Od petka, 1. februara, sva ta silesija gotovih proizvoda i sirovina s Bliskog i Dalekog istoka, među kojom ima i materija opasnih po bezbednost i život građana, da bi stigla u Evropu, mora da prođe kroz tunel „Vračar“ ispod centra Beograda. I da nastavi alternativnim putnim pravcem Pančevo-Orlovat-Rimski Šančevi-Novi Sad i dalje za Budimpeštu. Pruga na tom alternativnom pravcu je, po rečima ministarke Zorane Mihajlović, rekonstruisana. Preduzeće „Infrastruktura železnice Srbije“ saopštila je da to omogućava povećanje brzine sa 30 na 60 km/h i povećano opterećenje sa 18 na 22,5 tona po osovini, što bi trebalo da obezbedi „nešto veći“ protok saobraćaja. Ta pruga, međutim, nije elektrificirana pa će na njoj
(uključujući i tunel „Vračar“) morati da saobraćaju dizel lokomotive. Prema jednom železničkom Pravilniku od prošlog leta dizel lokomotive mogu da saobraćaju kroz tunel, ali samo „u hladnom režimu“, odnosno sa ugašenim motorom. Zašto?
Da li će tunel „Vračar“ biti sposoban da prihvati toliki teretni saobraćaj u tako kratkom vremenu (od ponoći do pet sati ujutru) ili će taj period morati da se produži? I kako će se to „psihološki“ odraziti na putnike?
To se za sada ne zna. A trebalo bi da se sazna.
https://www.danas.rs/dijalog/licni-stav ... -beograda/