београд не живи милион, већ једва пола милиона људи (јер круг не обухвата ни пола Новог Београда, Земун, велике делове Чукарице... све оне делове где је град "растао у ширину". А управо реке и зелени појас уз њих додатно обарају аргумент о "пренатрпаности" Београда, тј. да Београд треба да се шири зато што је пренатрпан.
Београду недостаје комунална инфраструктура и комунални ред - ни једно ни друго се не постиже заустављањем градње у постојећој полу-урбанизованој зони, нити инсистирањем да град мора да се шири "другде". Управо супротно. Гушће градско ткиво ствара средину која је у стању да финансира (дугорочно) комплексне урбане системе као што су метро, канализација, оптичка мрежа... много лакше него становништво расуто по брдима и пашњацима.
Занимљиво је искуство из швајцарског урбанизма. Пошто су Швајцарци углавном рурално становништво, и још су генерално мизантропи (иде им на живце ближњи њихов), онда је свима идеал да с прозора гледају у њиву или шуму. Пратећи тај идеал и кроз наглу урбанизацију и индустријализацију у прве три деценије после Другог светског рата, дошли су дотле да данас између Берна и Цириха имаш практично непрекинут низ насељених места. Да би заштитили преостали простор, још крајем 70-тих су донели
закон о заштити јавног простора који строго ограничава "ширење" урбане површине и захтева згушњавање постојећег урбаног простора. Због тога је већина данашње новоградње у швајцарским градовима надзиђивање постојећих зграда за по два спрата, или рушење породичних кућа зарад подизања стамбених зграда, и праћена је идентичном кукњавом: подавићемо се, где ће деца да нам се играју, где ћемо да се паркирамо...
Хоћу рећи, у раштрканом и расцепканом Београду, најгора ствар која тренутно може да се предложи је да се град "још шири" (да би се сачувале приградске кућице, напуштене фабричке хале или разрушени хотели). Наш град мора да се консолидује у конзистентну урбану целину да би напокон био у стању да поприми атрибуте и функције истинске престонице.