Још један рок за Прокоп
Изградња будуће железничке станице „Београд – центар” почела је 1977. године. – Први возови требало је да прођу у мају 1979. године
Поглед на градилиште будуће београдске железничке станице (Фото Д. Јевремовић)
Прича о изградњи будуће железничке станице „Београд – центар”, познатије као Прокоп, у најкраћем се може сажети – грандиозан пројекат великих могућности, велика очекивања и још већа разочарења. Али, кренимо редом.
Изградња Прокопа почела је 8. октобра 1977. године (пројектовање знатно раније), када је положен камен темељац, а штампа „од Вардара па до Триглава” известила о почетку највеће инвестиције у Србији. Тада је речено да ће бити завршена за 18 месеци. Први воз је кроз станицу требало да прође 1. маја 1979. године.
Како је је замишљено, требало је да у једном часу прими десет хиљада путника и буде „довољно велика за цео 21. век”. Пројекат који није имао узор у тадашњој архитектури од почетка је делио стручњаке, о чему сведочи и податак да је Савет за урбанизам Београда још 1971. године коначно пројектно решење донео након седам и по сати бурног већања.
Будућа железничка станица „Београд – центар” је осмишљена да би се изместила Главна станица из „савског амфитеатра”. Тај циљ ни до данас није изгубио на значају. Постојећа главна станица омета развој Београда, који би њеним измештањем добио 80 хектара најатрактивнијег земљишта. По неким проценама, изградња у „савском амфитеатру” данас би генерисала и до 20 милијарди евра.
Такорећи још на почетку је било јасно да возови кроз Прокоп неће кренути маја 1979. године. Радови су због несташице пара обустављени 1980. године, потом настављени, да би се у мају 1984. појавила дилема – наставити изградњу за тадашње прилике прескупог подухвата или дићи руке.
Због празне републичке касе, железнице и Београда (финансијери по 33,33 одсто), радови током осамдесетих година у више наврата почињу, па стају, а градилиште се конзервира. Ипак, шине су постављене, а станична зграда још није изграђена. Прокоп се ипак укључује у железничке токове не само на територији Београда већ и бивше велике Југославије. Тиме је растерећен стари железнички мост, преко којег је водила до тада једина железничка веза између севера Европе, југа континента и даље ка истоку. Тако главни град са недовршеним Прокопом, као чвориштем „Београдског железничког чвора”, добија приградску железницу – између Панчева, Ресника и Батајнице. Изграђена је и подземна станица „Вуков споменик” у којој ће се метро, као и у Прокопу, укрштати са приградском железницом.
Прокоп поново постаје актуелан почетком деведесетих година. Изградња је настављена, али је уследио распад Југославије, а потом и санкције. Градилиште је поново опустело, до 7. јула (Дан устанка Србије) 1996. године, када га притиском на дугме отвара тадашњи премијер Мирко Марјановић, у пратњи Слободана Милошевића. Радови крећу пуном паром. Изнад колосека је изграђен највећи део плоче за будући пословно-комерцијални центар.
Већ у то време страни инвеститори почињу да се распитују за могућност градње комерцијалног центра. Интересенти стижу из Грчке, Немачке, Француске, па и Кине. Тадашње уредништво нашег листа, прича се на идеју Мирјане Марковић, покреће иницијативу да се у Прокопу изгради кинески центар, што би повећало привредну сарадњу и трговинску размену између две земље и учврстило наше пријатељство.
Поново нас стижу санкције, а потом и бомбардовање. Следи обнова порушених мостова и пруга, због чега Прокоп по ко зна који пут пада у запећак.
Београд, као суинвеститор, има све мање разумевања за улагања која не дају видљиве резултате. Железница не одустаје, и почетком 2005. расписује међународни конкурс за избор инвеститора који ће завршити станицу, а заузврат добити право градње на пространој плочи. На конкурсу побеђује мађарска компанија „Тригранит”. Преговори су ипак пропали, због додатних условљавања те компаније. Овај страни инвеститор је тада указао на капиталну грешку у пројекту Прокопа – није предвиђен простор за паркинг.
„Железнице Србије” након тога посао нуде другопласираном „Енергопројекту”. Све је договорено, али влада Србије није дала сагласност на уговор. Како је недавно за наш лист изјавио Милутин Мркоњић, министар за инфраструктуру, не постоји законска основа да се приватницима уступи плоча на којој треба да буде изграђен пословно-комерцијални центар. Према мишљењу Мркоњића, иначе највећег поборника завршетка Прокопа, логичније је да држава самостално финансира комплетирање станице и изградњу пратећих садржаја који ће донети знатан приход. Након тога следи ослобађање „савског амфитеатра”.
Марко Лакић
[објављено: 18/10/2008]
http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/Josh-jedan-rok-za-Prokop.sr.html