Ја нисам избјеглица.
Мој први долазак у Београд био је 1995. године. Када сам изашао из аутобуса и дошао до трамвајске станице испред БАС-а, пожелио сам да се одмах вратим назад. На том тако малом потезу видео сам довољно "свега" што ми је одмах засметало и у мени изазвало тај осјећај да нисам требао ни долазити.
Тада сам закључио да не бих волио живјети у таквом граду.
Али, коју годину касније дефинитивно се досељавам у Београд.
Тада сам себи и својим укућанима рекао да никада нећу, а не требају ни они, бити као ови и овакви "београђани".
И нисам. А нису ни моји укућани.
До сада сам променио три локације становања у Београду. Где год смо становали увек смо се трудили да својим понашањем и радом будемо испред своје околине.
Наши прозори и терасе увијек, па и сада, били су пуни цвјећа. Никад нисмо гласно, кроз отворен прозор пуштали музику комшијама. Никад нисмо чекали да неко други испред наше куће/зграде почисти, помете, да нам други очисти снег. Никад нисмо кроз прозор истресали столњак. Никад нисмо пушили на прозору и опушке бацали комшији у двориште. Никад нисмо празнили пепељару из аута на паркингу. Никад нисмо ходајући улицом бацали папириће и празне кутије од цигарета. Није било нити једног комшије са којим се нисмо поздрављали.
У почетку су нас комшије, нарочито мене док чистим смеће или склањам снег, гледали са смешком а неки и са чуђењем.
Али, након пар година богами и моје комшије почеше да саде цвијеће, склањају крш из дворишта, зими чисте снег испред своје куће. Почеше да називају добар дан.....
Да закључим. Ја се нисам дао, нити ћу се дати, нити угледати, на бахате, неуредне, некултурне, негостољубиве... рођене београђане.
Мој први долазак у Београд био је 1995. године. Када сам изашао из аутобуса и дошао до трамвајске станице испред БАС-а, пожелио сам да се одмах вратим назад. На том тако малом потезу видео сам довољно "свега" што ми је одмах засметало и у мени изазвало тај осјећај да нисам требао ни долазити.
Тада сам закључио да не бих волио живјети у таквом граду.
Али, коју годину касније дефинитивно се досељавам у Београд.
Тада сам себи и својим укућанима рекао да никада нећу, а не требају ни они, бити као ови и овакви "београђани".
И нисам. А нису ни моји укућани.
До сада сам променио три локације становања у Београду. Где год смо становали увек смо се трудили да својим понашањем и радом будемо испред своје околине.
Наши прозори и терасе увијек, па и сада, били су пуни цвјећа. Никад нисмо гласно, кроз отворен прозор пуштали музику комшијама. Никад нисмо чекали да неко други испред наше куће/зграде почисти, помете, да нам други очисти снег. Никад нисмо кроз прозор истресали столњак. Никад нисмо пушили на прозору и опушке бацали комшији у двориште. Никад нисмо празнили пепељару из аута на паркингу. Никад нисмо ходајући улицом бацали папириће и празне кутије од цигарета. Није било нити једног комшије са којим се нисмо поздрављали.
У почетку су нас комшије, нарочито мене док чистим смеће или склањам снег, гледали са смешком а неки и са чуђењем.
Али, након пар година богами и моје комшије почеше да саде цвијеће, склањају крш из дворишта, зими чисте снег испред своје куће. Почеше да називају добар дан.....
Да закључим. Ја се нисам дао, нити ћу се дати, нити угледати, на бахате, неуредне, некултурне, негостољубиве... рођене београђане.