Donekle je u pravu, i lepo je sročio i objasnio.
Ali ima tu još nauke, nije sve tako jednostavno. Odnosno ima više razloga zašto neko voli da jede.
1) Neki ljudi jedu, kao što lepo reče Vladimir, zato što svakog dana imaju mala ili velika trpljenja ili nelagode (to može da bude i obično znojenje) od kojih nekad
žele da odmore
2) Neki ljudi jedu (previše)
iz dosade. Ljudski mozak je kod većine ljudi programiran da stalno traži nadražaje, pa i distrakcije. Da to nije tako, ne bi dosada bila jedna od najgorih osećaja i emocija za ljudski mozak, i ne bi zatvor u stvari bio kazna u vidu trpljenja dosade. Elem, ljudskom mozgu je potrebno da stalno ima neke nadražaje. A hemijske reakcije i nervni procesi koji se odigravaju kada hrana u ustima, unutar samog tela, dodiruje osetljive nervne završetke u ustima, je ogromna bujica nadražaja i aktivnosti za mozak.
3) Današnja hrana je neopisivo jakih ukusa. Ne govorim samo o stvarima tipa čokolada ili sok. Govorim o bilo čemu što je iole obrađeno. Sve ima pojačivače ukusa, šećer, so, kiseline, aditive, začine, masnoću... Iz godine u godinu, čovek se navikava da mu po ustima stalno ''eksplodiraju'' bombe ukusa i nadražaja, i vremenom mu treba sve više i više da bi osetio isto zadovoljstvo. Ovo je mogao da oseti i vidi svako ko je otišao u Muriku i probao tamošnje slatkiše. To sve puca od ukusa i šećera. Ono što ovde važi za ''jače'' i ''slađe'' ukuse, tamo je neki prosek. Ono što ovde važi za baš masan fast food (npr Bucko), tamo je prosek. Tamo postoje slatkiši i sokovi koje kada ubaciš u u usta, osetiš kao da si sipao šećerni sirup ili zagrizao kocku sirupa. Zbog profita i konzumerizma, hrana širom sveta svake godine postaje sve jača sa ukusima i sa aditivima dodatim isključivo radi navlačenja i zavisnosti.
E istina, jedino što je omlitavelo po jačini ukusa je mleko.
Pošto su ga sis e zadnjih decenija razvodnile do te mere da više maltene i nema ukus.
Ali sve ostalo je pojačan do besvesti. I to važi i za voće i povrće. Nekada, nisu sve jabuke bile slatke. Izrodi se bezbroj, pa neka bude slađa neka bude blaža. Jbg, nasumičnost prirode. A danas su skoro sve (u prodaji) uvek jako slatke. Tako da čak i ako čovek jede samo voće, navikava se na sve jače ukuse sa svakom novom decenijom.
4) Zadovoljstvo ili
''beg'' koji će čovek odabrati zavisi od toga čime je bio najranije ili najviše izložen. Onaj ko je odrastao u kući pušača, imaće sklonost ka uživanju u udisanju dima (nešto što svakom nepušaču deluje nezamislivo ali eto, jbg, ima ih mnogo koji to vole). U porodicama gde se, što bi narod blago rekao - ''cirka'', ljudi će biti skloniji da u povremenom alkoholu traže opuštanje i svakodnevni beg od briga. Ako neko prođe određene godine bez navikavanja na duvan, alkohol ili kafu, onda će ostati naviknut na hranu. Ako pak ne bude to, biće trava. Ako ne trava, biće nešto šesto. Uvek će biti nešto. Ljudima treba svakodnevni beg i odmor od života. Jedini kojima ne treba su monasi po planinama i vrtovima.
5) Kao što percepcija i intenzitet bola varira od čoveka do čoveka, tako isto
i percepcija i intenzitet ukusa variraju od čoveka do čoveka. Postoje ljudi koji osećaju ukus hrane blaže, a
postoje i oni koji je osećaju jače nego drugi. Ovaj fenomen se otpisivao i banalizovao do pre 10ak godina, ali je u zadnje vreme postao dokazan i usvojen kao realan faktor, kao što je medicina usvojila d ne osećamo svi isti bolni (ili bilo koji drugi) nadražaj istim intenzitetom. A ljudi su 10.000 godina jedni drugima govorili ''ajde bre, šta kukaš, ako može Mika da izdrži to i to, možeš i ti!''
A to zapravo ne stoji. Jer ne primamo svi iste impulse i istih intenziteta, pa da ako neko trpi jednu stvar, da i drugi može da je istrpi.
6) Najčešća ocena toga ko koliko jede proizilazi iz toga kako izgleda i u kakvoj je formi. A od nedavno se pokazalo da ni to nije merodavno, jer postoje ljudi koji
mogu da jedu donekle više nego drugi a da se ne goje niti da to ostavlja štetu po njihovo telo. A isto tako postoje ljudi koji mogu da jedu i vrlo umereno, ali usled određenog ''
prekidača'' u mozgu njihovo telo gleda da uskladišti što više unetog, umesto da ga troši.
7) Neki jedu više ili manje zato što imaju
disbalans u bakterijama u crevima. Bakterije u crevima, koje intereaguju sa nervnim završecima, kao i sa ćelijama imunog sistema, imaju moć da povećavaju ili smanjuju apetit. Kao npr kad čovek pojede nešto gadno ili otrovno, dobije mučninu ili proliv, nervni sistem se alarmira, pa automatski ubija apetit. Jer ni imuni sistem, ni dobroćudne bakterije, ne žele unutar creva tog nekog uljeza i zato šalju mozgu impulse da ne unosi više ništa dok se postojeće zagađenje ili opasnost ne izbaci.
Tako da kao što glede metabolizma i mršavljenja nije sve uvek ''troši više nego što uneseš'', tako ni glede uzroka jedenja nije sve iz čistog bega ili nezadovoljstva. Svakako, i beg i nezadovoljstvo su jedan od faktora. Ali nisu jedini.
Polako ali sigurno, medicinari (kao kolektiv) izlaze iz kalupa i amova u kojima su držani vekovima, i kapiraju da je ljudsko telo univerzum za sebe. I to je dobro. Ali i dalje mnogima ostaje ta tendencija da svih 7 milijardi ljudi na svetu gledaju kroz iste šablone, kroz iste uzroke i mehanizme, i samim tim i da ih tretiraju i leče na iste načine. A vreme je da se i to preraste i da se prihvati da ne može tako. I da, ako nema 7 milijardi različitih vrsta univerzuma, svakako ih ima više od jednog jedinog te istog. Odnosno, možda nismo svi do jednog unikati i fenomeni, ali svakako nismo ni svih 7 milijardi svi na isti kalup, sa istim genima, sa istim bakterijama, sa istim nervima, istim mozgovima, istim crevima, itd... Prosto nismo.
n1info.rs
...
