Obrazloženje prethodnog spiska "hitnih a ipak efikasnih i realno izvodljivih" mera za smanjenje zagađenja vazduha.
Osnovna ideja ovog spiska je da moramo biti svesni šta je moguće, a šta nije moguće postići u kratkom roku. Pri čemu je glavno ograničenje novac u budžetu i mali standard građana. A ipak, moramo napasti sva tri najveća izvora zagađenja nečim što će stvarno brzo ukloniti njegov primetni deo.
Kad su u pitanju individualna ložišta problem je što su oni koji se greju na ugalj i drva obično u grupi sa najnižim standardom. Sve dok je razlika u ceni grejanja tako velika između tih goriva i gasa ili centralnog grejanja, oni jedostavno ne mogu preći na njih. Pa sem ako država na sebe ne preuzme razliku u ceni, što se neće desiti iz istih razloga, od toga nema ništa sve dok se prosečni standard dovoljno ne poveća. Mrežu centralnog grejanja i gasovoda naravno treba širiti da bi se zahvatili oni koji imaju para ali u ulici nemaju priključak, međutim to će biti ograničeno i po tempu prostornog širenja mreže i po stepenu prelaska građana na to grejanje čak i onda kad ono bude postojalo u njihovoj ulici. Zbog toga, jedino što u prvo vreme preostaje kao mera koja može imati efekta je da sagorevanje uglja i drva u individualnim ložištima zagađuje manje nego sada. To je suština predloga da se forsira prelazak na ekološke šporete i korišćenje samo sušenog uglja i drva. Za ovo poslednje bi se mogla koristiti otpadna toplota termoelektrana ako je to tehnički izvodljivo. U svakom slučaju one već imaju sušare uglja za svoje potrebe, pa je tako ovaj predlog i realno ostvariv i brz i relativno jeftin.
Kad je u pitanju deo zagađenja koji potiče od saobraćaja, tačno je da je on po ukupnom obimu emisija manji od onog od individualnih ložišta. Nažalost, to je izvor kome smo fizički najbliži. Mi bukvalno bar 90% vremena izvan zgrada provodimo na trotoaru, svega par metara udaljni od auspuha, unutar vazdušnog "kanjona" od zgrada. Zbog toga je relativni doprinos saobraćaja ukupnoj količini zagađenja koje udahnemo takođe veoma značajan i verovatno sličan onom od grejanja. Nevolja je što je saobraćaj infrastrukturni problem koji se može rešavati samo veoma polako. Od brzih mera koje su sada tema, pada mi na pamet samo intervencija u gradskom saobraćaju zbog velike kilometraže i jakih motora koji puno troše. Dakle katalizatori svuda gde su zaostali stari tipovi autobuskih motora. Što se mreže saobraćajnica tiče koja posredno utiče na zagađenje posredstvom promena u protočnosti, obilaznica se već dugo gradi pa bi TREBALO da se može završiti brzo. Rasterećenje autoputa obilaznicom, kao najveće i praktično jedine stvarne magistrale grada, bi imalo ogroman efekat na protočnost saobraćaja i mnogo dalje od nje. A ostalo, tuneli, most i slično, traži bitno više vremena. Ali ta obilaznica koja se beskonačno dugo gradi uprkos ogromnom efektu na saobraćaj daleko najvećeg saobraćajnog čvorišta u čitavoj državi je velika i stalno prećutkivana gradska sramota. Ja bih zato od sada zahtevao javne MESEČNE izveštaje šta se u prethodnom mesecu uradilo na njoj i čije je to tačno zaduženje bilo.
Što se tiče trećeg izvora, termoelektrana, tu ništa nije jasno. Evropska unija se konstatno buni. Od tri tipa filtera, za azotna zagađenja, sumporna i za PM čestice, izgleda da većinom postoje i rade samo ovi poslednji, ali sa nama nepoznatom efikasnošću. Plus što je sasvim nejasno koliko one stvarno doprinose zagađenju u Beogradu uzevši u obzir dva istovremeno suprotna faktora: znatnu udaljnost ali zato ogromnu ukupnu emisiju. Plus promenljivi smer vetrova. Zbog toga jedino što ovde mogu da predložim kao hitnu meru jeste drastično povećanje transparentnosti i inspekcije koje treba da razjasne šta se tamo stvarno dešava i koliki sve to ima efekat. I na Beograd i na Srbiju jer to u ovom slučaju uopšte nije isto. Slično i za druge velike industrijske zagađivače.