Naime, dugo godina sam slušao o ovom fenomenu i sve to vreme sam verovao da je to tačno. Dakle, tvrdi naučna zajednica, to je globalni katastrofalni efekat izazvan prvenstveno ljudskom aktivnošću, koji će do narednih 100 godina, drastično povećati nivo mora, potopiti milione kuća širom sveta u nizijama pored mora, povećati temperaturu, uništiti ogromne količine obradive površine, dovesti do ogromne oskudice i poskupljenja hrane i verovatno dovesti do svetske gladi, umiranja, ratova itd. Jedan od razloga što sam verovao u tu teoriju je zato što je još Karl Sejgan teorizovao da je paklena temperatura na Veneri upravo nastala zbog velike koncentracije gasova staklene bašte, doduše prirodnim procesima u tom slučaju, ali svejedno šta je uzrok, princip je isti.
Šta je učinilo da sam počeo da sumnjam? Zašto sam postao skeptik? Zašto više ne verujem tako tvrdo u tu, sada bih već rekao, samo hipotezu o globalnom zagrevanju na našoj planeti? Glavni razlog je to što sam video ko na sva zvona zvoni i širi paniku. To rade predsednici Zapadnog sveta, počevši sa Amerikancem Obamom. Kada god se države jako zainteresuju za neku katastrofu, to uglavnom znači ili da se dešava upravo suprotno od onoga što one govore ili da se radi o daleko blažem fenomenu, koji uopšte nije vredan pomena ili da postoje rešenja koja uopšte ne zahtevaju ogromne investicije, žrtve, preseljenja naroda itd. A čak i kada se radi o realnoj opasnosti, obično su rešenja država štetnija od samih problema.