Власници заузму земљиште без икакве дозволе или га закупе за неколико хиљада динара годишње и препродају вишеструко скупље. – Закон не омогућава да се на водопривредном земљишту поставља ишта сем привремених објеката
„Откуд вам идеја да је ово моје приватно власништво, у приобаљу га готово нико и нема”, пита човек који продаје сојеницу и плац 10 пута 20 метара на макишкој страни Саве за 15.000 евра. „Парцелу сам узео у закуп али нећете имати проблема да га продужите, то кошта само неколико хиљада динара годишње”. У каквом је стању сојеница, занима наводног купца. „Лошем, да будем искрен, има два са два метра и пропала је. Чак сам мислио да је срушим”, признаје поштени продавац. Значи, размишља купац „заправо бих са 15.000 евра купио твоју вољу да се помериш са плаца како бих ја срушио твоју ћелију на стубовима и могао да са правим власником земљишта – државом – склопим уговор о закупу за пет или шест хиљада динара годишње”.
Нису све понуде за продају парцела у приобаљу исте. Има и оних који оглашавају сасвим добро одржаване сојенице, лепе приземне викендице, па и луксузне виле. Једина мана је што је већина њих на државном поседу. За неколико хиљада динара годишње њихови власници су добили јефтин „грађевински” плац на водопривредном земљишту. Немогућност да се такво власништво икада легализује није довољна да омете сваког купца.
– Немојте се чудити што је неко спреман да купи скупе виле које му никада не могу заиста припадати. Упознао сам спортисту који је био заинтересован за такав пазар. Када сам га питао шта ће да уради ако му инспектори поруше кућу, одговорио је „нема везе, имам пара”. Претпостављам да је слично и са осталим купцима таквих објеката. Нека вас не збуњује ни то што неко гради луксузан објекат за стално становање на плавном подручју. Знам једног човека који је на горњи спрат пренео све вредне ствари а доњи жртвује када вода нарасте – каже Драган Кајго, директор водопривредног предузећа „Сибница”.
Пошто не располажу сви неограниченим резервама новца, нема много купопродајних трансакција. Ни за обичне, много јефтиније сојенице понуда и тражња нису велике. Људи који граде у приобаљу, кажу упућени, углавном желе да ту и остану јер им треба викендица за рекреацију или због здравља. Њихов опоравак угрожава остале, пошто граде на комунално неопремљеном земљишту, па се чврстог и течног ђубрета ослобађају бацајући га у реку.
Много већи проблем је ако се, уместо за сојенице, које су привремени објекти и могу се лако уклонити, одлуче да без дозволе граде приземне викендице, чак и ако нису луксузне као екстремнији примери на које се може наићи шетњом крај река. За сталне објекте су потребни и озбиљнији грађевински захвати, којима се оштећују насипи и канали и угрожава одбрана од поплава. Осим већ чувеног дивљег насеља на делу од Блока 45 до Остружничког моста, надлежни кажу и да се на пет километара обале такозваног Јојкићевог Дунавца, на релацији Борча – Крњача – Црвенка, нанизало око 200 грађевина, што са дозволом, што без ње, и да је међу њима много вила достојних богаташа. И скромнија здања која имају дозволу често прелазе границе које им налажу услови за постављање објекта.
– Закон не омогућава да се на водопривредном земљишту поставља ишта сем привремених објеката. Сојенице или сплавови долазе у обзир али искључиво ако власник добије сагласност надлежног и поштује услове за постављање. Тиме се наш задатак завршава а почиње проблем јер немамо довољно људи да бисмо контролисали шта закупци заиста граде. Знамо да много закупаца не измирује дугове – каже Никола Марјановић, директор „Србијавода”.
Малобројни чувари „Србија вода” понекад и ухвате онога који гради без дозволе или против издатих услова, али дојаву морају да пошаљу водопривредним инспекторима, који једини могу да пишу пријаве. Како је и њих свега 30 за територију целе државе, једва неколико за београдско подручје, инспектори тешко стижу да јуре противправне градитеље, утолико теже што се они на плацу углавном појављују само викендом. Ако им инспектори ипак уђу у траг, тужилаштво не реагује на пријаве или суд починиоцима одреже смешне казне.
Не зна се ни колико је закупаца водног земљишта. Неколико јавних предузећа газдује земљиштем у приобаљу и има овлашћења да потпише такве уговоре, али централна евиденција података, која би инспекторима сигурно олакшала планирање руте обиласка терена, не постоји. Као што нема ни јединствених критеријума за издавање услова за постављање објеката у приобаљу. Како незванично кажу упућени, свака институција се води својом логиком, једни се више старају да објекти не наштете зеленилу на обали, други брину за заштиту насипа и канала.
И градска управа се, изгледа, управља специфичном логиком – сваки платиша је добар, чак и ако имовина на коју плаћа порез није законита. Власницима објеката у приобаљу управа наплаћује таксу за заузеће земљишта, без обзира на то да ли је здање уопште имало дозволу да заузме земљиште и не осврћући се ако је дозвола прекорачена и заузето више земљишта него што прописују услови за постављање.
– Наши људи само обављају оно што нам је наложила Скупштина града. Она је донела одлуку о локалним комуналним таксама, у чијем примењивању ми помажемо тако што тражимо обвезнике и списак имена достављамо Секретаријату за финансије. Таксе се наплаћују и легалним и нелегалним објектима. Став тумача одлуке је да таксе не утичу на легалност објеката него да о томе брину они који су за то надлежни – рекао је Радован Драшкић, директор „Зеленила”.
Када неко покуша да сазна ко треба да поруши бесправно насеље, надлежни често узајамно пребацују одговорност, али очигледно нема забуна када нешто треба наплатити. Уместо да подаци „Зеленила” буду употребљени да се дивље грађевине сруше, нарочито када угрожавају насипе, дивљи градитељи плаћају само, зависно од зоне у којој су се сместили, од 340 до 648 динара годишње, колико их кошта такса за заузеће земљишта. Ако ипак има уговор о закпу, градитељ ће платити још неколико хиљада динара.
Владимир Вукасовић