Kostić: Dajte mi Železnice na tri godine, ali da me političari ne zovu
Danijela Nišavić | 23. 09. 2013. - 22:02h | Foto: V. Lalić | Komentara: 2
Trudim se da primenjujem ono što valja. Sve što je već dokazano kao dobro obično prekopiram jer nemam nameru da izmišljam. Zašto Srbi imaju taj mentalni sklop da oni moraju nešto posebno da naprave, odgovara Miodrag Kostić, vlasnik „MK grupe“, na pitanje „Blica“ očekuje li neka nova rešenja u najavljenim izmenama zakona i privrednog ambijenta.
Kao vlasnik 35 firmi u kojima zapošljava 55.000 radnika vrlo je, priznaje, zainteresovan za sudbinu privrednih reformi. Ipak, dodaje, treba da gledamo kakva su rešenja za ono što nas muči i da primenimo sisteme kojima smo slični.
- Uzmite, recimo, Zakon o radu od zemalja koje su ekonomski narasle u poslednjem periodu. Sistem u ekonomiji je jednostavan „jedan plus jedan jednako dva“. Zakon o radu prekopirajte ili iz Južne Koreje, ili iz Kine, ili iz SAD. Važno je da to budu produktivne zemlje. I važno je da bude adekvatan nama. Ne možete vi da prekopirate sistem iz Švedske. To što neki hoće socijalni i penzioni sistem iz Norveške jeste lepo, ali trenutno neostvarivo. Kopirajte sistem koji ima smisla, zemlju koja ima sličan društveno-ekonomski sistem kao što je naš, recimo Kina. I lepo ćete videti kako oni promene zakon o radu što omogući više investicija.
Iz Vlade se najavljuje i da će izmene Zakona o radu omogućiti da poslodavci lakše zapošljavaju ne samo mlade već i one koji danas imaju preko 50 godina života, a ostali su bez posla. Hoćete li i vi početi više da zapošljavate tu kategoriju radnika?
Dajte mi Železnice Srbije i za tri godine neće im trebati ni dinar subvencija, samo da me niko od političara ne zove. Da li su Železnice socijalna ustanova ili služe za prevoz robe?
- Poslodavci izbegavaju da zaposle bilo koga, nevezano od godina. Mene je premijer Dačić ismejao na konferenciji gde sam otvoreno rekao da mi je teže da dam otkaz nego što mi je bilo da se razvedem. Ja ne otpuštam radnike, već one koji mi zaista ne trebaju. Pa nemojte me terati da držim radnika s kojim ne mogu da napravim posao i da obezbedim zaradu za sebe i njega. To je tako loša poruka za radnike u firmi. Ja ne mogu da otpustim radnika koji krade benzin iz kamiona jer ga sud, uprkos svim dokazima, vraća na posao. Recite mi koja je to poruka za ostale vozače u kompaniji.
Može li poreska reforma da utiče na povećanje zaposlenosti?
- Nama nije problem deo privrede koji radi i koji ispunjava svoje zakonske obaveze. Nama nisu problem tajkuni, već siva ekonomija, koja raste. Proizvodnja hleba nam je 70 odsto u sivoj zoni. Meso i mesne prerađevine - 50 odsto, mleko 30-35 odsto u zoni je ilegalnog. Nama je polovina svih kapaciteta tekstilne industrije i ugostiteljstva u sivoj zoni. I tu ne pričamo o hiljadama zaposlenih, već o stotinama hiljada onih koji ne plaćaju nikakav porez. Ne možete da idete ulicom koja je asfaltirana, a ja sam je platio, vi niste. Ne mogu vam, naravno, zabraniti da koristite ulicu. To je problem. Neće nijedan direktor Poreske uprave s tim da se bori jer je za ovaj posao potreban veliki broj ljudi. A, zapravo, nisu problem inspektori, već sistemska rešenja i zakoni. Problem je uvek implementacija rešenja, posebno kod poreza koje ljudi ne bi smeli da doživljavaju kao kaznu.
Već drugu godinu javno ponavljate svoju želju da pomognete državi da reši problem s firmama u restrukturiranju. Da li vas je neko iz vlasti pozvao da razgovarate o toj ideji?
- Niko. Koliko znate privrednika kao što sam ja i moje kolege u klubu „Privrednik“? Ne možete reći da imam viška slobodnog vremena sa 5.500 zaposlenih i 35 firmi. Od mene dovoljno. Ali siguran sam da mogu da pomognem, i to samo kao savetnik u, recimo, Železnicama Srbije. Siguran sam u uspeh. Naravno, postoji i određeni uslov za to... Ne sme da me zove niti jedan političar da mi kaže uradi ovo ili ono. Dajte mi Železnice Srbije i za tri godine neće im trebati ni dinar subvencija, samo da me niko od političara ne zove. Da li su Železnice socijalna ustanova ili služe za prevoz robe? Nemojte od firmi da pravite socijalne ustanove. Ja ću vam napraviti profit od treće do pete godine. Danas preko budžeta za subvencije neuspešnih odlazi 125 miliona evra naših para.
I za smederevsku železaru daju se subvencije. Šta biste vi s njom učinili?
- Zatvorio bih je. Železara je proizvod električne energije i gasa, koksa i gvozdene rude i to čini 90-92 odsto troška. A imamo li mi nešto od te tri stavke? Ne. Železne rude nemamo, a gas plaćamo najskuplje u Evropi. Koliko god je nepopularno, stoji da to donosi boljitak. Međutim, niko očito nema hrabrosti u Srbiji da zatvori tu železaru i da reši status gubitaša Železnica.
Zašto?
- Znate zašto? Mediji su tu bitan točak. Potrebno je napraviti ambijent da to nije nikakav problem. I nije.
Verujete li da je pred nama vreme kad ekonomija neće biti sluškinja politike?
- Nema drugog izlaza.
Promovisati rad
Onaj ko je navikao da radi na crno, teško će prihvatiti ponudu da legalizuje rad. Ipak, u tom slučaju, mora nešto državi i da plati.
- Hoće. Treba da promovišemo rad i rad. Moja je majka devedesetih, kada smo bili u SAD, bila iznenađena kada je u prodavnici zatekla baku od 80 godina koja je radila tako što je pakovala namirnice. Njena reakcija je bila: „Ja ću to sama, zar da dozvolim da to čini žena starija od mene dvadeset godina“. A zapravo, tamo je normalno da čovek radi i kada je u penziji. U prevodu, postoji kultura rada i kultura preduzetništva.
http://www.blic.rs/Vesti/Ekonomija/4071 ... ri-ne-zovu
