Društvo
BEOGRAD ZA POČETNIKE
Za Karađorđevu ulicu!
Jedna od najvećih lagarija koju ste ikada čuli jeste ona o tome kako će kad na vrbi rodi grožđe Beograd izaći na obale svojih reka. Kao što je poznato, taj je projekt opet odložen za malo sutra i sva je izvesnost da ni ova generacija neće doživeti ostvarenje utopije „Beograd, rečni grad”. Smatramo da je to sjajno. Jer, istini na volju, koj’ će moj Beograd na rekama. Da je to zbilja gala stvar, neko bi se već dosetio štosa pošto otmeni i učeni Beograđani po tradiciji vekovima žive u gradu na rekama, to jest u Parizu. Budući da je kroz sve te vekove Beograd uporno šturisao od obala Save i Dunava, pentrajući se kao sulud po obližnjim bregovima, što dalje od vode, mora da postoji neko objašnjenje za njegovu akvafobiju. I postoji. Dotično se objašnjenje može pronaći svakog radnog dana na šetalištima duž leve obale Save, sa novobeogradske strane grada: tu ne duvaju svi vetrovi severa i juga (o istoku i ne govorimo); tu je svetska ruža vetrova. Možda je to razlog što se akvafilija ovog naroda svela na kupanje subotom. Bar je to tako od 1946. godine, kada je, prema pisanju tadašnje „Politike”, definitivno bilo zabranjeno držanje krupnije stoke u kupatilima na užoj teritoriji grada.
Zato potpisnik veruje da jednom zauvek treba napustiti šašavu pomisao o silasku grada na reke. Ali, kako je to još trajni projekt nekih ovdašnjih urbanoutopista, pariskih đaka naravno, čini se nužnim učiniti nešto protiv takvih namera, pa za početak predlažemo osnivanje pokreta za zaštitu Karađorđeve ulice od svih eventualnih budućih deliričnih napada preuređivača gradskog prostora. Ovo je, na prvi pogled, preteran zahtev iz najmanje dva razloga. Prvi je opšte prirode: zašto dizati buku oko ulice koja objektivno ne može promeniti svoj status još niz godina. Tačno.
Ali...
Ne treba zaboraviti na tužan primer Knez Mihailove ulice koja je, menjajući svoj status, bila određena za sadržaje kakvi na njenom prostoru nisu postojali ni u zametku, i koja je, danas, zahvaljujući tome, potpuno izvan svakog sadržaja, slepo crevce. Možda će kafići izvaditi stvar. I hoće.
S druge strane, poznato je kako je Karađorđeva ulica jedna od najružnijih prometnica grada kojom se, kroz blato i bare, rupe i zakrpe, kotrlja sve ono što je još preostalo od pustog turskog. Živeti u Karađorđevoj ulici isto je što i živeti na robiji, pod uslovom da zamislite mučionicu koja neumitno propada i koju su čak i otmeniji pacovi davno napustili. Ukratko, Karađorđeva ulica je kloaka grada gde mogu da vas prikolju u svako doba noći, danju još lakše, i haraju svakovrsne polne boleštine. Tačno.
Ali...
Samo krajnje nerazuman odnos prema gradu (čitaj: mržnja) ne vidi da je Karađorđeva ulica, sada samo dno Beograda, njegova rugoba pred licem sveta, podzemlje i deveti krug, istovremeno i njegova potencijalno najlepša avenija jer se u njoj, i oko nje, nalazi bar desetak epohalnih građevina i bar još par tuceta dokaza da je ovaj kraj možda jedini singidunumski kvart kojim se Beograd uključuje u graditeljske tradicije evropskih gradova i njihove arhitekture. Treba li bolji dokaz za to od zgrade „Zanatske zadruge”. Ipak, pomenimo još i hotel „Bristol” i čitav blok oko njega, podnožje mosta iz Brankove ulice, te, na drugoj strani, zgrade od broja 41 na savskom pristaništu do onih na uglovima Zagrebačke i Kameničke ulice, gde je u jednoj kupoli svojevremeno stanovao slikar Ljuba Popović, i dalje, niz čvrstih, lepih građevina u tim i drugim poprečnim ulicama prema Ulici Gavrila Principa. Da i ne govorimo o stepenicama koje Karađorđevu povezuju sa Kalemegdanom i Pariskom ulicom, i preko Kosmajske sa Kosančićevim vencem, glavnim istorijskim jezgrima grada, takođe prepuštenim neumitnom propadanju.
Ovim, naravno, ne otkrivamo arhitektonsku Ameriku, niti naš apel predstavlja nešto apsolutno novo pošto je rekonstrukcija Karađorđeve ulice verovatno obuhvaćena projektom o silasku grada na obale reka. Ali, pošto smo mi protiv tog projekta, i protiv svakog projekta koji se ne zasniva na moratoriju zatečenog urbanističkog stanja, dakle protiv svakog radikalnog preuređenja rušenjem i malourbanističkom kozmetikom novodobijenih poljana, smatramo da ništa ne stoji na putu da se već sada, odmah, pristupi revitalizaciji ovog dragocenog gradskog jezgra. Bitni preduslovi su tu: skori završetak autoputa kroz Beograd i predvidljiva selidba autobuske stanice, te, zatim, rešenje novog železničkog čvora zavođenjem gradskog samodoprinosa, učiniće da tranzitni promet u Karađorđevoj ulici bude sveden na razumnu meru haosa.
Projekt pravog preuređenja ove, kao i svake druge ulice, ne zahteva u prvom trenutku neke radikalnije zahvate u postojeći gradski život i njegove uslovnosti. Nikakva pešačka zona. Nikakve oaze rekreacije. Naprotiv. Treba poći obrnutim redom. Na primer, učiniti hotel „Bristol” ugostiteljskim uzorom. Ili, povećati do nerazumne granice gradske takse na prodajni prostor za kuglagere, štavljene kože, vasionske brodove u neispravnom stanju, staro gvožđe, linoleume, eksplozive i otrove, prljavu vodu i sve što se u ovom trenutku inače prodaje u Karađorđevoj ulici, a smanjiti namete i garantovati posebnu zaštitu za sve delatnosti iz tzv. male privrede. Terati prostitutke na stalne lekarske preglede i posete frizeru.
Zatim, omogućiti realizaciju projekta grupe mlađih pozorišnih radnika (i Bogdana Bogdanovića, gradonačelnika) koji, u nameri da srpski teatar vrate na mesto njegovog istorijskog postanka, žele da preurede jedan od magacina na savskoj obali, kako se to inače radi u Njujorku i drugde, gde istrošeni industrijski i privredni objekti služe sve više kulturnim sadržajima. Isto tako, podržati staru inicijativu da se jednom od beogradskih umetničkih fakulteta (muzičkom, za primenjene umetnosti) ustupi zgrada „Zanatske zadruge”. Usloviti finansiranje Bitefa i sličnih manifestacija njihovom obavezom da se sve priredbe koje zahtevaju posebne ambijente održavaju u objektima u blizini ove ulice. Podržavati preseljenje grafičke industrije, njenih malih i srednjih kapaciteta zapravo, u taj deo grada, otvoriti knjižare u Ulici Kraljevića Marka. Vršiti stalnu turističku propagandu tramvajske linije „broj dva” koja prolazi kroz Karađorđevu ulicu i koja je, poznato je, jedan od najlepših beogradskih malih mitova za svakidašnju upotrebu i lično sećanje. Zahtevati da svetski cirkusi koji posećuju Beograd razapinju svoje šatre na onim kalemegdanskim poljanama koje su najbliže Karađorđevoj. Obnoviti prostor ispod mosta i oživeti ga kioscima (ali ne onim plastičnim arhitekte Saše Mehtiga jer, za beogradske uslove, skupljaju previše štroke). Naći prostor za bioskop (možda magacin „Tehnohemije”, preko puta „Zanatske zadruge”). Pomno održavati higijenu svih stepeništa iz Karađorđeve ulice prema Kosančićevom vencu i Pariskoj. Koncentrisati filmske kuće i filmsku tehniku u Zadarskoj ulici jer se tu najčešće snima. Sačekati završetak železničkog čvora i tada, takođe na principu gradskog samodoprinosa, pristupiti detaljnom oživljavanju fasada. Staru stanicu ne rušiti (blagi bogo, pa valjda nismo toliko blesavi!), već je pretvoriti u tehnički muzej. Iskoristiti koloseke i otvoriti železničku prugu do Sajma i Ade Ciganlije. Zasaditi drvored od Kameničke do Ulice Kraljevića Marka. I tako dalje. Ukratko, voleti Karađorđevu ulicu na takav način da se dokaže kako nismo od juče i kako ne nameravamo da ovde ostanemo samo do sutra. A reke? Reke služe da voda teče. Neka ih.
Bogdan Tirnanić
:blah: