Београђани су током августа 1939. године готово свакодневно имали прилике да се увере у значај и величину предстојеће манифестације. Већ средином августа, због потреба припреме стазе око Калемегдана, затворене су трамвајске линије које су саобраћале на потезу између Карађорђеве и Душанове улице, док су као замена уведене аутобуске линије, које су заобилазним путем, возећи улицом Краља Петра, повезивале Дорћол са савским пристаништем.
Само уређење стазе и изградња трибина представљали су огроман посао. На многим деловима стазе, чија је укупна дужина износила тачно 2.764 метра, било је неопходно заменити или поправити калдрму од ситне коцке. Такође је било неопходно потпуно преуредити кривину код Зоолошког врта и припремити је за велике брзине. На том делу је насипањем земље ниво Душанове улице подигнут за читава два метра, захваљујући чему је направљена „права тркачка кривина с десет посто нагиба“. Велике дрвене трибине изграђене су на читавом потезу бедема Калемегдана, од Карађорђеве до Душанове улице, док је место за старт трке било на простору између хотела Српски краљ и Српска круна.
Свечана ложа налазила се на самој тераси хотела Српски краљ. Безбедност трибина свакако је била на првом месту, тако да је после завршетка њихове изградње, обављено и њихово „пробно оптерећење“. Не препуштајући ништа случају, организатори су се потрудили да непосредно пред почетак тренинга на стази на трибине изведу читав батаљон војске: оптерећење трибина било је тада два и по пута веће него што је то пројектом предвиђено, тако да је тамо где је планирано 150 места изведено око 400 војника.
На сву срећу, пројекат и изведени радови били су сасвим солидни и трибине су успешно „прошле“ тестирање.
Поред саме стазе и трибина, и остали делови града били су посебно уређени. Свакако је за ту сврху и за свега неколико дана са градских улица било уклоњено више од стотину београдских просјака и уличних продаваца.
Са сличним циљем донета је и одлука да се у најкраћем року „дрварске радње“ преместе из најужег центра града у посебну зону у широј околини престонице, коју је за то одредила Општина града Београда.
Чак је и Јатаган-мала, чувено нехигијенско насеље у Београду, после много година планирања о преуређењу тог простора, крајем августа 1939. године, када је за само један дан срушено 145 кућа, дефинитивно престала да постоји као ругло града и језгро ситног криминала.
Новоизграђено београдско савско пристаниште је годину дана било предмет бројних полемика између неколицине архитеката и градских урбаниста.
Проблем су представљали магацини, који су били подигнути на другом спрату и који су заклањали поглед на град и тврђаву са леве обале Саве. Зато је 31. августа, буквално у последњем тренутку, одлучено да се тај спрат потпуно поруши и грађа уклони „да не би кварила леп изглед града“, а читав посао је требало обавити за свега два дана, „тако да већ 3. септембра на дан међународних трка, не буде више ни трага од магацина на бетонској плочи новог пристаништа“.