Пре неколико година сам случајно пронашао текст о Минхенском или Српском псалтиру, књизи с краја четрнаестог века за коју раније признајем да нисам знао, а за коју академик Војислав Ј. Ђурић тврди да је најраскошније српско средњевековно писано дело. Данас се овај псалтир, писан српском редакцијом црквенословенског језика, чува у Баварској државној библиотеци у Минхену. На почасном и безбедном месту. Те среће није био препис књиге из 1629. године који је био похрањен у Народној библиотеци у Београду и који је претворен у пепео у априлском бомбардовању 1941.
Судбина оригиналног дела и његове не много мање вредне копије додатно ме је учврстила у ставу да срушену зграду Народне библиотеке треба поново изградити, баш као што то треба учинити и са Ђумруканом на обали Саве, зградом хотела Српски краљ, вишеспратницом поред хотела Москва, зградом Дворске страже у Пионирском парку и фасадом Поште 6 код старе железничке станице. И зато ме је, као човека који сматра да Београд – попут Варшаве, Дрездена или Лајпцига – мора да обнови уништено културно и архитектонско наслеђе, обрадовало експлицитно залагање новог управника Народне библиотеке Србије Владимира Пиштала да се на запуштеним темељима здања на Косанчићевом венцу не зидају било какве симболичне инсталације, већ доминантна зграда по угледу на некадашњу. По старим плановима и са новом функцијом.
Пиштало с пуним правом сматра да би у обновљено здање поново требало вратити књиге, с тим што би, по мени, уз библиотеку своје место у њему требало да нађе и својеврсни Музеј страдања и сећања. Испред саме зграде треба поставити обележје које не би промакло ниједном пролазнику и које би јасно говорило шта се ту догодило пре осамдесет година, а унутра би се кроз стаклене подове обновљеног здања помаљали темељи бомбардоване библиотеке, али и остаци римских зграда који су откривени на истом месту. У салама и фоајеима би се смењивале поставке о четрдесетак разарања Београда. Доминирала би, наравно, она која је посвећена изгорелој Народној библиотеци и њеном изгубљеном благу. Са фотографијама, филмовима, пронађеним предметима, факсимилима наредбе за рушење, снимцима признања са суђења Александеру фон Леру, детаљним пописом онога што је нестало, фототипским издањима или преписима тамо где постоје...
А у поткровљу би, маштам, били смештени библиотекари, историчари, истражитељи и публицисти чији би задатак био да, попут Визенталовог центра, истражују све детаље везане за вековна страдања наше земље, нашег народа и нашег града, да проналазе артефакте по свету (попут поменутог Минхенског псалтира), да их по могућству враћају и да јавност редовно обавештавају о открићима до којих су дошли. То би, верујем, био начин да обнова спаљене библиотеке добије пуно оправдање и да ово место напокон постане обавезна дестинација за ђачке и студентске екскурзије, али и незаобилазна ставка у свим туристичким брошурама о Београду и Србији.
Разумем и поштујем бојазан оних који мисле да би се поновном изградњом изгубила симболика и умањио значај овог својеврсног културног стратишта и да би се напори усмерили ка стварима које су за њих периферне: према архитектури, градитељском наслеђу, амбијенту... Међутим, тај страх није основан. Деведесет одсто људи који знају за бомбардовање Народне библиотеке и који су свесни цивилизацијске штете која је тим варварским чином настала, никада није видело место на коме се она налазила. А верујем и да је исти проценат оних који су у протеклих осамдесет година прошли поред суморног, запуштеног и штрокавог пацовског станишта у центру Косанчићевог венца, немајући појма у шта заправо гледају.
Било би сасвим другачије да су ту Меморијална Народна библиотека и Музеј страдања и сећања, са сталним поставкама, са лако доступним артефактима и са људима који свакодневно долазе како би упорно радили на истраживању, обнови, повратку и публиковању изгубљеног или заборављеног културног наслеђа.
Прах изгорелих књига могу конзервирати и обновити само едуковани мозгови наше деце, свих грађана, па и оних који само дођу да посете Београд. Онај буквалан, физички прах већ давно су развејали ветрови и спрале кише, остављајући на месту где је било најзначајније здање грађанског, модерног Београда (тако другачије од сељоберске слике коју нам се натура, а ми се не опиремо) само ружну рупетину за коју највећи број људи нема појма због чега стоји ту. Никаква плоча, "језик симбола" и ода празнини неће ту много помоћи.
Још неки аргументи говоре да је неопходно обновити зграду Народне библиотеке Србије. Она је доминирала Косанчићевим венцом и он је био много лепши и потпунији са њом него без ње. Како због архитектуре која можда није спектакуларна, али која је зрачила солидношћу и озбиљношћу, тако и због поруке коју је носила. Та порука је да Срби нису били само народ пастира и ратника, него и градитеља и мислећих људи.
За разлику од других разрушених европских градова, наша престоница нема толико богато архитектонско наслеђе да би могла ноншалантно да одустаје од својих муком стицаних визура. Обнављање сваког здања попут овог не би било никакво измишљање прошлости, попут оног које се протеклих година спроводило у Скопљу, већ враћање важних градитељских и урбаних симбола на своја места.
Спровођење идеје коју је јавно промовисао нови упрвник и један од најбољих савремених књижевника Владимир Пиштало можда би нас још понечему научило. Најпре, шта је национални консензус. Затим, шта је патриотизам. И на крају, како бити промишљен и истрајан у очувању националног интереса. Поштовати туђе, али и поштовати своје. Без комплекса и пардона.
