Ovde je već više puta spomenuta očigledna činjenica da je čitav sistem tih javnih rasprava i uopšte informisanja o gradskim projektima namerno napravljen tako da obični građani što manje "smetaju" sprovođenju odluka donesenih u uskim krugovima, tj da imaju što je moguće manje šanse da, prvo uopšte na vreme saznaju da se priprema nešto što bi ih lično interesovalo, a zatim da im bude što nezgodnije da u tim raspravama učestvuju. A ako i nekako savladaju prve dve prepreke, primedbe se skoro nikada ne usvajaju. Za shvatanje realnog stepena kooperativnosti vlasti bilo bi ilustrativno redovno imati godišnju statistiku podnetih i prihvaćenih primedbi. To bi bilo šaljivo. Inače, procedura ide ovako:
Običnim građanima je prvo problem informisanje. Oni u ogromnoj većini nemaju apsolutno nikakvog razloga da prate sajt
http://www.beograd.rs . A ako ga i prate, namaju razloga da to rade redovno, često i bukvalno ceo život. Ideja da je objavljivanje na tom sajtu običnim građanima sasvim dovoljna da ostvare svoje zakonsko pravo učestvovanja u upravljanju gradom je više komična nego ozbiljna. Pa zatim, ako to nekako savladaju, hajde vi na prvoj strani tog sajta pronađite nešto što bi laiku ukazalo gde se nalaze detaljne informacije o projektima, tj o tome šta se u njihovom kraju priprema, a još manje gde treba da ode da bi video projekat i gde zatim da posle ode da bi učestvovao na raspravi. Informacije o projektima su na prvoj strani ustvari sakrivene pod totalno neintuitivnim naslovom OGLASI. Po čemu je dokumentacija o projektu ili rasprava o uništenju obližnje šume za laika "oglas"? A kad ipak uđete tu, ne smete ići na naoko logičnu stavku "Pozivi, obaveštenja i prethodna obaveštenja", pošto je to zamka, jer tu nema onoga što on traži, nego se informacije opet kriju na "Oglasi i konkursi".
Kad se jednom stigne dotle, onda sledi listanje dugačkog niza strana sa oglasima, SVAKI PUT PONOVO, ne bi li videli da li se od prošlog puta pojavilo nešto za vas. Kad nesrećni građanin (prodavačica, pekar, lekar, radnik gradske čistoće ...) savlada i to, tu će naći datum javne rasprave. Ali sada prvo mora da pogleda projekat, pa je tu sledeća zamka. Online grafika je obično u Autocad formatu (srećom, ne baš uvek) koji obični građani ni slučajno nemaju na svom računaru, niti ga Windows otvara, pa im je jedina mogućnost da lično odu i pogledaju.
Ali ne lezi vraže, za to moraju da napuste svoj posao i provedu dobar deo dana u saobraćaju, pošto je to moguće
samo u toku radnog vremena. A kad najzad od svoga šefa dobiju dozvolu i odu sa posla, ispadne da je to smešteno u neki prolazni hodnik podrumu, i to u prilično mračnom podrumu za veoma sitno ispisane planove. Tu se naravno shvati da je njihovo čitanje moguće samo stojeći, ili tako što čučite i bauljate po podu za donje delove planova, ili sa stoličicom (koju nemate) za gornje. I da je potrebno ogromno vreme cupkanja u hodniku da se shvate mnogi ne tako očigledni detalji. Pa koliko ko izdrži.
Na kraju, građanin nekako ... možda ... shvati šta tačno vlast planira u njegovo ime, sa njegovim parama i u njegovom dvorištu, pa zatim treba da napiše primedbu i dođe PONOVO. Naravno, OPET u radno vreme. Pa ako može ponovo da dobije dozvolu od šefa ili da pobegne sa posla, onda ima neke šanse da najzad, sa bog zna kako napisanim pribedbama, prisustvuje toj sednici. Jedinoj i ključnoj. Jer je posle "piši kući popalo". Ili "što niste došli?".
Gde će mu primedbe naravno biti ili ladno odbijene uz neki, obično formalni argument, koji zvuči veoma stručno i važno, i na koji, zato što nije iz branše, građanin ne može u trenutku da nađe odgovor koji bi bio dovoljno "stručan" i "formalan". Ili se prosto prihvati papir da bi se odlučilo kasnije, sa potpuno istim ishodom.
Naravoučenije ili pouka ovog divnog sistema suptilnih sugestija je da je građanin bu**** što je uopšte gubio vreme na nešto što je lako mogao predvideti i u samom početku da nema smisla, i da to nikako ne treba da radi sledeći put i tako troši svačije vreme.