Autor: Boško Antić
Autor "Povesti civilizacije" Vil Djurant je rekao da je "od varvarstva do civilizacije potreban vek, od civilizacije do varvarstva potreban je samo jedan dan". Rekao je to obuhvativši razvoj civilizacije do kraja 19. veka, a na kraju 20 veka, najkrvavijeg u istoriji čovečanstva, isti varvari ruše sve što smo vekovima stvarali. Treći put rezultati naše civilizacije završavaju pod bombama i vatrom onih koji su kada su naši preci jeli viljuškom jeli rukama, a danas to čine u ime neke njihove civilizacije. Svoju nameru nisu ni krili poručujući nam da će nas vratiti u varvarstvo, a ne znaju da to ne mogu jer mi nikada ne možemo biti kao oni, nikada nismo uništili ničiju civilizaciju, vekovima se samo branimo od onih kojima naš prostor treba za njihove planove za uništavanje mnogo većih civilizacija na istoku.
Tako sramnom aktu naš narod i njegova Vojska su se suprostavili onako kako su mogli i znali - s mnogo hrabrosti i umešnosti da iskoriste sve u odbrani od tehnički i brojno neuporedivo nadmoćnijeg neprijatelja - takav nepovoljan odnos snaga nikada istorija nije zabeležila. Nije istorija zabeležila ni takvu spremnost i na najveće žrtve za odbranu slobode otadžbine - naš narod je golim telima branio svoje fabrike i svoje mostove. Bilo je i onih koji bi sve prepustili svetskim sileđijama, očekujući da će za uzvrat nešto dobiti od njih, ali niko nije imao pravo da se preda i prepusti zemlju neprijatelju. Opredelili smo se za slobodu, opet je pred nama bila kosovska dilema - carstvo nebesko ili carstvo zemaljsko. Ovoga puta dileme nije bilo - između sramote i časti opredelili smo se za čast. Nažalost, imali smo i Brankoviće, koji su podržavali agresora i čak pozivali na pojačano bombardovanje, pa čak i produžetak, u vreme kada je već svima bilo jasno da se ono približava kraju pod pritiskom svetske javnosti, neostvarenih ciljeva agresora, neplaniranih gubitaka i unutrašnjeg otpora u zemljama agresora.
Zahvaljujući visoko profesionalnom komandnom kadru Vojske Jugoslavije uspeli smo da u potpunosti sačuvamo ljudstvo i tehniku i do kraja 78 - dnevnog bombardovanja, pa i preduzete kopnene invazije, nusu nam naneli ozbiljne gubitke. Besni zbog toga, ustremili su se na nevojne ciljeve - stradala je naša industrija, komunikacije, rušeni su mostovi, istorijski i kulturni spomenici, verski objekti stariji od njihovih država, bolnice, škole, obdaništa... Ginuli su nedužna deca, žene i starci u svojim domovima, autobusima i vozovima, izbeglice u kolonama... Neprijatelj nije birao - ubijao je i one koje navodno štiti.
Karakter agresije i moral agresora definisao je američki general Majkl Šort, glavnokomandujući vazduhoplovnih operacija nad našim zemljom: "Ne može se dobiti rat ako ne uništimo mogućnost normalnog života za većinu stanovništva. Moramo im oduzeti vodu, struju, hranu, pa čak i zdrav vazduh". Monstruozno, zar ne! Zlikovac nije znao reči našeg pesnika, izrečene davno: "I kad nam muške uzmete živote, grobovi naši boriće sa s vama". Za poznaavoce američke administracije i njenog ponašanja u poslednjih pola veka, ova monstruozna izjava ne predstavlja iznenađenje.
"Blickrig" protiv vojske jugoslavije
Komandant snaga NATO alijanse general Vesli Klark izjavio je da će opustošiti i degradirati vojnu moć Jugoslavije. Planirana je kopnena ofanziva na "sprženoj zemlji", pošto se uništi protivvazdušna odbrana .
Na Briselskom tajnom sastanku 13. marta 1999. godine čelnici NATO doneli su odluku o napadu na Srbiju! Sastanku su prisustvovali generali Klaus Nauman, Vesli Klark, general Švarckopf, general Anderson, general Rouzman, Žak Klajn, Viliam
Kao datum određen je 17. mart, ali zbog loših meteoroloških uslova određen je drugi datum, 24. mart. Zahvaljujući obaveštajnom radu srpskih agenata, koji su bili dobro pozicionirani u samom vrhu NATO, vlasti u Beogradu imale su pravovremenu informaciju o početku napada.
Čitav sastanak od 13. marta je dokumentovan i "Kurir" ekskluzivno objavljuje zaključke sa tog sastanka. Zacrtani ciljevi svrstani su u nekoliko grupa:
1) Stvoriti najoptimalnije uslove za agresiju na Jugoslaviju. Operacijom "Aligator" poniziti Jugoslaviju i blickrigom poraziti vojsku i policiju na Kosovu i Metohiji.
2) U slučaju pružanja otpora Jugoslaviju razarati najubitačnijim sredstvima uz korišćenje municije sa osiromašenim uranijumom i kasetnih bombi. Kontejnere s bojnim otrovima i mikrobiološkim materijama aktivirati ako odbrambeni sistemi pruže toliki otpor da se poremete planovi razrađene akcije "Aligator". Strateške neutronske bombe koristiti za eliminisanje žive sile na granici prema Albaniji i Makedoniji.
3) Formirati međunarodni sud u Hagu koji treba da presuđuje po brzom postupku političkom, vojnom i policijskom vrhu SRJ.
4) U slučaju otpora treba ubijati civile , rušiti mostove, bolnice, škole, obdaništa, rezervoare vode, infrastrukturu, trafostanice, dalekovode. Rušenjem rafinerija izazvati ekološku katastrofu. Aktivirati operaciju "Potkovica" to jest, preko OVK-a pripremiti navodni egzodus albanskog življa koje će se povlačiti prema Albaniji i Makedoniji. Gde će čekati TV ekipe, kako bi se ovekovečila navodna zverstva srpske vojske i policije"
5) Stvoriti uslove za stvaranje nezavisne države Kosovo, koja će funkcionisati samo uz prisustvo NATO snaga. A one se neće povlačiti najmanje dvadeset godina. Nezavisna država Kosovo će se kasnije pripojiti Albaniji uz uzimanje teritorije od Srbije (jug Srbije do ispod Aleksinca), zapadne Makedonije, Malesije od Crne Gore i severnog dela Grčke stvoriti Veliku Albaniju, koja će dominirati Balkanom i vazdušnim koridorom prema Aziji i Africi.
6) Ukoliko dođe do brze kapitulacije Jugoslavije, odrediti pravce povlačenja, vojske, policije i srpskog i nealbanskog stanovništva prema Merdaru, Bujanovcu i u pravcu Priština - Medveđa. Pri tom zarobiti sva borbena sredstva vojske i policije i tretirati ih kao ratni plen OVK. Ne dopustiti da se izvuku avioni iz hangara Slatinskog aerodroma. Vojno sposobnim građanima Kosova srpske nacionalnosti koji su pristupili vojnim i policijskim jedinicama takođe zabraniti napuštanje pokrajine.
Već 15. marta 1999. godine Vesli Klark u razgovoru sa genaralom Dragoljubom Ojdanićem poručuje: "Želim da Vam prenesem jedan ozbiljan problem, a to je da će Vojska Jugoslavije biti uništena ako bude u sukobu sa NATO. Ako se to od NATO bude tražilo, biće uništena skladišta, kasarne i snage Vojske Jugoslavije... Vojska Jugoslavije će za par dana da izgubi sve ono što se u nju ulagalo 50 godina. Želim da shvatite ako NATO bude primoran da primeni silu on će uništiti Vojsku Jugoslavije. Vojska neće preživeti to je činjenica". Plan da se uništi protivvazdušna odbrana nije ostvaren, a predviđena kopnena afanziva nije bila moguća ni posle 78 dana.
Da bi se ostvario ovaj cilj preduzeta je agresija na Saveznu Republiku Jugoslaviju u kojoj je angažovana najveća vazdušna armada koja je ikada upotrebljena u napadu na jednu zemlju. Angažovano je preko 1.200 bombardera i drugih aviona različitih tipova i namene. U toku 78 dana svakodnevnog bombardovanja, prema izjavi šefa Vojnog komiteta NATO italijanskog admirala Venturonija u napadima na Jugoslaviju angažovano je 44 % ukupnog broja borbenih aviona kojima je NATO raspolagao. Izvršeno je 26.289 avio poleta, obavljeno je 2.300 udara po 950 objekata, bacili su 21.700 tona najrazornijeg eksploziva, bačeno je 2.500 bombi i lansirano oko 1.000 krstarećih raketa. Ove podatke saopšto je načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije general armije Dragoljub Ojdanić na svečanoj akademiji povodom dana Vojske Jugoslavije 16. juna 1999. godine.
General-pukovnik Spasoje Smiljanić, komandant Ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane za vreme agresije, u svom referatu na Okruglom stolu na temu "Uzroci, karakteristike i posledice krize na Kosovu", održanog 24. maja 2007. godine u organizaciji Kluba generala i admirala Srbije, navodi:
"Za 78 dana agresije, avijacija NATO je ukupno izvršila 26.095 letova. Borbena avijacija je izvršila 18.168 letova, a pomoćna 7.927 letova. Prosečni dnevni nalet bio je 334 leta: borbene avijacije 232, a pomoćne 101 let...
... Avijacija za dejstvo po objektima na zemlji, izvršila je 14.191 let, u kojima je izvela 2.300 napada i vatreno dejstvovala oko 8.200 puta ... Takođe je procena da je NATO na teritoriju SRJ lansirao od 400.000 do 420.000 projektila različite vrste, ukupna masa oko 22.000 tona. Lansirano je: oko 350.000 kasetnih potprojektila; 30.000 - 50.000 granata municije sa osiromašenim uranujumom i oko 20.000 velikih projektila (nevođene i vođene bombe i rakete".
Od 2.000 markiranih ciljeva, 1.990 je određeno u američkim centrima za specijalni rat. Taj broj se produžetkom agresije stalno povećavao. U štabu NATO-a se tom prilikom precizno i sa hladnokrvnošću okorelih zločinaca predviđao broj civilnih žrtava. Naredbe da se gađaju civilni ciljevi, kako izjavljuju visoki oficiri NATO-a, izdavao je lično general Klark.
Očekivanja stratega i komandanata ove zločinačke agresije da će posle nekoliko dana bombardovanja razbiti i uništiti Vojsku Jugoslavije nisu se ostvarila i pored pojačanog bombardovanja. Posle rušenja vojnih objekata, stalnih napada na radarska postrojenja i snage protivvazdušne odbrane, posebno na aerodrome proširen je spisak na civilne ciljeve, pa su rušeni drumski i železnički mostovi, saobraćajna čvorišta... Kao "kolateralna šteta" pogođeni su mnogi zdravstveni objekti, kulturne i obrazovne ustanove, verski objekti, do temelja su rušeni delovi gradova, a u tim ruševinama je našlo smrt stotine žena, dece, starih i iznemoglih osoba, hiljade ljudi ostalo je bez krova nad glavom. Pogođen je putnički voz kod Grdelice, ali i kolona albanskih građana u Metohiji.
Ciljevi su bili glavni predajnici i repetitori Radio televizije Srbije. Onesposobljene su mnoge lokalne i privatne radio i televizijske stanice, ali sistem radija i televizije je u najvećem delu zemlje i dalje funkcionisao, što je dovodilo do besa u štabovima NATO-a i kao znak odmazde bombardovane je zgrada Radiotelevizije Srbije, do temelja je srušena zgrada Radiotelevizije Novi Sad.
NATO propaganda je javljala o ogromnim gubicima Vojske Jugoslavije. Vojska Jugoslavije je demantovala zvaničnike NATO-a, ali je bilo teško ostvariti uspeh na tom planu kada se sa suprotne strane nalazila ogromna mašinerija najjače alijanse na svetu. Vremenom učinila su to sredstva informisanja zapadnih zemalja, pa je tako Londonski Tajms objavio informaciju da je Komanda KFOR-a registrovala na drumovima Kosova i Metohije prilikom povlačenja Vojsku Jugoslavije u skoro neokrnjenom stanju: od 300 tenkova uočeno je najmanje 250, 450 oklopnih vozila i 600 artiljerijskih oruđa i da je "izuzev nekoliko polupanih kamiona koje su Srbi ostavili iza sebe, gotovo nemoguće naći uništeni tenk".
Najteži teret odbrane podneli su RVO I PVO,treća armija i prištinski korpus
Objekti Ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane našli su se od prvog dana na udaru. Orgnizovan otpor snaga protivvazdušne odbrane onemogućio je agresora da realizuje planiranu dinamiku dejstava i ostvari cilj pa su angažovane snage neprekidno narastale. Tako je nakon 25 dana rata broj angažovanih aviona povećan na 800, a na kraju na 1.036. lansirano je ukupno 1.000 krstarećih raketa. U agresiji je registrovano 26.095 avio-poleta NATO avijacije, od čega je 18.168 izvela borbena avijacija. Lansirano je 37.000 projektila raznih vrsta i tipova sa ukupno 21.000 tona ubojnog visokobrizantnog eksploziva. U agresiji su prvi put u borbenim dejstvima upotrebljena i nova borbena sredstva - najveće dostignuće ljudskog uma. Najsavremenija vojna tehnika je usmerana na našu zemlju. Postali smo poligon za uništavanje prevaziđenih i ispitivanje novouvedenih sredstava ratne tehnike.
Neprijatelj je uspeo da uništi svega 4% ratnih materijalnih rezervi i pokretnih stvari. Uništeno je 38 aviona, dva helikoptera, 9 bespilotnih letelica i 45 krstarećih raketa neprijatelja. Jedinice VOJIN, "oči naše odbrane", su pravovremeno otkrivale neprijatelja, uzbunjivale građane da se sklone i zaštite, a vatrenim sistemima obezbeđivani su podaci za pripremu i dejstvo. Jedinice VOJIN su izvršile zadatke iako su od prvog dana bile na meti neprijatelja - gađane su 49 puta. Odlično je funkcionisala mreža vizuelnih osmatračkih stanica.
Avijacija je bila u izuzetno nepovoljnom položaju, jer je neprijatelj naše nebo kontrolisao najsavremenijim avionima, ali su naši piloti hrabro izvršili 249 borbenih letova, od čega 36 sa vatrenim dejstvom. Lovačka avijacija je u prvim danima agresije uzletela i ušla u borbu sa daleko nadmoćnijim i tehnički superiornijim neprijateljem. Hrabro srce naših pilota nije zadrhtalo pred silom. Oboreno je pet naših lovaca i izgubljeno dva pilota - poginuli su major Zoran Radosavljević i pukovnik Milenko Pavlović - uzleteli su u nebo i otišli u legendu. Lovačko-bombarderska avijacija je davala snažnu podršku snagama Prištinskog korpusa. Svi piloti koji su kretali na ove zadatke su ih i izvršili - poginuo je jedan pilot.
Mnogi su tvrdili da je nemoguće dejstvovati u takvoj situaciji, ali naši piloti si dokazali da je sve moguće. Svako njihovo poletanje je bilo poletanje u smrt, ali oni se nisu plašili - ravni su mitskim junacima i ja im se istinski divim.
Ovde je mesto da se oda priznanje vazduhoplovno-tehničkoj službi, čiji su aviomehaničari održavali avione u stalnoj opasnosti da budu pogođeni i sklanjali svoje avione u šumarke oko aerodroma izloženi raketnim udarima, ali su nekako ostali u senci.
Posebno su se istakle artiljerijsko-raketne jedinice protivvazdušne odbrane, koje su zastarelim sredstvima ratne tehnike obarale i letelice za koje su tvrdili da su neoborive, čak nevidljive. Neprijatelj im je naneo minimalne gubitke, jer su uspešno izbegavale udare avijacije, vešti "raketaši" su obmanjivali neprijatelja i namamili ga da dejstvuje po lažnim ciljevima. Rušenje američkog aviona bombardera F-117 je uzdrmalo Alijansu.
Za pokazano junaštvo Ordenom narodnog heroja odlikovane su 250. brigada protivvazdušne odbrane i 126. brigada VOJIN.
Legendarna Treća armija je dobila zadatak da spreči prelaženje šiptarskih terorista i prebacivanje naoružanja i vojne opreme iz Albaije, da odbrani državnu granicu, posebno prema Albaniji, razbije šiptarske-terorističke snage na Kosovu i Metohiji, uz istovremeno preduzimanje mera za zaštitu ljudstva i sredstava ratne tehnike od dejstava iz vazdušnog prostora.
Dejstvovalo se u tri etape:
U prvoj etapi su razbijene terorističke snage . Uspešna raelizacija ove etape predstavlja i najveće iznenađenje za agresora- Njena kratkotrajna i efikasna realizacija, u uslovima snažnog bombardovanja, sprečila je planirano razbijanje Prištinskog korpusa i snaga Ministarstva unutrašnjih poslova masovnom oružanom pobunom Šiptara i dejstvima terorističkih snaga.
U drugoj etapi, čiji se početak vezuje za 9. april, je branjen teritorijalni integritet zemlje i sprečavan je pokušaj prodora terorista iz Albanije. Ta etapa je intenzivirana krajem maja novim pokušajem proboja, uključujući i avio.podršku avijacije SAD primenom "tepih bombardovanja". Druga etapa je trajala dva meseca i završena je Vojnotehničkim sporazumom u Kumanovu.
Treća etapa za pripadnike Prištinskog korpusa bila je i najteža i najbolnija i raelizovana je izmeštanjem Prištinskog korpusa i ostalih snaga sa Kosova i Metohije. Realizavana je do 10 do. 20. juna 1999.
Komandant Prištinskog korpusa general-potpukovnik Vladimir Lazarević će godinu dana kasnije, kao komandant Treće armije, napisati:
"Herojska dela kojima su ispisane stranice nezaborava činili su komandanti i komandiri, nišandžije, poslužioci, posluge, lekari, bolničari, vozači, kuvari... vojnici, starešine, rezervisti i dobrovoljci, zemljoradnici, radnici, službenici... pripadnici sastava herojske Treće armije. Zločinci su potvrdili svoja zlodela protiv branilaca slobode jedne zemlje, čuvene po svojoj slobodoljubivosti, bogatoj slobodarskoj prošlosti, kulturnoj i privrednoj baštini. Mnogo toga obavezuje da se uvek brane sloboda, dostojanstvo i nezavisnost zemlje.
Plamen ponosa, dostojanstvo i slobodarstvo večno postoji u našem narodu. Pripadnici Treće armije Vojske Jugoslavije i narod u celini dokazali su da nema sile koja može da ga ugasi. Spasavanje slobode je NATO doveo u krizu, ali je uspešna odbrana slobode i čovečanstva, dokazala svoj smisao".
Da je Prištinski korpus spreman za odbranu i da nema dilema u odlučnost da se suprostavi neprijatelju ma ko on bio i ma kolikom snagom raspolagao, videli smo od 10. do 12. februara 1999. godine prilikom posete Škole nacionalne odbrane Kosovu i Metohiji. Rat je bio neizbežan i bilo je samo pitanje dana kada će se snage ovog korpusa naći na udaru neprijatelja, a oni su bili mirni, moral je bio na visini i ni po čemu se nije moglo uočiti da se i jedan pripadnik plaši - od vojnika do komaandira. Teško je naći primer poverenja u svoje starešine kakvo su imali vojnici Prištinskog korpusa u svoje komandante, posebno komandante brigada (pukovnik Božidar Delić, pukovnik Dragan Živanović, pukovnik Krsman Jelić, pukovnik Mladen Ćirković, pukovnik Radojko Stefanvić, pukovnik Miloš Đošan...), Korpusa (general-major Vladimir Lazarević) i Treće armije (general-potpukovnik Nebojša Pavković), kao i komandante predpotčinjenih brigada heroja iz Raške (pukovnik Ljubiša Diković), Kraljeva (pukovnik Miloš Mandić) i 63. padobranske brigade (pukovnik Ilija Todorov)...
Prištinski korpus je dočekao spreman agresiju. Iznenađenja nije bilo. Korpus je počeo da se brani 1998, a kada se bolje sagleda situacija branio se i pre toga, a počekom 1999, godine kao i u vreme agresije NATO vođena su borbena dejstva protiv albanskih terorista, radi njihovog razbijanja, kao i protiv snaga NATO u vazdušnom prostoru.
Pre početka agresije, NATO je primenio medijski i psihološki rat radi pridobijanja sopstvenog javnog mnenja, ali i slamanja morala građana SR Jugoslavije. Vazdušni udari krstarećim raketama i avijaciom NATO otpočeli su na čitavoj teritoriji SR Jugoslavije masovnim udarima po vojnim objektima. Borbeni raspored korpusa je branjen snagama protivvazdušne odbrane i neprijatelj je uglavnom tukao napuštene položaje i lažne ciljeve. Pokušaj prodora agresora preko granice i njegovo nastojanje da se spoji sa teroristima na Kosovu i Metohiji nisu uspeli. Naši graničari odbili su efikasnom vatrom sve pokušaje prodora na našu teritoriju uz podršku avijacije, koja je neprekidno bombardovala. Iz Albanije je pripremljeno i izvedeno više pokušaja upada na teritoriju Metohije, angažujući preko 15.000 pripadnika tzv. Oslobodilačke vojske Kosova, milicije i vojske Albanije i snaga NATO. Kratak prelazak protivnika na našu teritoriju je herojskom odbranom sprečen i neprijatelj je vraćen natrag. U tim dramatičnim trenucima iskazani su brojni primeri junaštva.
NATO je nameravao da naše branioce baci na kolena za dva-tri dana, dok je razaranje civilnih ciljeva polako međunarodnu zajednicu okretalo protiv agresora. Naše snage, posebno Prištinski korpus, su uspele da odvrate agresora od kopnene operacije posle neuspeha prodora iz Albanije i spajanja sa šiptarskim teroristima. Granica je uspešno odbranjena, a naši vojnici su se junački borili kod Košara, Morine, Gorožupa... na padinama Prokletija, Paštrika i Koritnika.
Agresor je potcenio borbeni duh, patriotizam, profesionalizam i samoinicijativu pripadnika Korpusa, pre svih njegove protivvazdušne odbrane. Korpus, po mojoj slobodnoj proceni, najbolji operativni sastav Vojske Jugoslavije je hrabro stajao na braniku svoje otadžbine. Vojska i narod su zajedno branili Kosovo i Metohiju primernim junaštvom pojedinaca i jedinica. Vojnici Prištinskog korpusa su napisali priču o junacima u odbrani, i neravnopravnoj borbi protiv zla i nečoveštva u surovim uslovima.
Četiri brigade su odlikovane Ordenom nardonog heroja - 125. motorizovana brigada, 540. motorizovana brigada, 37. motorizovana brigada i 63 padobranska brigada (ove dve poslednje su predpotčinjene Korpusu).
S obzirom da je, pored odbrane teritorije, glavni zadatak bio sačuvati ljudstvo i materijalna sredstva od gubitaka, ilustrativni su podaci koje je komandant Treće armije general-pukovik Nebojša Pavković naveo u listu "Vojska" od 14. juna 1999. godine: "U 79 dana dejstva avijacije NATO- a poginuo je 161 čovek, a ranjeni 299. Što se tiče materijalnih gubitaka, oni su minimalni. Uništeno je 13 tenkova, od toga sedam od dejstava avijacije, šest oklopnih transportera, osam artiljerijskih oruđa, 19 protivavionskih topova i jedan radar . Za ovakvu vrstu agresije i dejstava po našim snagama, to je stvarno minimalno. Oborili smo 34 neprijateljska aviona i 25 bespilotnih letelica. Na našoj teritoriji pogođeno je pet helikoptera i 53 krstareće rakete".
Priznanje da je samoproglašeni pobednik poražen
Posle neostvarenih ciljeva agresije, pre svega uništenja Vojske Jugoslavije, agresoru nije preostalo ništa drugi nego da proglasi pobedu i pokaže da je uspešno uništena Vojska Jugoslavije . Trebalo je opravdati ogromno angažovanje snaga i sredstava. NATO je krio svoje gubitke.
"Prema članku od 25. marta 2000. godine, koji je objavila novinska agencija ITAR-TASS, izvori ruskog Glavnog obaveštajnog direktorata izveštavaju da su tokom operacije NATO snage pretrpele gubitke mnogo veće nego što je to NATO komanda zvanično priznala".
Kako je vreme prolazilo sve više je na svetlo dana izlazila istina i priznanje o neuspehu. O tome najrečitije govore tekstovi u zapadnoj štampi i izjave političkih i vojnih predstavnika zemalja agresora:
Ričard Norton-Tejlor piše u Gardijanu 30. juna 1999. godine: "NATO, naravno, nije imao izbora nego da slavi pobedu. Dobro isprobani metod kada stvari ne idu po planu je promena samih ciljeva plana. U martu, drugog dana bombardovanja, britanski sekretar odbrane je rekao da je cilj 'izbegavanje humanitarne katastrofe osujećivanjem napada jugoslovenskih snaga bezbednosti na kosovske Albance i ograničavanje njihove sposobnosti za sprovođenje takve represije u budućnosti".
The Gardian, 30. juna 1999. godine, prenosi izjavu 26-godišnjeg borca Oslobodilačke vojske Kosova Liraka Qelaja: "Srbi nisu poraženi. Niti je NATO bombardovanje efektivno na Kosovu kako su se on i njegovi drugovi nadali. OVK je, potvrdio je, imala velike probleme da se odupre srpskim napadima i vrlo je malo mogla da učini da zaštiti hiljade razmeštenih lica do kraja marta. Takođe je rekao da je savet OVK, a ne srpske deportacije, uzrok napupštanja Kosova od strane nekoliko stotina hiljada Albanaca".
Finansijal Times je 27. marta 1999. godine objavio da su NATO diplomate govorile da "...alijansa treba da uništi ili ošteti njegovu vojnu mašineriju (misle Miloševića). Kad ovo bude postignuto, NATO može objaviti pobedu...", ali je do kraja aprila bilo jasno da je "neuspeh kampanje da ostvari svoje početne ciljeve izazvao rastuće nezadovoljstvo među političarima na obe strane Atlantika".
Wall Street Journal je 8. juna 1999. godine pisao: " Jedna stvar će nedostajati u završnom činu ovog rata: osećaj da je ovo pobeda. Suština je da Milošević nije poražen. Posle 76 dana bombardovanja od strane daleko superiornije sile uz najpreciznije i najmoćnije konvencionalno naoružanje.
Glava države od samo 11 miliona ljudi je bila sposobna da postigne kompromis".
Američki general Šort, glavnokomandujući avijacije NATO, bio je prinuđen da, bez griže savesti, na godišnjicu agresije 2002. godine kaže: "Civilni ciljevi u Srbiji su gađani u našem očajničkom traženju izlaza, jer bombardovanje nije uspelo izazvati željene efekte uništenja potencijala Vojske Jugoslavije. A na Kosovu i Metohiji NATO protiv Treće armije nije uradio ništa".
General Majkl Rouz u pismu Londonskom Tajmsu (The Times), 14. jula 1999. godine, piše: "Iznenađen sam da vidim da podržavate tekuću propagandu NATO i britanskih političara koji neprekidno ponavljaju da je NATO vazdušna kampanja ostvarila ciljeve. Očigledno je da nije. Posle 11 nedelja najintenzivnije vazdušne kampanje u istoriji ratovanja, jasno ja da je NATO tragično propao da ostvari svoje inicijalne ciljeve... Stoga je Alijansa bila primorana da redifiniše svrhu rata...".
Dvadeset trećeg januara 2000. godine pojavile su se vesti u britanskoj štampi da je "na stotine onesposobljenih mlaznjaka dovelo RAF u krizu" (London Observer). Članak baziran na sopstvenoj istrazi Observera ukazao je na probleme RAF-a, jer "dva od tri u floti Ujedinjenog kraljevstva koju čini 186 Tornado bombardera je prizemljeno, a manje od 40% drugih borbenih aviona je spremno da leti odmah".
Na Saveznu Republiku Jugoslaviju izvršena je agresija iako je njena teritorija, uključujući i teritorijalne vode i vazdušni prostor, trebala biti nepovrediva. Analogno "Konvenciji o nautralnosti". NATO-u je bilo zabranjeno: (a) da provodi svoje trupe i konvoje, kao i da leti vojnim avionima iznad Jugoslavije, a kamo li da je raketiriju i bombarduju: (b) da postavlja vojne komunikacijske instalacije u Jugoslaviji, u lukama i teritorijalnik vodama: (c) da regrutuje na teritoriji Jugoslavije svoje pristalice, naoružava ih i bogato ih nagrađuje, kako materijalno tako i dovođenjem na vlast oružanom pobunom; (d) da neprijateljskim postupcima potpomaže pobunjenike i teroriste, uništava prirodna i materijalna dobra, uzapćuje i pretresa u teritorijalnim vodama brodove Jugoslavije; (e) da uspostavlja sud za ratne zločine u kome sudi samo pripadnicima srpskog naroda; (f) da na teritoriji Jugoslavije stvara svoju bazu (Bonstil) za delovanje protiv Vojske Jugoslavije i Vojske Srbije; (g) da na teritoriji države Srbije stvara "svoju" marionetskudržavu, tzv. Republiku Kosovo.
Vojska Jugoslavije je bila dužna da upotrebi silu kako bi odbranila svoju državu i svoj narod. Međutim, državno i vojno rukovodstvo je optuženo i izvedeno pred Haški tribunal iako u surovoj agresiji Vojska Jugoslavije nije narušila teritorijalni integritet nijedne susedne države koje su stavile svoje resurse na raspolaganje NATO-u.
Zaključak
NATO je izvršio brutalnu agresiju na Saveznu Republiku Jugoslaviju. Učinjeno je to bez rezolucije Saveta bezbednosti jer su Sjedinjene Amaričke Države instrumentizovale mađunarodnu zajednicu. Devetnaest članica NATO-a testirale su strategiju vladanja svetom u 21- veku.
Vojska Jugoslavije se herojski suprostavila najjačoj sili sveta i zahvaljujući visokom moralu, osposobljenošću i efikasnim komandoavnjem na svim nivoima sprečena je okupacija Savezne Republike Jugoslavije.
Zahvaljujući velikom profesionalizmu komandnog kadra na svim nivoima, zavidnoj vojnostručnoj osposobljenosti vojnika, a nadasve nadahnuta najvišim stepenom patriotizma, što je uslovilo neviđenu hrabrost , odlučnost i moralnu čvrstinu, Vojska Jugoslavije časno je izvršila svoj zadatak - odbranila je slobodu i čast svoje otadžbine i sačuvala sebe. Veštim manevrom, odgovarajućim taktičkim, operativnim i strategijskim postupcima, efikasnim komandovanjem, uz punu inventivnost, kreativnost , kao i izbegavanje svakog šematizma i stalno predviđanje, korišćenjem svih poznatih naučnih metoda, analizom protivnika i karakteristika savremenog rata, maksimalno su sačuvani ljudi, tehnika i ratne materijalne rezerve.
Agresor nije ostvario svoj cilj da za 72 sata uništi Vojsku Jugoslavije, nije to uspeo ni za 78 dana i Vesli Klark je priznao u svojoj knjizi da se NATO vojnički obrukao, ali se osvetio nad civilima.. Bio je primoran da angažuje sve svoje raspoložive kapacitete i nakon nespeha da iznalazi razloge kojim bi opravdao žrtve koje je pretrpeo i utrošena ogromna materijana sredstva u neuspešnoj vojnoj akciji. Zbog toga je činjeno sve da se svetskom, ali pre svega svom, javnom mnenju prikaže kao vojnički pobednik, a stvarnog pobednika - Vosjku Jugoslavije prikaže poraženom.
Cilj agresora bio je da uništi Vojsku Jugoslaviju kao jedinu prepreko ostvarenja svog krajnjeg cilja - zaposedanja ovog strategijski važnog područja koje bi služilo kao odskočna daska za dalji prodor na istok i ovladavanje Evroazijom i njenim ogromnim bogatstvima, najvećim delom na teritoriji Ruske Federacije.
Cilj koji je postavljen pred Vojsku Jugoslavije bio je zaštita stanovništva i infrastrukture zemlje, očuvanje svoje žive sile i materijalno-tehničkih sredstava i na kraju sprečavanje narušavanja teritorijalnog integriteta zemlje.
Nepobitna je činjenica da je u svim delatnostima ljudskog roda ostvarenje cilja jedino merilo uspeha, pa sve činjenice jasno ukazuju da neće uspeti pokušaj da se onaj koji nije ostvario svoj cilj (NATO) proglasi za pobednika, a onaj ko je taj cilj u potpunosti ostvario za poraženog (Vojska Jugolsavije). Svet sve više sagledava istinu, a naša je obaveza da činimo sve da ta istina dođe do svih onih koji su obmanuti lažima agresorove propagande. Ne dozvolimo da Džejmi Šej bude u pravu, Srbi neće zaboraviti ono što im je NATO učinio. Nažalost, primorani smo da te laži razobličujemo i u svojoj zemlji, jer su mnogi zaslepljeni borbom za vlast, pa proglašavaju Vojsku Jugoslavije vojnički poraženom a zemlju da je izgubila rat.
Vojska ne vodi rat, Vojska vodi oružanu borbu i na tom planu je u potpunosti izvršila svoj zadatak.
