Šta je novo?

Дан жалости и сећања на страдање и прогон Срба

[youtube]https://www.youtube.com/watch?v=eweoWjNs5Lw[/youtube]
Милан Б. Кољанин: Подвиг Дијане Будисављевић (емисија "Личност и Заједница")
 
Britanski novinar na Skaj njuzu održao LEKCIJU o Kosovu: Bilo je SRPSKO još od srednjeg veka, tamo je sada REPUBLIKA HEROINA
Novosti Online |
24. april 2020. 14:36 |
Voditeljku je zanimalo šta bi on preporučio predsedniku Trampu kada je u pitanju “saga o Srbiji i Kosovu”



[YouTube]https://www.youtube.com/watch?v=aKZAbxgf9vY&feature=emb_logo[/YouTube]

https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/p ... KA-HEROINA

Covek rece sve u 5 minuta, naravno, sve sto smo vec znali. Mislim mi ovde. Narocito je zanimljiva njegova opservacija podanickog, slugerajskog ponasanja Vodje ali i opozicije prema okupatorima, sto su Vecernje novosti previdele u tekstu. Verovatno ih je mrzelo da montiraju snimak racunajuci na to da njihovi citaoci ne razumeju engleski jezik.
 
Maja je punoletstvo dočekala u izbegličkoj koloni: "Majka je uzela nešto odeće, pršutu i dokumenta. Krenuli smo, a onda je nastao MUK BOLA", priča nam svedok Oluje
03.08.2020. 21:38
Obeležava se sutra 25 godina od početka Oluje čiji je svedok, među brojnim izbeglim Srbima, bila i naša glumica Maja Kolundžija Zoroe, koja je 5. avgusta 1995. godine punoletstvo dočekala na Petrovačkoj cesti - u izbegličkoj koloni.

"Sećanja su živa, toliko su urezana da ne može ništa da se zaboravi. Znam sve detalje. Znam gde se svaki kamen nalazio, gde je bila svaka biljka. Kako je to bio čudan osećaj. Sve je bilo daleko, a sve je bilo tvoje. Ne mogu da zaboravim. Ne blede sećanja, pamtiću dok sam živa", priča nam glumica Maja Kolundžija Zoroe koja godinama nakon Oluje nije slavila rođendan, nije želela nikome da kaže da je rođena 5. avgusta.

Možda vas zanima...

Maja je dočekala punoletstvo u „Oluji“, a sada se treći put porađa na dan koji je najviše boli
"Tek nakon što sam postala majka, otklonila sam taj strah", dodaje. U razgovoru sa nama Maja se vratila u avgust 1995. godine, u selo Kolundžija, četiri kilometara udaljeno od Knina gde je živela sa porodicom.

"Krenuli smo od kuće popodne, majka, otac, prve komšije i ja u komšijskom kamionu "Tamić". Smestili smo se pozadi, misleći da idemo samo do šume kako bismo se sklonili od granatiranja i da ćemo eventualno stići do Republike Srbije. Niko nije verovao da ćemo zaključati kući i da se više nećemo vratiti u nju. Niko to nije zaslužio, niko nije imao prava da nam to uradi", nastavlja Maja koja najviše žali što tog dana nije ponela fotografije, pa ih danas ima svega 15-ak koliko ih se našlo u dnevniku.

"Kada ostanete bez fotografija, to je kao da vam je neko otkinuo parče života. I Momo Kapor je o tome pisao. Majka se pametno dosetila da ponese dokumenta. Uzeli smo nešto odeće, ogromnu pršutu, parče mesa iz zamrzivača koje se usput pokvarilo i to je to. Kao na filmu".

Sa Majom i njenom porodicom nije bio njen brat koji se pre toga oženio, a bio je i na ratištu gde je ranjen.

"Preživeo je, ali dugo nismo znali za njega. Izgubio se bio u Bosni", ističe Maja.

Kolona se kretala sporednim putevima jer su oni glavni bili bombarodovani.

"Išli smo putevima koji pre toga nisu ni postojali. A što smo više odmicali od kuće, kolona je bila veća. Ljudi su počeli da se raspituju da li smo videli nekog člana njihove porodice, majke su tražile dece, porodice su se rasipale. I onda jedno vreme muk. Kako se odmicalo ka Bosni, beznađe i jad. Ne verujete šta vidite. Bio je to muk bola!".

Maja Kolundžija Zoroe
MAJA KOLUNDŽIJA ZOROEFOTO: PRIVATNA ARHIVA
Punoletstvo na livadi u Petrovcu
"Došli smo te noći do Petrovačke ceste, prenoćili smo na ogromnoj livadi u Petrovcu. Niko mi nije čestitao rođendan, nije se ni pomišljalo na to. Ja sam se naravno setila, ali to niko nije izgovarao", priseća se Maja koja je imala planove i želje za 18. rođendan.

"Vratila sam se zbog tog dana ranije sa mora. Bila sam puna života. Nekako je sve to manje bolno kada je čovek mlad. Imate tada veću želju za životom, mada smo i mi mladi bili toliko razumni da shvatimo da se dešava nešto jezivo. Odjednom je nastupilo to beznađe, ali i neznanje šta će bitri, što je još gore".

Zamalo izbegli bombe
Maja je sa porodicom i komšija bila na početku kolone pa su izbegli bombardovanje koje je zadesilo one na kraju.

"Da nas je to zadesilo, poginuli bismo. Niko srećom nije tada stradao iz moje bliže familije, a i niko iz mog sela", dodaje Maja koja je prvo stigla u Beograd, a zatim otišla u selo pored Obrenovca kod majčinog strica. U ovom gradu je završila Gimnaziju.

Povratak u selo
Maja se 2000. vratila u selo.

"Majka i ja smo otišle, zatekli smo novestanare, Hrvate, da žive u našoj kući. Bilo je veoma emotivano vratiti se. A i čudno je kada vam vrata vaše kuće otvori neko stran. Ali su nas lepo prihvatili, pozvali unutra, ponudili su nas čak i kafom", kaže nam Maja čiju su kuću tokom rata pljačkali i palili pa su zatim novi vlasnici uredili ono osnovno.

"Kada su oni izašli, roditelji su se vratili da tamo žive, ali su pola godine bili ovde u Beogradu, a pola u Kolundžiji. Otac je preminuo 2013. godine, majka je u selu. Povremeno dolazi kod nas. Ja sam išla svakog leta do pre dve godine kada sam dobila treće dete".

Maja sada živi u Beogradu, a prošle godine je Oluju dočekala u porodilištu, njen sada dvogodišnji sin rodio se 15. avgusta. Kaže nam da se i njena starija ćerka rodila u avgustu - 15.

Maja Kolundžija Zoroe
MAJA KOLUNDŽIJA ZOROEFOTO: PRIVATNA ARHIVA
Ratne godine u Kninu: Oca nisam prepoznala kada se vratio sa ratišta
Maja nam kaže da starijoj deci, ćerkama od 13 i 14 godina priča sve. Voli i da priseti lepih momenata, da priča na ijekavici, da se seti toga odakle potiče jer joj je poreklo veoma važno.

Pričajući sa nama, prisetila se i ratnih godina u Kninu.

"Od sedmog razreda osnovne škole pa do četvrtog razreda gimnazije... Trajao je sve to vreme rat. Ali mi nismo bili na prvoj liniji gde je bilo mnogo teže. Malo-malo pa bombardovanje. Mi smo bili pošteđeni toga. A tinejdžeri kao tinejdžeri, bili smo puni žiovta, učili smo, izlazili. Nismo razumeli da tako sve može da se završi. Kada bi se začule sirene, lepili smo selotejp na prozorima i ranije odlazili kući".

Maja pamti sve, svaki detalj
MAJA PAMTI SVE, SVAKI DETALJFOTO: PRIVATNA ARHIVA
Jedan momenat izdvaja kao najteži.

"Otac je dugo bio na ratištu. Pa kad se vratio, ja sam mu otvorila vrata i pitala ga ko je. Nisam ga prepoznala".

U selu je bilo i nestašice hrane, Maja nam kaže da su jednom Svetog Nikolu slavili bez voća na trpezi. Ali borili su se teškoćama.


Deca se rasplakala kada im je rekla ovo
Kao jedan od naupečatljivijih momenata Maja je izdvojila i susret sa bratovljevim drugom Hrvatom koji se u ratu borio na "drugoj strani".

"Bila sam tada sa decom na selu kada smo ga sreli pa smo rekli kako je on pucao na nas, u prenesenom smislu, naravno. Ćerke su se rasplakale, deca ne mogu da razumeju kako su se desile takve stvari".


Izbegla i sa Kosova
Maja je glumu studirala na Kosovu, kaže da je najduže od svih koje je znala ostala dole 1999. kada je počelo bombardovanje.

"I sa time sam se izborila. Evo, najteži mi od svega pada, nestašica posla tokom epidemije", poručuje.

Naša poznata glumica
NAŠA POZNATA GLUMICAFOTO: PRIVATNA ARHIVA
Maja Kolundžija Zoroe rođena je u Kninu 5. avgusta 1977. godine. Akademiju dramskih umetnosti završila je u Prištini, živi u Beogradu. Samostalni je umetnik i drži studio glume "Mali princ".

Maja danas ispred Hrama Svetog Save u Beogradu
MAJA DANAS ISPRED HRAMA SVETOG SAVE U BEOGRADUFOTO: PRIVATNA ARHIVA
Oluja je trajala od 4. avgusta do sedmog avgusta 1995. godine.

Maja je ostvarila veliki broj filmskih, pozorišnih i televizijskih uloga. Igrala je u filmovima "Gde je moj dom", "Srpska priča", "Dara iz Jasenovca". Gledaoci je znaju i po ulogama u najgeldanijim serijama: "Lud, zbunjen, normalan", "Sinđelići", "Urgentni centar", "Šifra Despot", "Preživeti Beograd", "Psi laju, vetar nosi", "Tajna vinove loze".

"Kad su cvetala tikve", "Nora", "Ljubav je pobedila" samo su neke od predstava u kojima je igrala Maja.

Jelena Milenković

https://zena.blic.rs/lifestyle/maja-je- ... ezaneVesti
 
Sto se tice ,,Oluje", to je bila samo zavrsna faza jednog procesa koji je trajao dugo.
 
Обиљежено 28 година од одбране Градишке и Републике Српске од агресије хрватске војске (ВИДЕО)
Служењем парастоса и полагањем вијенаца у спомен-комплексу у Бок Јанковцу обиљежено је 28 година од одбране Градишке и Републике Српске од агресије хрватске војске. У одбрани сјеверне границе Српске 1992. године живот је изгубило 16 српских бораца.
Бок Јанковац, Градишка - помен - Фото: Тwitter
Бок Јанковац, Градишка - поменФото: Тwitter
Драматични догађаји од прије 28 година, када су непријатељске снаге састављене углавном од муслимана из Градишке, потпомогнуте артиљеријом хрватских регуларних снага, требало да успоставе мостобран, још су у свјежем сјећању Богдана Алексића.

Како вријеме пролази, одбрана Градишке прије 28 година као и јуначка погибија 16 бораца добија све више на значају, иако нико од налогодаваца судски није процесуиран, поручено је са обиљежавања.

- Намјера је била да направе мостобран и створе услове за улазак већих снага у Градишку. Наишли су на жесток отпор припадника Градишке бригаде, који су у жестоком окршају поразили хрватске снаге и натјерали их да се уз огромне губитке повуку преко Саве. Нажалост, погинуло је и 16 српских бораца, а 22 су рањена - навео је Радомир Граонић, помоћник министра рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске.



Градоначелник Градишке Зоран Аџић рекао је да је Бок Јанковац мјесто гдје су прије 28 година одбрањена Градишка и Република Српска, јер да су хрватске снаге успјеле у својој намјери то би имало несагледиве посљедице.

Он је истакао да је обавеза градских власти да обиљежава значајне датуме из своје историје и поклони се страдалим јунацима, али и да развија Градишку и Републику Српску и води рачуна о породицама погинулих и борачкој популацији.

- Градска управа сваке године уређује и дограђује спомен-комплекс у Бок Јанковцу, јер желимо да ово буде меморијални центар гдје ће ученици основних школа долазити да уче о нашој историји. Морамо младим генерацијама да пренесемо шта значи слобода и Република Српска, која је једини гарант опстанка Срба на овим просторима - додао је Аџић.

Подсјећамо, припадници јединице Хрватске војске "Бербир бојна" у раним јутарњим часовима прешли су ријеку Саву 8. августа 1992. године у мјесту Бокови и напали српске одбрамбене положаје.

Након жестоког окршаја и снажног отпора те уз помоћ тенковске чете са аеродрома Залужани, напад је одбијен, уз 16 жртава на српској страни.

https://rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=396323
 
Snažna poruka onih koji su preživeli Grubore: Bolje bi bilo...
Knin -- Potomci i sunarodnici Srba ubijenih u zaseoku Grubori kod Knina poručili da je bolje da je neko osuđen nego što se održava komemoracija.


Oni su svoju poruku poslali preko Informaciono-dokumentacionog centra "Veritas" hrvatskim vlastima i Srbima koji ih trenutno predstavljaju u Hrvatskoj.

Kako kažu, nemaju ništa protiv bilo čijeg dolaska na današnju komemoraciju, ali bi mnogo više voleli da je u prethodnih 25 godina neko i osuđen za ovaj nesporni ratni zločin.

"Veritas" podseća da su 25. avgusta 1995. godine pripadnici hrvatske Specijalne policije iz sastava Antiterorističke jedinice Lučko, u akciji "čišćenja terena" pored pruge Zagreb-Knin-Split kojom je sutradan trebao da prođe voz sa predsednikom Franjom Tuđmanom, upali u selo Plavno, pored Knina, i u Gruborima ubili svih šest meštana koje su zatekli.

Ubijeni su Jovan Grubor "Damušić" (73) koji je zapaljen zajedno sa svojom kućom, Jovo Grubor (65) zaklan je na livadi pored svojih krava, a njegova majka Marija (90) ubijena je, pa zapaljena zajedno sa kućom.

Miloš Grubor (80) ubijen je u spavaćoj sobi u pidžami sa dva metka u glavu, dok su Đuro Karanović (45) i Milica Grubor (51) ubijeni iz vatrenog oružja na livadi.

Iz "Veritasa" navode da su u zaseoku Grubori do 4. avgusta 1995. godine živele 24 porodice sa oko 70 stanovnika.

Pred zločinačkom hrvatskom vojno-policijskom akcijom "Oluja" većina žitelja je otišla u egzodus, a ostalo ih je samo trinaest, uglavnom starijih, koji nisu hteli ili mogli da napuste svoja ognjišta.

Sedam stanovnika je na dan zločina otišlo u centar sela Plavno radi registracije kod Unprofora, što im je spasilo živote.

U Gruborima je toga dana zapaljena 21 kuća, svi stogovi sijena i đeteline, sve staje i sva st*** i u kućama i po polju.

Kada su narednih dana "zaštitne snage" (Unprofor) od nadležnih hrvatskih vlasti tražile informacije o događaju u Gruborima, odgovoreno im je da se na tom području dogodio oružani sukob pripadnika specijalne policije sa "zaostalim četničkim bandama".

Da bi prikrili zločin, neposredni učesnici su naknadno pisali lažne izveštaje višim komandama.

Međutim, planove prikrivanja zločina poremetila je UN TV ekipa koja se našla u selu tog dana zbog ranije dogovorenog sastanka sa meštanima i snimila scene zločina, koje do danas kruže svetom.

U selu Plavno je u avgustu 1995. godine, uključujući ovih šestoro ljudi iz Grubora, ubijen ukupno 31 meštanin srpske nacionalnosti, prosečne starosti preko 70 godina, među kojima je devet žena.

Za ta ubistva do danas niko nije odgovarao.

https://www.b92.net/info/vesti/index.ph ... id=1723976
 
I dan danas ne mogu da se otmem utisku koji je na mene ostavila scena sa Mostara, gde je koloni traktora zabranjeno da skrenu u Beograd, policija je bila postavljena na svim izlazima sa auto-puta.
Druga scena je ispred sportske hale u Sremskoj Mitrovici lokalni prodavci hamburgera su povecali cenu za nekoliko puta.
To samo o tome kako jedan deo našeg naroda ne shvata muku i patnje drugog dela našeg naroda.
 
Док је сиротиња гинула, олош је по Београду зидао куће новцем украденим из суседне државе. Људи су остављени на милост и немилост Туђмановим војницима зато што је председнику требала репутација фактора мира и стабилности како би што дуже владао.
 
[url=http://beobuild.rs/forum/viewtopic.php?p=769952#p769952:32ji63y9 je napisao(la):
MIG29 » Пет Авг 28, 2020 2:06 pm[/url]":32ji63y9]репутација фактора мира и стабилности како би што дуже владао.
Ах.. На кога нас то подсећа?
 
У Србији се 22. април обележава као Дан сећања на жртве Холокауста, геноцида и других жртава фашизма у Другом светском рату.
https://www.rts.rs/page/stories/ci/stor ... lovic.html





Zločin je neumesna i naivna reč, piše italijanski general Alesandro Luzano Benitu Musoliniju o onome što je zatekao kada je sa svojom vojskom ušao u srpska sela nakon upada ustaša. „Na savest Italije i naše kulture pašće neizbrisiva mrlja, ako se, dok je vreme, ne distanciramo od ustaša i ne sprečimo da se nama pripiše da podržavamo bezumlje!,“ naglasio je u svom pismu Luzano.

General Luzano Musoliniju:

Dragi Duče,

Moja bezgranična odanost prema Vama mi, nadam se, daje za pravo da, u nečemu, odstupim od strogog vojničkog protokola. Zato i žurim da Vam opišem jedan događaj kojemu sam, unazad tri sedmice, lično prisustvovao.

Obilazeći sreska mesta Stolac, Čapljinu i Ljubinje (između 60 i 130 km severno od Dubrovnika) – saznam od naših obaveštajnih oficira da su Pavelićeve ustaše, prethodnog dana, počinile neki zločin u jednom selu (Prebilovci), i da će, kada se to pročuje, okolni Srbi ponovo da se uznemire.

Nedostaju mi reči da opišem ono što sam tamo zatekao. U velikoj školskoj učionici zatekao sam zaklanu učiteljicu i 120 njenih učenika! Nijedno dete nije bilo starije od 12 godina! Zločin je neumesna i naivna reč. To je prevazilazilo svako ludilo! Mnogima su odsekli glave i poređali ih po đačkim klupama. Iz rasporenih utroba ustaše su izvukle creva i, kao novogodišnje vrpce, rastegli ih ispod plafona i ekserima ukucali u zidove!

Roj muva i nesnošljiv smrad nisu dozvoljavali da se tu duže zadržimo.

Primetio sam načetu vreću soli u ćošku i zgranuto ustanovio da su ih klali polako, soleći im vratove!

I taman kad smo odlazili, u zadnjoj klupi se začulo dečje krkljanje. Pošaljem dvojicu vojnika da vide šta je. Izneli su jednog đaka, još je bio u životu, disao je sa napola presečenim grkljanom! Svojim kolima odvezem to jadno dete u našu vojnu bolnicu, povratimo ga svesti i od njega saznamo punu istinu o tragediji.

Zločinci su najpre, na smenu, silovali učiteljicu Stanu Arnautović i onda je pred decom ubili. Silovali su i devojčice od osam godina. Za sve to vreme pevao je silom dovedeni orkestar cigana i udarao u tambure!

Na večnu sramotu naše, rimske crkve i jedan Božiji čovek, jedan župnik, u svemu tome je učestvovao! Dečak koga smo spasili brzo se oporavio. I čim je rana zarasla, našom nepažnjom pobegao je iz bolnice i otišao u svoje selo, da traži rodbinu. Poslali smo patrolu za njim, ali uzalud; našli su ga na pragu kuće zaklanog! Od hiljadu i nešto duša u selu više nema nikoga!

Istoga dana, to smo otkrili kasnije, kad je izvršen zločin u školi, ustaše su pohvatale još 800 stanovnika sela Prebilovci i sve ih bacili u jamu ili na životinjski način na putu do jame pobili. Spasilo se samo oko 300 muškaraca.

Jedino je njima uspelo da probiju ustaški obruč oko sela i da pobegnu u planinu! Tih 300 preživelih jače je od najelitnije Pavelićeve divizije. Sve što su imali da izgube oni su izgubili! Decu, žene, majke, sestre, kuće, imovinu. Čak su i straha od smrti oslobođeni. Smisao njihovog života je jedino u osveti, u strašnoj osveti njih je, u neku ruku i stid što su preživeli! A takvih sela, kao što su Prebilovci, puna je Hercegovina, Bosna, Lika, Dalmacija.

Pokolji Srba su dostigli takve razmere da su u tim krajevima zagađeni i mnogi vodeni izvori. Iz jednog vrela u Popovom Polju, nedaleko od jame u koju je bačeno 4.000 Srba, izbijala je crvenkasta voda, lično sam se u to uverio! Na savest Italije i naše kulture pašće neizbrisiva mrlja, ako se, dok je vreme, ne distanciramo od ustaša i ne sprečimo da se nama pripiše da podržavamo bezumlje!

https://www.mreza-mira.net/vijesti/razn ... bilovcima/
 
Градишка, oткривен споменик страдалима у акцији "Бљесак"

Председница Републике Српске Жељка Цвијановић и српски члан и председавајући Председништва БиХ Милорад Додик открили су у Градишки спомен-обележје војницима и цивилима погинулим у хрватској војно-полицијској акцији "Бљесак" на Западну Славонију 1. и 2. маја 1995. године.

https://www.rts.rs/page/stories/ci/stor ... jesak.html
 
Vrh