Vojska i Namenska industrija Srbije

[relja]

Pošto sam bio u stroju kada je između nas i potporučnika namerno prošao vIk sa jednom rukom u džepu, torbicom zabačenom preko leđa, beretkom na potiljku i sa cigarom u ustima, dobacivši mu: "gospodine potporučiniče, serem vam se na vašu vojnu školu" (i prošao bez ikakvih posledica) - sve ove priče "kako u teoriji piše da treba da bude" su mi smehotresne.

 

[Noki]

Мислим да је могуће само извршити нешто као раније "предвојничко" за те генерације. Чини ми се ако се добро сећам да су имали упитнике за нас, нико није ништа питао, то има у америчким филмовима попут " официр и џентлмен" кад онај подофицир пита регрута Људи не заборавите да сада постоје и жене старешине и војници, ми смо имали једну жену капетана у чети и жена је била супер професионална и добар старешина. Што се тиче приговора савести, мене би као Србина и мушкарца било срамота да не узмем пушку него пелену у руке...за те бих уместо 4 месеца војске увео годину дана старачког дома или болнице...

Moj jedan drug je buo u gerentološkom centru mučenje je to.... Slažem se sve što si napisao do prigovora savesti... Mislim da nije stvar sramote nego izbor. Moj izbor bi bio isti kao tvoj, samo ga drugačije posmatram, nije mi stvar sramote ovo drugo.

Kod nas je lekar pitao baš, nije bilo upitnika. Isti lekar što nas je merio i svima nam gledao u gaće.

 

[Дошљак]

Među turbo srbendama izgleda vlada zabetonirano autistično uverenje da svako ko nije služio vojsku je nesposoban i za rat i za patriotizam i za svoj život, a svako ko jeste služio, je više nego sposoban za sve to i verovatno je uspešan čovek, produktivan član društva i vredan adut u slučaju bilo kakvog rata ili vanredne situacije.

U realnosti pak, znam dosta ljudi koji nisu služili vojsku a savršeno su sposobni, kako za rat, tako i za život. Neki su čak i vojno sposobniji nego oni koji su odslužili. Isto tako, znam nekoliko puta više ljudi koji su odslužili vojsku pa su ostali nesposobni, kako za ratovanje, tako i za život, a neki od njih i za produktivan suživot i doprinos društvu i zajednici.

Jedino smešnije od tih uverenja su uverenja da ko nije služio vojsku, ili onaj ko je služio civilno, nikada nije osetio ni miris baruta, oružje je video samo na filmu, živi kod roditelja na njihov račun, ne radi ništa ni za sebe ni za društvo, a da se sutra zapuca pao bi u nesvest od straha, dok bi svi ovi koji su odslužili ponosno doleteli na svoja zborna mesta i onda pevajući ponosno produžili direktno na front. I naravno, tamo pocepali neprijatelja kao i 91, 92, 93, 94, 95, 98, 99... Jer svi znamo da Bog je Srbin i on će nas čuvati.

Kakva debilna, nezrela razmišljanja. Neverovatno je da neko može da bude toliko ograničen i tupav u 2023. godini. Sve više primećujem koliko u Srbiji ima ljudi koji su intelektualno i obrazovno ostali u 19. veku. To se uostalom iznova potvrđuje i na svakim izborima i stranačkim skupovima, a može se videti i kad se prođe kroz bilo koje srpsko naseljeno mesto (tu mislim i na omraženi Brlograd, kako ga nekad zovem) i pogleda na šta liče i ona i život u njima. Raspad, bezakonje, zatucanost, sebičnost, zajedljivost, haos... Strašno i tužno.

Jedino u čemu su turbo srbende uznapredovale i razvile dovoljno intelektualnog kapaciteta jeste da su naučile kako da prećute i ispreskaču večito gorko pitanje kako u Srbiji sa 70.000 maturanata godišnje, svega 1-2% njih dobrovoljno poželi da služi režimu, ovaj da služi vojsku...

P.S.
Čekam kad će da izleti prvi da kaže kako je ovaj nizak odziv prijava za služenje i balavljenja na rat nešto što postoji samo u Srbiji i zemljama poput nje. I kako je sve to rezultat zapadnjačke propagande a ko zna, možda čak i trovanja vodovoda sojom, ili zaprašivanja psihoaktivnih supstanci iz aviona... A možda je od radio-magnetnog ispiranja mozga putem onog HAARPa u Barajevu, najvećeg u Evropi...

19. vek jbt...

Истина. Пре се дуго сматрало да онима који нису одслужили војску нешто озбиљно фали и да нису способни да оснују породицу. Посебно у сеоским срединама где се то детаљно гледало. Због тога није било ретко да људи са села мите регрутну комисију прасићима и сл. Има чак у оном филму са краја постојања ЈНА, Најбољи, један лик који је неспособан, али се мота уз своје другове морнаричке пешадинце и доноси им храну, а у граду га кињи локални кабадахија да га не одрука кући у селу како не служи стварно војску.
И дан данас у великом делу популације, посебно 50+ влада такво мишљење, да у војску не иде неко коме нешто баш тешко фали, и да је то генетска фалинка, и да такви нису погодни за заснивање породице због могућности преношења те фалинке даље на потомство. То је опет из неког сточарског погледа на репродукцију где се ст*** са фалинком искључује из приплода.
Добар пример за неспособног за војску је бивши министар Вулин.

Има још један феномен у народу, а то је да данашња професионална војска и добровољно служење војног рока нису она права војска каква је била ЈеНеА, већ то Тадићева-Шутановчева НАТО плаћеничка војска и да није вредно ићи у њу.
А у реалности данас имамо клинце који кад осете лову неће ићи ни на факултет већ ће одмах да раде да би имали, па им је и војска губљење времена.

 

[Jelancha]

Koliko je samo samaca po selima ostalo zbog tih stereotipa, danas bi nas bilo više.

 

[Noki]

Opšti napad na ,,krivca", batine, ,,ćebovanje".

Šta znači ćebovanje? Zvuči kao borba ćebićima...

Izuzetno zanimljiv post si napisao nama koji nismo služili, kakve sve formalne i neformalne kazne mogu da se dogode...

Jel ima kod nas inicijacija "prelazak ih duha u slona" ili je to samo rezervisano za rusku vojsku S obzirom koliko znaš o našoj vojsci verujem da bi ti bilo zanimljivo da proširiš znanja o unutrašnjoj hijerarhiji među vojnicima i unutrašnim neformalnim pravilima u ex sovjetskim zemljama. Duh, slon, čerpak, ded, dembelj...

Mi sa vojskom od 100 dana ne možemo ni imati sva ta neformalna zvanja koja se vremenom stiču, kao nivoi u nekoj igrici sa privilegijama i obavezama koja uz njih idu.

Al to je izuzetno zanimljivo. Znači sve to što si napisao pa puta 10 maštovitije i dugotrajnije u vojnoj obuci kod Rusa.

 

[Дошљак]

Искуснији ће ме исправити, али мислим да је ово ћебовање.

 

[stex_pb]

Mi smo kao ćebovanje smatrali kad te jedan prekrije ćebetom preko glave(jaknom, jorganom...) A ostali te udaraju ili skaču po tebi i tako te fore.

 

[vrlenija]

@vrlenija sad mi je mnogo toga jasnije. Ako se uvede vojni rok, šta bi trebao neko da odabere ako želi najlakše da prođe, vozač možda? Mada zavisi od osobe do osobe šta kome odgovara ali eto po tvom mišljenju.
Od svega ovog najinteresantnije mi je za snajperistu. Voleo bih čuti kako izgleda njihova specijalistička obuka.

Ne znam šta bih ti rekao.
Nema tu nikakvog pravila. A i zavisi kako gledaš na stvari. U pešadiji nema slobodnog vremena, dani brzo prolaze. Nije fizički teško. Nema odgovornosti. Mozak možeš da odmoriš od razmišljanja.
U drugim rodovima i službama tokom specijalističke obuke zna da se pojavi višak slobodnog vremena koji zna da ubija u pojam. Takođe slobodno vreme nakon završene obuke (u slučaju ovakvog vojnog roka toga neće biti) zna da ubija.
Logistika zna da bude zeznuta. Ako doručak počinje u 6.30, ovi iz kuhinje se bude u 04.00, spavaju pre podne, pa opet buđenje posle par sati za pripremu ručka. Tehnička služba zna da bude napeta, ima odgovornosti. Znam za vojnika koji je vozio viljuškar, sredili mu preko veze da ne bude u pešadiji. Viljuškar se prevrnuo i on poginuo ispod njega.
Sve je to pitanje sudbine, što bi neki rekli.

Kako god da okreneš, manje više je svejedno. Teško da će se vršiti neka ozbiljna specijalistička obuka. Verujem da će se skoro svi obučavati isto kao osnovna obuka. Specijalistička obuka samo za one koji već imaju specijalna znanja. Primer: vozač kamiona sa C kategorijom, posle prvih 6 nedelja osnovne obuke ide u auto jedinicu da se obučava i upoznaje sa vojnim kamionima. Ili medicinski tehničar ide na obuku za sanitet.

Što se mene tiče važnije je da budeš u kasarni bliže kući. A verujem da će se ići na to.
Ja sam služio relativno blizu kuće. Kada dobijem izlazak u grad, išao sam kući u uniformi, sat do 1.5 sati putovanja. Bila je zima, od A kompleta (sa kojim se izlazi van kasarne) samo vetrovka (spoljna jakna) na meni. Od B komleta sa kojim si u kasarni obučem ispod vetrovke (majica, majica dugih rukava, košulja, džemper, bluza, duge gaće, čarape, pantalone). Stavim kod kuće uniformu u mašinu za veš, obrne pola sata, osuši se na radijatoru za 2 sata i onda mirisan i čist uveče u kasarnu.

 

[vrlenija]

Ja sam u vojsku otišao sa završenim fakultetom i to veoma ozbiljnim kao gradsko dete iz Beograda, dete intelektualaca.
Pešadiju su mi odredili još dok sam studirao, ili možda čak i u 18. godini tokom regrutacije. Po završenom fakultetu to nisam prijavljivao kako bi promenili rod.
Odazvao se na poziv, a i da se nisam odazvao, sigurno ništa mi se ne bi desilo, jer je već prekid obaveznog služenja bio u najavi. Svi iz moje okoline su služili civilno.

Civilno služenje nije bio moj izbor! Služenje redovnog vojnog roka mi je bio izazov.
Osetio sam potrebu da odslužim redovno sa oružjem, ako su mogli svi mogu i ja. Nisam bio militantan, ni ,,patriJota" koji se busa u grudi svojim srpstvom (takvih ustvari nije ni bilo u vojsci kada sam ja bio, svi takvi su izbegli, ali je bilo mnogo vrlo pristojnih momaka koji bi mogli da se svrstaju u grupu iskrenih patriota). Nisam se ložio na oružje i vojsku.

Roditelji pokušavali da me odgovore. Otac tvrdio - vojska nije za tebe. Kasnije sam shvatio da se pribojavao da se neću adaptirati, jer dolazim iz dobrih uslova života, završen fakultet, uređene porodice, miran po prirodi,.... Kada sam završio vojni rok bez ikakvih problema, video sam da je bio ponosan na mene iako to nije rekao. Jer znao je šta sam prošao i shvatio da ipak nisam tako ranjiv kako je mislio. Nisam bio ,,neprilagođen" i mekan kako se verovatno pribojavao već bio i razvio dodatno prilagodljivost, otpornost, mnoge stvari shvatio...
Sada tvrdim da mi je to bila jedna od boljih odluka u životu.

Tokom studiranja sam svakodnevno učio za neke izuzetno teške ispite i duže od 3 meseca koliko traje vojna obuka, a da mi to naučeno i položeno nikada nije bilo potrebno u struci ni u životu. Tako da mi je argument izgubljenog vremena u vojsci bio neozbiljan. Više su vreme gubili oni što su služili civilno i raznosili hranu po dečijim vrtićima ili dizali rampe parkinga.
Upoznao sam i radio stvari koje nisam nikada ranije. Upoznao kategorije ljudi sa kojima nikada inače ranije nisam imao kontakta. I poštovao ih i oni su mene. Osetio se kao deo grupe, kako imam 120 ljudi iza svojih leđa. Naučio kako da se ponašam u takvoj grupi, kako da budem prihvaćen, kako da se borim za sebe.
od 120 nas u četi nas dvojica sa fakultetom (oni sa fakultetom su služili uglavnom civilno). Jedan vojnik u četi je zvanično završio OŠ ali nepismen (odličan momak). Pomenuo sam već opasnog momka sa beogradskih ulica. Bio je jedan koji je pušten iz zatvora, započeo vojni rok, otišao na odsluženje zatvorske kazne na koju je ranije osuđen, pa kada je izašao iz zatvora došao na odsluženje vojnog roka (sistem se potrudio da sa njim nemamo nikakvog kontakta iako je bio u istom vodu, kada svi ostali spavaju on je budan i obrnuto).
Prvi put sam izašao iz svoje ljušture slične socijalno- društvene strukture stečene u beogradskom komšiluku, rođacima intelektualcima, drugovima iz gimnazije, sa fakulteta. Video šta je to uzorak srpske populacije. Naučio da cenim druge i ne osuđujem za životne okolnosti. Klasično vojno znanje je manji deo onoga što sam naučio, više je to bilo životno pa čak i uličarsko znanje.
Stekao sam iskustva iz kojih sam promenio svakodnevno ponašanje.
Naučio sam da spavam sedeći. Da jedem brzo. Da jedem sve, da mi ništa ne smeta od hrane ako sam gladan. Prvi put sam zasadio drvo. Rukovao hidrantskim crevom kako bih prao trotoar (naknadno insistirao kod upravnika ulaza da proveri hidrante u zgradi i obezbedi novo crevo sa mlaznicom kojima bih imao lično pristup na spratu zgrade). Nabavio protivpožarni aparat S-6A koji čuvam u špajizu (deo Vojne obuke je i rukovanje protivpožarnim aparatom). Iskoristio prvo punjenje kod komšinice gimnazijalke koja je bila sama u stanu iznad mog, da ugasim vatru koja je zahvatila kuhinju, jer je zaboravila ručak na šporetu, bila na terasi sa slušalicama u ušima, kada je ušla videla plamen u kuhinji, vrištala u ulazu, počela panika. Da ga nisam ugasio svojim aparatom verovatno bi veći plamen gasili vatrogasci vodom, upropastili bi i moj stan ispod.
Prvi put sam u životu nekoga tukao, đubre zbog kog su drugi ispaštali. Ono što mi je bilo ranije nezamislivo. Sada znam da ima situacija kada moraš da stisneš pesnicu, toga se ne bojim, za to sam spreman. Da nisam služio vojni rok verovatno bih uvek po svaku cenu gledao da izbegnem sukob. Gađao sam iz Zolje, pogodio tenk. Bacao bombu. Pre služenja bih verovatno od toga zazirao. Sada da dođem u situaciju da moram da ih upotrebom, to bih mogao bez oklevanja. Da neko uperi sada cev puške u mene drugačije bih procenjivao situaciju, bio bih spreman na opciju da nasrnem na njega, bez prethodnog iskustva verovatno bih samo čekao da me taj neko ustreli.
U gepeku automobila imam šatorsko krilo, ašovčić i manju sekiru, flašu pitke vode...... Na putovanja nosim prvi zavoj koji sam nabavio. Save navedeno sam imao priliku da više puta upotrebim, da nekažem da me izvuku iz u najmanju ruku neprijatne situacije.

Kao neko sa fakultetom učen da razmišljam, donosim zaključke i rešavam probleme, najveći problem mi je bio da isključim razmišljanje i potrebu da predlažem rešenja. Kada sam to uspeo, da mi bude sve svejedno, tada sam i osetio da sam postao pravi vojnik.
Drugi problem je bilo što nije postojalo ni 5 minuta slobodnog vremena da budeš sam sa svojim mislima u glavi, uvek okružen ljudima, nije se moglo nigde povući. Čak su u periodu čučanja iznad čučavaca vođeni najintelektualniji razgovori.
Sledeći problem je je...no brijanje i obuvanje čizama. Kada sam na čizme navikao nisam ih ni osetio da su na nogama, ali procedura obuvanja, vezivanja pertli, vezivanja kaiša na sarama mi se smučila. Radije bih u čizmama i spavao, nego da se izuvam i obuvam.

 

[branik]

Čitam sve ovo i zaključujem da sadašnja vojska za dlaku nije odmakla od JNA. Čak se ni sistem obeležavanja ves nije promenio.
Promenilo se samo siromaštvo u koje je vojska zapala - i materijalno i duhovno.
Ako mi i dalje pričamo o besmislenoj ivici na krevetu i time pokazujemo disciplinu i kako ona devojka iz videa reče ..."jer tako je to u vojsci".
Sve što je komentarisamo, zahvata područje odnosa pojedinca i grupe, tj. pubertetski i pretpubertetski nivo.
Eto, starešine neće driblati - ajde! Autoritet se u svakoj grupi stiče svojim nastupom, ličnim primerom, znanjem, sposobnošću, a nikako silom i drekom.
I dalje, kako vidim iz Generalovog prikaza, insistira se na spoljašnjim manifestacijama vojničke obuke - strojeve radnje, pripremanje za zakletvu... A suštinske stvari, bojeva gađanja, taktičke radnje i sve ono što u eventualnom ratu treba i pravi razliku i čuva glavu je sporadično. Zašto? Pa to košta!
Besmisleno je pričati da ima da se jede, da ima tople vode i grejanja. Pa to se valjda podrazumeva?
A ne, vojska još uvek ima ideološku premisu da vojnika prvo poniziti, ubiti čoveka u njemu da bi bio poslušan i sve to upakovati u oblandu famoznog PS po kome je starešina uvek u pravu. To je nasleđeno iz vojske kraljevine, a onda se iz JNA eto prenelo i VS. Znamo kako su ove dve prethodne prošle kad su nam ozbiljno zatrebale. I ko je tada bio najslabija karika? Starešine, ne vojnici. Starešine koje su čitavog veka uživake privilegije (i sada sa tek nešto iznad 50 idu u penziju) kad su zatrebale da poture stvarna leđa, kad dreka i ivica na krevetu nisu više ništa značile, usrale su motku.
Prošao sam vojsku, prošao sam rat.
Verujte, kad zazviždi oko ušiju, kad glava počne da vredi koliko pikavac, prestaje da važi sav onaj dril iz kasarne. Onda vidiš i ko je čovek inko ina autoritet i muda, i na koga možeš da se osloniš, koga ćeš slušati i za kim ćeš krenuti.
E, to treba da obezbedi vojni rok. To se u kasarni ne stiče, ne stiče se na sportskom gađanju 3+6 metaka. Stiče se na terenu, u realnim uslovima snalaženja, muke kroz koju će se zajedno, timski i samo timski proći. Na timu i ratnoj obuci ta nova vojska mora da insistira. Dotle, biće propala i prevnego što se pošalje prvi poziv regrutu.
21. vek je!

 

[Noki]

Vrlenija meni je sve to super što pišeš jedino ne vidim kao recept za sve i kao svačiji i obavezan put da bi bio obazriviji, veštiji, iskusniji muškarac...

Ali je to iskustvo u godinama u kojima si ga stekao i prošao neprocenjivo i nezamenljivo i sa nostalgijom ga se sećaš uz pregršt detalja. Što je jako zanimljivo čitati.

 

[BGG]

U pratnji onih F-16ica

 

[Noki]

Verovatno je "ćebovanje" različito razrađeno i različitog intenziteta od kasarne do kasarne, od države do države. Al poenta ćebeta je da prekriješ nekog, da te ne vidi, dok mu drugi nešto rade, nanose neki vid bola, udarcima, skakanjem i slično. Zanimljivo.

 

[stex_pb]

Kao poslednja generacija regruta za redovnu vojsku znam da smo gotovo avi iz odeljenja podneli prijave za fakultet ne bi li nam to odložili a sledeće godine smo znali da se ukida.
Potvrde sa fakulteta nisi doneli samo oni koji nigde nisu uspeli da upišu.
Naravno, ja sam ZABORAVIO da taj papir i otišao sam na regrutaciju. Na krajnjem misljenenju lekara pitali su me hoću li vojsku obzirom da sam pre godinu dana imao operaciju. Izjasnio sam da neću i to je bilo OK. Nikakve dalje ubeđivanje iako sam u tom trenutku bio zdravstveno sposoban.
Pominjao sam posle da niko iz te grupe nije sluzio po oružjem, par ljudi civilno, a svi ostali potpuno odložili.

Zanimljiv detalj koji mi je ostao i sećanju je da su činovi toliko vikali na nas i pokušavali da uvedu neku disciplinu a mi smo samo hteli da nas ostave na miru. Pretili si i vojnim sudom jer smo se smejali, a mi mladi i mamurni, iz provoda na regrutaciju.

Zdravstveno osoblje je bilo prijatno, zezali smo se, bilo je tu i neke rakije....
Za ručak je bio mesni narezak iz 1987, pola bajatog hleba i kašika. Izasli smo ispred posle da kupimo nešto malo dostojnije obroka.

Na krajnjem psiho testu na papiru sam na pitanje "Da li se plašite vojske i policije " odgovorio sa DA, i pored dopisao da "ne verujem trenutnom državnom sistemu kom služi vojska i policija"

Mi sa C kategorijom regrutovani smo u Autojedinice, svi ostali u pešadiju.

 

[BSD]

@vrlenija sad mi je mnogo toga jasnije. Ako se uvede vojni rok, šta bi trebao neko da odabere ako želi najlakše da prođe, vozač možda? Mada zavisi od osobe do osobe šta kome odgovara ali eto po tvom mišljenju.
Od svega ovog najinteresantnije mi je za snajperistu. Voleo bih čuti kako izgleda njihova specijalistička obuka.

Mozda mogu da pomognem i da ti koliko toliko sto realnije opisem kako to izgleda u najkracim crtama iz ugla nekoga ko je bio ves 11112 i to je diverzant, medjutim to je kasnije menjano, pa je posle postao izvidjac-diverzant.
Koliko se secam treci ili cetvrti dan smo zaduzili puske M-70AB2, svaki vod je imao cetiri odeljenja i cetvrto odeljenje je diverzantsko. U svakom odeljenju najmanje postoji jedan vojnik koji duzi puskomitraljez M-84 kojeg smo mi zvali „Pemdzija”, najcesce najomiljeniji lik u odeljenu, koji ostaje uvek iza tebe i ostalih da daje podrsku, odeljenju na vezbi, na obuci ide poslednji u diverzantskoj ili izvidjackoj grupi i kada ga cujes da je pripalio negde znas sta ti je ciniti i da stvari ne valjaju. To je omiljeno oruzje bilo medju nama, izuzetno kvalitetno i sto je najbitnije izuzetno precizno i pouzdano, svi se obucavaju sa radom na PM-u i povremeno na gadjanjima ispalis od 50-100 metaka pored „duzenog” oruzja iz njega, ali covek koji ga duzi sa njim gadja svaki put kada idete na gadjanje. Gadjaju cesto uz sugestije staresine u stojecem stavu i sa kuka u pokretu, nakon tih vezbanja i nekog vremena puskomitraljesci j..u kevu kada ga nameste negde kako to njima odgovara, ali mana kod puskomitraljezaca je ta sto na tim dugackim marsevima kao po pravilu, medju prvima pocinju da se ozbiljno zamaraju, pa im ostali nose opremu, a par puta je bilo i onesvescivanja. Drugi u odeljenju koji nosi oruzje sa drvenim kundakom je snajperista i on duzi snajpersku pusku M76, koju zaduzuje posle nekih mozda desetak gadjanja kada staresine zbroje kako je ko gadjao i ostalo, tako sam je i ja zaduzio (pored M-70 AB2 koju nisam razduzio) i druzio se sa njom neko vreme svakodnevno do trenutka kada je komandant rekao da ne nosimo snajpere stalno sa sobom vec po potrebi, tako da sam se taj dan bas obradovao, a razlog je taj sto pusku cistis nekoliko puta dnevnom i bukvalno svako jutro se tvoja puska i PM pregledaju detaljno. Kada postavis optiku na pusku moras da vodis racuna kako je ostavljas, kako se kreces sa njom na obuci, kako silazis, kako se penjes...! Puska je u principu solidno precizna i cesto se mogu naci komadi koji nisu tako dobri pre svega zbog loseg (upropascenog) optickog nisana. Za ono cemu je namenjena, a to je odeljenski snajper puska odradjuje u nekih 7,5 od 10 situacija, ali iskreno mene je najvise nervirala ta komanda knozi za nas i puskomitraljesce, kada sam prekomandovan nosio sam ga samo povremeno na obuku i uvek na gadjanje (nije mi stajala u sosci vec u prostoriji pored gde je stajalo oruzje koje se ne koristi svakodnevno, mozda nedeljno, a tu je bilo bukvalno svega i svacega npr. zarobljen FN-FAL snajper, Hekleri, jedan M91... ), gde ti iz puske puca celo odeljenje po nekoliko okvira, pa ti vidi sta te ceka da ocistis posle u kasarni, a ujutru mora da bude cista, mada istu sudbinu ima puskomitraljezac i uvek je tu neko od drugara da vam pomogne u tim stvarima. Plus, automatska koju nosis sa sobom svaki put kada ne nosis ovu i po pravilu gadjas i iz nje. Kazem snajper cak ni tada nije bio na nivou snajpera koje je nosila ekipa npr. iz Sokolova, ali za odeljenje i vojnika koji se upoznaje sa poslom u principu to je to. Ipak je optika bila glavni problem kod vecine pusaka. U pocetku si presrecan sto si ga zaduzio, a vremenom shvatas da ti je zbog njega dosta toga teze i na obuci i ovako, jos ako uzmemo u obzir da si eventualno najtrazeniji od svih njih da budes anuliran onda ti je jasno koliko je bitno da naucis sve to kako treba. Imam negde originalno „pravilo” za M76, posto sam u prekomandu poneo jedno, a tamo sam dobio jos jedno.

 

[ГЕНЕРАЛ]

Čitam sve ovo i zaključujem da sadašnja vojska za dlaku nije odmakla od JNA. Čak se ni sistem obeležavanja ves nije promenio.
Promenilo se samo siromaštvo u koje je vojska zapala - i materijalno i duhovno.
Ako mi i dalje pričamo o besmislenoj ivici na krevetu i time pokazujemo disciplinu i kako ona devojka iz videa reče ..."jer tako je to u vojsci".
Sve što je komentarisamo, zahvata područje odnosa pojedinca i grupe, tj. pubertetski i pretpubertetski nivo.
Eto, starešine neće driblati - ajde! Autoritet se u svakoj grupi stiče svojim nastupom, ličnim primerom, znanjem, sposobnošću, a nikako silom i drekom.
I dalje, kako vidim iz Generalovog prikaza, insistira se na spoljašnjim manifestacijama vojničke obuke - strojeve radnje, pripremanje za zakletvu... A suštinske stvari, bojeva gađanja, taktičke radnje i sve ono što u eventualnom ratu treba i pravi razliku i čuva glavu je sporadično. Zašto? Pa to košta!
Besmisleno je pričati da ima da se jede, da ima tople vode i grejanja. Pa to se valjda podrazumeva?
A ne, vojska još uvek ima ideološku premisu da vojnika prvo poniziti, ubiti čoveka u njemu da bi bio poslušan i sve to upakovati u oblandu famoznog PS po kome je starešina uvek u pravu. To je nasleđeno iz vojske kraljevine, a onda se iz JNA eto prenelo i VS. Znamo kako su ove dve prethodne prošle kad su nam ozbiljno zatrebale. I ko je tada bio najslabija karika? Starešine, ne vojnici. Starešine koje su čitavog veka uživake privilegije (i sada sa tek nešto iznad 50 idu u penziju) kad su zatrebale da poture stvarna leđa, kad dreka i ivica na krevetu nisu više ništa značile, usrale su motku.
Prošao sam vojsku, prošao sam rat.
Verujte, kad zazviždi oko ušiju, kad glava počne da vredi koliko pikavac, prestaje da važi sav onaj dril iz kasarne. Onda vidiš i ko je čovek inko ina autoritet i muda, i na koga možeš da se osloniš, koga ćeš slušati i za kim ćeš krenuti.
E, to treba da obezbedi vojni rok. To se u kasarni ne stiče, ne stiče se na sportskom gađanju 3+6 metaka. Stiče se na terenu, u realnim uslovima snalaženja, muke kroz koju će se zajedno, timski i samo timski proći. Na timu i ratnoj obuci ta nova vojska mora da insistira. Dotle, biće propala i prevnego što se pošalje prvi poziv regrutu.
21. vek je!

Нисам уопште говорио о детаљима обуке, нити желим. Обука се врши и то опет зависи од квалитета старешина али и састава војника. Ја не кажем да војска васпитава младиће, не него треба да створи само један вид респекта. А дизање заставе и поздрављање исте и свечана заклетва није фолклор. Па зашто Енглези кличу Краљу и гледају тај њихов монархистички фолклор и то све у 21. Веку ?! БИТНО ЈЕ! Ја памтим своју заклетву и како је то моћно деловало на мене. Ти се обавезујеш према својој држави. Тако је у СВАКОЈ АРМИЈИ СВЕТА! Па зашто државе имају заставе и химне? Зато што је то симбол заједништва јер је држава и идеја. А обука у војсци када је упоредиш са школом то ти је исто у принципу. Сви морају да иду по сили закона у школу, сви седе у клупи и има разлике међу ђацима по успеху а опет зависи ти и од учитеља/наставника (старешине) и од школе (касарне/смера) крајњи резултат.

 

[Дошљак]

Ако би се вратио војни рок, најбоље би било да он буде 100% ван касарне, без намештања кревета, логорски, да се диже шатор, учи преживљавање у природи и борбена обука у реалним условима.

 

[vrlenija]

Искуснији ће ме исправити, али мислим да је ово ћебовање.

Jedan oblik ćebovanja.
Uglavnom se provodilo savijenim ćebadima, bez ojačanja čvrstim predmetima. Nije toliko bio cilj da nanesu povrede i bol koliko da iskaže sveopšti bes i nezadovoljstvo. Manifestacija kolektivnog odbacivanja iz grupe, jedine grupe koju ima dok je u kasarni. Muke su po pravilu duže trajale. Ako se žrtva baš smučila svima i starešinama i vojnicima, već sam rekao da starešina unapred objasni da neće biti u četi (zgradi) neko vreme jer ima obaveze u komandi pa nema potrebe za tišinom. Čim starešina izađe iz zgrade i zatvori vrata kreće obračun.
Ako je ćebovanju prethodila zabrana vikend odsustva krivicom žrtve, po pravilu bi najžešći bili oni koji su imali odobren slobodan vikend i dogovoren susret sa devojkom u obezbeđenoj ,,praznoj gajbi". Njima je vatra sevala iz očiju.

Ponavljam mnogo veća kazna je sledila nakon ćebovanja. Opšte odbacivanje od grupe. Okretanje leđa, niko ne želi da razgovara sa njima, sede sami za stolom tokom obroka, niko ne želi da im pomogne oko bilo kakvog posla. To je psihički ubijalo i lomilo. Do kraja obuke, nije bilo ,,mangupa" u četi, svi su legli na rudu.

 

[Orfanelin]

Dalji razvoj pretpostavljate. Opšti napad na ,,krivca", batine, ,,ćebovanje". Kada zaspe maže mu se pasta za zube po licu, imalin, vežu noge za krevet, .

Vrh.
A šta ako cebovani vojnik ima nož pa izbode pet svojih kolega?

 

[Igor]

Kakvo je to pitanje, naravno da će krivično da odgovara.

 

[vrlenija]

Ако би се вратио војни рок, најбоље би било да он буде 100% ван касарне, без намештања кревета, логорски, да се диже шатор, учи преживљавање у природи и борбена обука у реалним условима.

Ima raznih opcija:

Nemački predlog:

https://twitter.com/i/web/status/1742976164128280653

Susret dva domaća hardkor viđenja služenja vojnog roka

Oblik sa predvojničkom obukom na vreme i civilnim služenjem vojnog roka

 

[BSD]

@vrlenija
Mora reci da si nazalost za dosta toga u pravu (najveci broj jedinica sto se tice redovne vojske je bio banda i to se trazilo kao alva i potezala veza), najpribliznije onome sto bi danas trebalo da bude vojska je ono kako je nekada bilo u BSD-u bez bolesnih stvari koje su se ticale discipline, ne kazem bez ozbiljne discipline, ali ne bolesne. Kod nas je stvarno fokus bio na obuci konstantno i to od prvog do poslednjeg dana. Iz moje klase se niko ni sa kim nije pobio i nije bilo cebovanja i gluposti. Bilo je od profesionalnih vaterpolista do magistara i nesvrsenih studenata, ali takvih stvari nije bilo, najverovatnije zbog toga sto smo svi imali neke celodnevne obaveze i bukvalno nismo imali vremena da se svadjamo, mnogo puta sam uvece zamisljao da je krevet najveci izum u istoriji covecanstva. Ispisali smo svi po tri sveske u kvadratice u toj vojsci i ko je hteo da ide kuci vikendom kada mu je kao neki red morao je da odgovara ispred vodnika od busole i karte do ostalih s..nja. Cesto se sa starijom ili mladjom vojskom iz jedinice ne vidjate ceo dan, najvise zbog obuke, svako ima svoje i to se sprovodi, nema tu nekog praznog hoda. Jednom smo za ceo vojni rok imali popodnevni odmor i secam se da je bila nedelja u pitanju.

 

[branik]

Нисам уопште говорио о детаљима обуке, нити желим. Обука се врши и то опет зависи од квалитета старешина али и састава војника. Ја не кажем да војска васпитава младиће, не него треба да створи само један вид респекта. А дизање заставе и поздрављање исте и свечана заклетва није фолклор. Па зашто Енглези кличу Краљу и гледају тај њихов монархистички фолклор и то све у 21. Веку ?! БИТНО ЈЕ! Ја памтим своју заклетву и како је то моћно деловало на мене. Ти се обавезујеш према својој држави. Тако је у СВАКОЈ АРМИЈИ СВЕТА! Па зашто државе имају заставе и химне? Зато што је то симбол заједништва јер је држава и идеја. А обука у војсци када је упоредиш са школом то ти је исто у принципу. Сви морају да иду по сили закона у школу, сви седе у клупи и има разлике међу ђацима по успеху а опет зависи ти и од учитеља/наставника (старешине) и од школе (касарне/смера) крајњи резултат.

Niko nije osporavao značaj postrojavanja i pozdrava zastavi.
Osporavam insistiranje na besmislicama bilo koje vrste, jer se zaista dokazuju kao besmislice, kao puko ili ispunjavanje forme ili iživljavanje, onog časa kada rat postane realnost.
Iskusio sam oboje u dve krajnosti - u vojsci maksimalnu opuštenciju prožetu besmislicama i u ratu brzo uozbiljavanje takođe prožeto povremenim izlivima nečije frustracije i sujete, pto je moglo ali i imalo posledice po ljude. Tada se lako videlo ko je sposoban, ko zna šta radi, a ko se samo preslišava pravila iz udžbenika.
Ozbiljne promene trebaju našoj vojsci, ne samo novo naoružanje, već novi pristup. JNA odavno nema, ali živi još.

 

[vrlenija]

Потписујем сваку реч! Једино морам да напоменем да се борбени ранац користи на основној обуци а после пешадија задужује панцирне прслуке и плоче (е то је напор када идеш на терен са тим оклопом око тела) а у неким јединицама се поред аутоматске пушке М70 у калибра 7.62мм користи и аутоматска пушка М21 калибра 5.56мм. За пешадију на специјалистичкој обуци имате стрелце, минобацаче, митраљесце, онда обуку за бацач граната 30мм БГА и наравно снајперисте. А квалитет обуке зависи често од старешинског кадра и опреме у касарни. Много онога што се види на приказима у јавности се даје само за Копнену зону безбедности и "чува се за црне дане" у магацинима. Овде је речено да су пушке доступне, па већином су оне старе сошке кроз које се провлачи сајла да би се фиксирале пушке избачене из употребе. У већини објеката постоје затворене оружане са решеткама и металним вратима које отвара дежурни ујутру пре смотре. Такође су ограде и касарне у већини под добрим видеонадзором тако да стража види сваки делић касарне и ограде...

Mislim da si ti služio dobrovoljno u ŠRO u Vojnoj akademiji, ako sam dobro razumeo. Moje iskustvo je iskustvo vojnika u pešadiji za vreme redovnog služenja.

Vojna akademija nije kasarna u kojoj može da se oseti služenje vojnog roka. Namenjena je studentima, budućim oficirima (kadetima, odnosno po starom pitomcima). Namenjena je studiranju, slušanju predavanja, učenju, uz samo delimičnu dinamiku vojničke kasarne. Predviđena za višegodišnji boravak i život tokom 4 do 6 godina koliko traje studiranje, a ne za intenzivnu obuku tokom par meseci. U njoj nije bazirana borbena jedinica - ,,kadetska brigada" nije borbena jedinica. VA treba da formira ljude koji donose odluke, naređuju vojsci.
Ne znam da li ste uspeli u ŠRO da skupite broj ljudi za punu četu (oko 100) što je jedan od preduslova da bi se osetio vojni rok u punom svom smislu.

Za profesonalne pripadnike vojske, koji rade u kasarnama, borave u kasarni tokom radnog vremena i svog dežurstva, naoružanje se čuva u oružanama (posebnim prostorijama) i izdaje po potrebi.
Vojska na služenju vojnog roka drži puške u soškama u hodniku ispred spavaonica, iznad police za čizme i papuče. Sajla je provučena i fiksirana katancom da se puškama ne bi igralo u momentima dosade. Postoji vojnik - požarni koji drži ključ katanca koji drži puške i oslobađa lanac ujutro i veže uveče. Ceo dan tokom obuke, nose pušku sa sobom. Uzimaju je ujutro i odlažu tek posle podne ili predveče. ,,Nastava" se po pravilu obavlja napolju u krugu kasarne, stoji se, a puška je na ramenu ili eventualno odložena ispred na podlogu. Retko u hodniku ili u učionici kada je puška na stolu, izuzetno retko je odložena u soške. Tokom doručka i ručka, puške i oprema su na podlozi ispred restorana, a određuje se požarni iz čete koji ih čuva tokom obroka, prvi koji završi obrok smenjuje požarnih kako bi i on stigao da jede.

Tokom obaveznog vojnog roka u mirnodopsko vreme sigurno neće biti borbenih prsluka i pancira.

Kao kad neko nepopularan iz generacije koga su svi u školi sikanirali postane pandur pa se posle iživljava nad svima kad dobije moć.

Vrlo zanimljiv fenomen i dobro poznat u vojsci.

Svaki dan se određuje jedan vojnik kao ,,pomoćnik dežurnog ".
Jedan od uobičajenih zadataka vojnika pomoćnika je da sprovede četu (postroji i komanduje) od objekta do restorana koji je udaljen od prostorija čete nekoliko stotina metara kada tu nije dežurni, što je obično ujutro za doručak posle recimo 06.15 (primetićete da od ustajanja, toaleta, brijanja, nameštanja kreveta, oblačenja do prvog postrojavanja ima oko 15 min za koje se sve mora završiti).
Ne znam da li možete da zamislite koji je uspeh da se 120 ljudi skupi u istom momentu, u stroju i tišini u 60 vrsta, dva po dva, u korak prođu tih oko 400 m.

Zanimljivo je pratiti pojedine vojnike u ulozi običnog vojnika u stroju i u ulozi kada komanduju strojem.
Vrlo čest Fenomen - što neki vojnik više opstruiše stroj u kretanju (priča, menja dužinu ili brzinu koračanja pa ne može da se uhvati korak, gurka se, i sl.), to je u ulozi komandovanja strojem taj vojnik gori. Viče, preti, traži apsolutnu poslušnost. Potpuno se unese u ulogu do nivoa da se pogubi. I da, svima nam je to brzo postalo jasno. I brzo smo postali svesni od koga se kakva reakcija može očekivati u kojoj situaciji.

Napominjem svi su u četi zajedno, bez 5 min slobode i izolacije. Sve se brzo razotkrije. Ne postoji mogućnost da se povuče negde i izduva ili predahne. I plakanje i raskidi sa devojkama preko telefona i pomirenja i razna ludovanja se dešavaju pred svima, javno.

Od jednog starešine sam čuo zanimljivi konstataciju o dobrovoljnoj vojci. Naime, ne sviđa mu se jer ne možeš da im naređuješ ništa više od propisanog programa obuke.
Njegov čin je tu samo da bude ono što treba, ne može da leči lične frustracije na nižim od sebe.

Koncept koji kod nas postoji i koji se nije menjao jeste da održavanje kasarne, objekata, kruga, tehnike radi vojska (profesionalni vojnici i starešine i vojnici na služenju vojnog roka) koja u kasarni radi ili služi.
Ne postoje čistačice, baštovani, moleri pa ni druge radne jedinice koje bi održavali kasarne.
Poznato je da je odliv profesionalnog kadra veliki, odnosno mnoga mesta nisu popunjena. Profesionalci na dežurstvima, kopnena zona, stražama,... Prioritet je održavanje naoružanja i municije.

Jednostavno nema ko da kosi travu, krči šiblje, kreči objekte, farba stolariju, menja sijalice, konzerviše puške, ......
Uglavnom je reč o preuzimanju dela ovih poslova od strane vojnika na služenju vojnog roka.

Vojnici na služenju vojnog roka postaju deo ,,vojnog kolektiva" kasarne i za očekivati je da preuzmu deo poslova.
Nije normalno ono što se u praksi dešava, da oficiri kose travu, a vojnici na služenju vojnog roka planduju.

Zamislite firmu gde članovi upravnog odbora čiste oko radnog mesta portira, dok ovaj sedi na svojoj stolici besposlen. To u praksi otprilike tako izgleda.

U ozbiljnim firmama nema naređenja, samo radnih zadataka koji su vezani za struku i radnu poziciju.
U njima radimo mi koji smo prešli za veće pare iz firmi gde se naređuje izvan domena poslovanja.

Ozbiljna firma traži određeni profil radnika, izabere ono što joj se nudi na tržištu rada.
Zaposleni prihvata da radi za takvu firmu pod dogovorenim uslovima. Radnik radi za platu, a ne za opšte dobro.
Ako radnik ne radi posao kako treba gubi bonuse ili na kraju dobija otkaz.

E sada zamislite situaciju da neko hoće da napravi ozbiljnu firmu i treba mu 10 ljudi. Ode recimo na pijacu u Malom Mokrom Lugu i odvoji prvih 10 prolaznika na koje naiđe i kaže im od sada vi počinjete da radite kod mene, činićete ozbiljnu firmu. Nije bitno što baš i ne biste želeli, mora tako. Na platu zaboravite, nije vam potrebna jer dobijate smeštaj i hranu.
E baš da vidim kako bi ta firma ozbiljno i uspešno funkcionisala ne primenjujući ,,vojne principe poslovanja"

 

[relja]

Ovo što vrlenija piše meni liči na neku veliku pešadijsku kasarnu (ili jedinicu) koja je popunjena "po formaciji" i u kojoj je sve obezbeđeno...imao je sreće pa nije video drugu stranu, kako još može da bude.