Nekada je u Beogradu na svakih pedeset stanovnika bila po jedna kafana. Danas su ovakvi objekti sve ređi, povlače se pred mondenskim kafićima. Ali, ima ih još
Možda nismo najstariji evropski narod, ali zato imamo najdužu kafansku tradiciju na Starom kontinentu: još 1522. Turci su na Dorćolu otvorili ugostiteljski objekat u kojem se služila samo kafa. Posle Beograda, prvu kafanu 1592. godine dobija Sarajevo, London 1652, dve godine kasnije Marselj, u Beču je otvorena 1683. godine, a u Lajpcigu 1694.
Kada bi kafanski zidovi mogli da progovore, istoričarima bi bilo mnogo lakše: znalo bi se kako su se rušile vlasti, stvarale države, donosili zakoni, sklapali poslovi od državnog značaja, za kime su velikani uzdisali i koje su žene voleli... Nažalost, mnogi su već ko zna koliko puta prekrečeni, srušeni, karirane stolnjake odavno su zamenile mermerne ploče i moderni vitraži, a samo tek nekolicina beogradskih boema može da vam sa setnim pogledom prepriča kako je nekada tekao kafanski život. To su poznavaoci poslednjih beogradskih kafana, koje su do pre nekoliko godina uspele da odole pomodarstvu, ali su protiv svoje volje pretvorene u fensi restorane i popularne klubove.
Bermudski trougao
Novom vremenu nije odoleo ni tzv. bermudski trugao koji su činili „Šumatovac", „Pod lipom" i „Grmeč". Od stecišta muzičara i novinara, kafane između „Politike" i Radio Beograda, ostao je samo naziv „Šumatovac" u kome se sada okupljaju neki sasvim drugačiji ljudi i vode sasvim drugačiji razgovori. Nekolicina starina uspela je da zarad starih navika svari novi ambijent i svakog dana dođe na bar jedno s' nogu ili kafu. Jedan od njih je muzičar Jasim Alagić, koji je u „Šumatovac" prvi put kročio 1951. Ovaj 85-godišnji starac kaže da je nezamislivo bilo da se dođe do Radio Beograda, a da se ne svrati u „Šumatovac":
Ostao naziv... "Šumatovac" je temeljno promenio izgled
- Uglavnom smo se skupljali mi muzičari i novinari iz „Politike". Svako je imao svoj sto, omiljenog konobara koji je, čim nas ugleda, znao šta treba da donese na. Bilo je dana kada smo ostavljali debele bakšiše, a i onih kada smo pili na crtu. Ma, bilo nam ko u svojoj kući - priseća se Alagić, koji i danas u sećanje na stara dobra vremena svakog jutra za istim stolom popije kafu i popriča sa starim pajtosima. Kod gazda Gorana oni imaju poseban tretman.
„Lipa" je postala restoran „Pica hat", a jedino je „Grmeč" donekle sačuvao stari izgled posle dobijanja novog vlasnika. Ipak, više nema pića na crtu, menija koji se čita sa stolnjaka, lokalnih pijanaca koje u zoru bude tanjirom kisele čorbe, a ni legendarnog konobara Jove koji te pozdravlja sa „dobro jutro, komšija".
Legenda kaže da su beogradski „bermudski trougao" tako nazvali boemi, pre 50 godina zato što su se novinari i pisci tu gubili. Ode čovek u neki od ta tri lokala, pa ga jednostavno nema tri dana kući. Kao da je nestao u pravom Bermudskom trouglu.
Radmilovićeve cipele
Iako je menjala gazde, nije promenila duh. „Srpska kafana" pored Ateljea 212 i danas na stolovima ima karirane stolnjake i meni sa srpskim jelima. Brojni narodni motivi na zidovima kao da su tu da bi prkosili pomodarstvu i naglasili da je ova kafana odolela nekom novom vremenu. Ispod stola u ćošku još uvek su za pod pričvršćene cipele Zorana Radmilovića, koji je imao običaj da se posle predstave toliko obeznani, da je bos odlazi kući. Ono što je najlepše jeste struktura gostiju, koju čine uglavnom mladi kojima je gušt da popiju „srpsku kafu s ratlukom i malom kiselom, da se podgreju vrućom rakijom i zameze pihtije, posute alevom parikom":
- Ovde se osećam kao svoj na svome. Deda mi je bio glumac. Ovde je više provodio vremena nego u pozorištu i kod kuće zajedno. Sada se i moje društvo okuplja ovde i opuštenije nam je nego u bilo kom kafiću. Zapeva se, zasvira i niko nas ne gleda ispod oka - kaže Miloš P., redovni gost kafane u Svetogorskoj, koga je deda od malih nogu učio kafanskom životu.
Capa-cupa
Nemoguće je pisati o kafanama, a zaobići Skadarliju. Branislav Nušić kaže da su „Tri šešira" najstarija kafana u kaldrmisanoj ulici dugoj 500 metara. Krajem 19. i početkom 20. veka mnogi glumci su tu stanovali, a uz njih pesnici, pisci, slikari i drugi. Tu su zore dočekivali umetnici poput Đure Jakšića i Dobrice Milutinovića...
Nekad bilo... Čuvena "Pivnica" na kraju Skadarlije zvrji napuštena
Danas je Skadarlija stecište još ono malo preostalih beogradskih boema, ali i nezaobilazno mesto za strane turiste. Iako je većina objekata privatizovana, ambijent i duh ostali su u „Tri šešira", „Dva jelena", „Ima dana"... A da skadarlijske kafane nisu uspele da zatvore ni NATO bombe, najbolje svedoči priča iz kafane „Zlatni bokal" čijim su kuvarima sirene za opasnost bile inspirativne. Jedne noći, dok su projektili zasipali celu Srbiju, italijanski diplomata došao je sa gostima da se dokrajče uz orkestre „Šajku" i „Varoš kapiju". Zatražili su specijalitet kuće. Konobar Mile izbezumljeno je uleteo u kuhinju i od kuvara zatražio da mu pripremi specijalitet za goste iz Italije.
- Kakav, bre, specijalitet? - zgranuo se kuvar.
- Izmisli nešto, naseckaj onako capa-cupa, što brže, nemoj da se brukamo - odbrusio mu je Mile.
Sve što se zateklo u zamrzivaču, kuvar je iseckao: meso, paradajz, luk, papriku, napravio papazjaniju zbog koje su Italijani prste lizali, a po koji su se i sutra vratili. I tako osta „capa-cupa" kao specijalitet „Bokalčeta".
Početkom prošlog veka u Beogradu je na svakih 50 stanovnika bila po jedna kafana. Sada ih ima oko 2.000, ali to nisu one stare kafane u kojima se služila kafa i domaća šljivovica. Neke su zatvorene zbog denacionalizacije, neke zbog privatizacije. Duh Beograda bezuspešno pokušava da se prenese u moderne kafiće i splavove. Džabe. Jer kafane su, kako se kaže u defeniciji nepoznatog autora s početka 20. veka utočište usamljenima i tužnima, meraklijama i kavgadžijama, secikesama i džambasima, pesnicima, trgovcima i političarima.
Titova slika
Jedna od retkih kafana iz 50-ih koja je preživela burnu istoriju, a ostala autentična kao na samom početku jeste „Prešernova klet". Nastala 1952., odigrala je važnu ulogu i u skorijoj istoriji: kažu da je tamo najavljen kraj titoizma i raspad SFRJ. U vreme najveće snage Jugoslavije u ovoj kafani je pored Prešernovog portreta visila i ogromna Titova slika. Priča se da je, kad je Tito umro, zid oko slike počeo da puca. Popravljan je, ali je i dalje pucao. Tek kada su 1991. skinuli Brozovu sliku i zamenili je drugom, zid je ozdravio.
Svaka stranka ima svoju kafanu
U kafani su se između dva svetska rata vodile politike i donosile važne odluke. Pripadnici različitih stranaka imali su svoje mesto gde su se okupljali. Demokrate su bili viđeni gosti u „Barajevu „, Slovenska ljudska stranka okupljala se u „Ljubljanu", ministri Cvetkovićeve vlade zadržavali su se u „Maderi". Sredinom 50-ih kafane su imale rang kulturnih ustanova. U oblaku dima, sa ispijenim litrima alkohola dočekivale su se zore. Iz tog miljea iznikli su Silvana Armenulić i legendarni Toma Zdravković, koji je pevao od novosadskog „Putnika", preko beogradske „Topčiderske noći" i „Metropola", do tuzlanskog „Bristola". Kada bi se novinarsko društvo sa RTB-a okupilo u „Maderi", umeo je i njima da zapeva.
Kafanska istorija
Reč kafana je turskog porekla i označava kuću u kojoj se pije kafa. Kada su krenuli u osvajanje Balkana i Evrope, Turci su pored karavan-saraja i džamija, podizali hramove i kafane. Putopisac Keper pisao je 1740. godine o prvim kafanama u Beogradu, detaljno opisujući kafanu „Crni orao", koja je imala minderluke prekrivene ćilimom, bez stolova i stolica, a njena visina bila je takva da čovek u njoj nije mogao da se ispravi. Početkom 19. veka otvorena je i kafana „Dardaneli" u blizini Stambol kapije. Ona ubrzo postaje omiljeno stecište novinara, književnika i glumaca. Njeni svakodnevni gosti bili su Vojislav Ilić, Đura Jakšić, Milovan Glišić, Branislav Nušić, Bora Stanković, Radoje Domanović... U istom periodu knez Miloš uvodi porez za mehandžije, kao i obavezu dobijanja dozvole za rad. Sredinom veka na Terazijama podignuta je kafana „Zlatni krst", u kojoj je 1896. prikazana prva javna bioskopska predstava u Beogradu.
Legende sa Čubure
Čubura je oduvek bila poznata kao boemska četvrt Beograda. Ali, njom nisu vladali slikari, pisci ili politički disidenti, već majstori. Svoje zlatno doba boemska Čubura živela je između dva svetska rata, ali ono traje i duže, može se reći sve negde do rušenja kvarta poznatog kao Mali Holivud (prostor današnjeg Čuburskog parka), krajem 60-ih. Centralni deo ovog prostora zauzimalo je romsko naselje, a po obodima, ka ulici, nalazilo se nekoliko čuvenih kafana. Na uglu 14. Decembra i Maksima Gorkog - legendarni „Kikevac", čuven po svom stanovniku Aci Nosonji, boemu koji je doslovce živeo u ovoj kafani. Spavao je na stolicama, nikada nije imao drugi stan. Danas više nema ni „Kikevca", ni „Toplice". Preživeli su „Čubura", „Trandafilović" „Kalenić" i „Sokolac".
MARIJA MAJSTOROVIĆ
