Kad smo na temi stanicne zgrade imam i ja pricu, samo vezanu za staru glavnu stanicu. Cekao sam uvece jedan voz ali me put naneo dosta ranije, uz kasnjenje voza ispostavilo se, sat i po ranije. Dodjem tamo, ekrani za dolaske se ne vide. Postoji ekran ali je zamuceno skroz. Odem na salter da pitam kad voz dolazi, salterusa kao iz najgorih stereotipa mi prvo kaze da vidim na ekranu, ali onako preko kurca, da je ne razumes. Onda ja budem bezobrazan pa mi odgovori. Blago sokirana sto prica sa bilo kime. Posle malo drndanja telefona, sto mi je i inace dosadno, stavljam ga u dzep i gledam oko sebe. Prljavi zidovi, prljav pod, neuredno sa gomilom starih objava. Uporedo sa novim, jelte, cisto da ne budete sigurni sta je tu aktuelno. Izlazim na perone, tamo se setka par pandura pa idu u svoju celijicu. Legitimisu nekog momka koji tu ceka. Valjda da mu ne bude dosadno.
Vracam se unutra, pa malo izadjem napolje na parking. Kao prolaz kroz portal u novu dimenziju. Iako je to bilo tipicno vece radnog dana, nema nesto ljudi, saobracaj zvizdi, klasika, surova metropolska atmosfera, ali odjednom je osecaj topliji, kao prelaz iz nerealnog u realno. Vracam se unutra, tu neka dva starija coveka pljugaju u cosku. Posle 10ak minuta dolazi matori pandur sa kolegom i uzima ih na zub. "Sta radite ovde, ajde skloni to. Ovde pusis, ajde mars napolje, mars u picku materinu!" Gospodin je kanalisao kompletan sveti bes poklonjen mu od Slobodana i Broza. Prava celicna pesnica. Ja namerno ne izlazim da vidim da li ce meni nesto da kaze. Nisam mu interesantan, pa ostajem kao i vecinu tih sat i po vremena, sam na stanici.
Imao sam par takvih epizoda u par meseci, samo sto sam se opametio za vreme dolaska voza pa sam uglavnom provodio po par minuta a ne par sati. Nije bilo nista bolje-samo krace.
Tako da nije Prokop grobar nase zeleznice ili njegova (ne)postojeca stanicna zgrada. Grobari i krivci su mnogi drugi, naravno i dan danas i ubuduce.