Ako je kazna 14 dana zatvora, nema problema, neka mi rezervišu jednu ćeliju.
Nema ćelija. Vojnički pritvor se drugačije vrši. U pritvor idu oni koji su već u jedinici. Najveća kazna je izolacija od ostatka jedinice i produžetak vojnog roka za dupli broj dana provedenih u pritvoru (npr. 5 dana pritvora - dodatnih 10 dana vojnog roka). Ako se gledaju obaveze u pritvoru je još lakše nego u jedinici npr. Održavanje higijene u prostorijama straže, donošenje straži obroka iz kuhinje i slično.
Za odbijanje šišanja ne bi bilo pritvora. Šišanje se radi odmah po dolasku u kasarnu, kao deo higijenske obrade. Striktno odbijanje šišanja bi podrazumevalo obradu od strane psihologa. Moguće čak i hospitalizaciju uz psihijatrijsku i psihološku procenu sposobnosti za služenje vojnog roka. Mogući zaključak bi bio da takav nije sposoban za vojnu službu po raznim osnovama. To je ranije sa sobom vuklo i posledice u vidu upisivanja u lični dosije dostupan vojsci i policiji. U slučaju da takav konkuriše za posao u bilo kom obliku državne službe ne bi bio priman jer bi se smatrao dokazano nepogdim i nesigurnim za posao, ne bi mogao da dobije dozvolu za nošenje oružja i sl. Nepogodni (psihološki / psihijatrijski slučajevi, zavisnici, anksiozni, depresivni, nasilnici, psihopate, oni koji su plakali za mamom, ....) su identifikovani pre polaganja zakletve (tokom prve oko 3 nedelje), oslobađani vojske i za to nisu snosili nikakve posledice izuzev trajne etikete ,,nesposoban za vojsku", a bez postojanja fizičke bolesti.
Inače, pre dolaska regruta u kasarnu, do kasarne dolazi bezbednosni dosije iz policije. Za svakog vojnika su starešine znale ko je prošao autom kroz crveno svetlo, učestvovanje u tuči, da li je član organozovanih navijačkih grupa, da li mu je član porodice bio nekada osđen za neko delo, ... Po završetku služenja vojnog roka se dopunjen dosije vraćao policiji.
Jedan porodični poznanik već dugo ima jednu privatnu firmu, jaku, sa većim brojem zaposlenih i sa dobrim platama. Dok se još služio vojni rok pa i u narednim godinama je svakog ko konkuriše za posao pitao da li je i kada odslužio vojni rok. One koji su podlegali vojnoj obavezi, a nisu je odslužili, odnosno koji su oslobođeni vojne dužnosti zbog nekog ne fizičkog razloga (telesne bolesti ili mane) nije uzimao u razmatranje. Jednostavno je tvrdio da mu takvi nisu potrebni u firmi. Čak je imo izraz ,,potencijalno toksični" za firmu.
Što se mene lično tiče kao nekog ko je bio u pešadiji kao običan vojnik, što sam shvatio tokom služenja, ako neko odbija ličnu žrtvu u vidu šišanja ili nečega sličnog, kako onda očekivati da će se isti lišiti ličnog komfora kao bi pomogao meni ili drugom vojniku u nuždi. Napominjem da se ipak taj osećaj kod većine u punom smislu razvija tek kasnije tokom služenja.
Teško je to razumeti onome ko nije bio u toj situaciji. U jedinici se stvara poseban osećaj pripadnosti, jedinstva i međusobne zavisnosti. Jedinica, odnosno njeni pripadnici - vojnici sprovode nejveću kaznu izolovanjem onoga ko ih potencijalno ugrožava svojim ponašanjem.
Nije mi jasno kako neko može da zamisli uslove služenja vojnog roka sa dugom bradom i kosom? Ne u vezi sa zaštitnom maskom i vaškama. Zar im to ne bi smetalo u svakodnevnim aktivnostima? Kako se održava takva brada i kosa na +40 bez 7 dana kupanja na terenu. Kako izgleda kosa koja je ispod beretke po ceo dan? Da li je možda masna i ulepljena, a glava nesnošljivo svrbi i smrdi? Kako ne smeta da se kosa i brada uprljaju blatom i peskom tokom puzanja potrbuške? Kako dlake na glavi reaguju na prskanje mašinskog ulja za čišćenje pušaka i DRNČ-a? Kako se duga kosa suši zimi bez fena za kosu? Kako mi neko može objasniti da iz higijenskih razloga brije i šiša prepone i pazuh, a da to isto ne važi za dugu kosu i bradu u uslovima kasarne i terena?
Ja sam nekad nosio dugu kosu skoro do pola ledja, sada vise ne. Odsekao sam je kad sam menjao posao (terenski rad koji je zahtevao svakodnevno pranje kose). Sto se tice brijanja, ni to ne volim.
Upravo o navedenom je reč.
Iače je meni lično tokom služenja najveći problem bio brijanje, obuvanje i vezivanje čizama. Smučilo mi se i jedno i drugo. Srećom moglo je da prođe da se obrijem uveče pre spavanja da izbegnem jutarnju brzinu i frku. Brada nije bila jaka, pre kasarne se brijao jednom na 7-10 dana, kada barada počne da grebe i svrbi. Gledao sam da izbegnem bilo kakvu situaciju da skidam čizme tokom dana ako za to postoji prilika, jer je to podrazumevalo da se ponovo moraju obuvati. Lakše mi je bilo nositi ih bez skidanja od 06 do 20 časova, što je bilo u preko 90% dana tokom prva 3 meseca obuke.
Što se tiče žena sa dugom kosom - ne znam ima li neko saznanja ko prati rat u Ukrajini koliko je takvih na liniji? Koliko je poginulih dugokosih žena među tim desetinama (stotinama) hiljada poginulih?
Sanitet i pozadina se ne računaju!