У грчкој војсци се сва наређења извршавају трчаћим кораком а браде су забрањене у многим војскама ем због хигијене ем због једнобразности. То је у српској војсци тако од почетка 20. века, само што су тада из традиционалних разлога војници носили бркове.
Dopuna:
Brade su zabranjene zbog
zaštitnih maski, poznatijih u narodu kao ,,gas maske", kako bi mogle da svojim gumenim delom ,,obrazninom" prionu na kožu lica i time onemoguće prodiranje vazduha iz kontaminirane atmosfere zaštitne maske mimo predviđenog ulaska preko filtera (tačnije cedila).
Postojanje brade obesmišljava primenu zaštitne maske.
Прочитај поново мој пост, као пешадинац у ШРО сам пола времена провео на војној академији а пола у касарнама (и на терену, неке друге класе су имале логоровање на Пасуљанама у трајњу од месец дана) у Ваљеву, Зајечару, Панчеву, Рашкој и 6 недеља у Пожаревцу као командир вода снајперске специјалности али сам и тамо имао дежурства и командовао и другим водовима повремено. Лепо сам написао да је академија нешто посебно и говорио о условима у другим касарнама.
Da, izvinjavam se. Verovatno obuka u VA, a stažiranje u jedinicama.
I dalje tvrdim. Obuka u VA, uključujući i u ŠRO, nije ista kao obuka vojnika pešadinaca - prašinara u bataljonu za obuku. Da je ista u svojoj sadržini i cilju ne bi ni postojala kao posebna.
Kako, zašto i na osnovu čega to tvrdim neka ostane za mene. Nešto nemam ni volju da više širim pisanje o tome i potkrepljujem.
Оружане постоје свуда, оружје више није у сошкама са сајлом, постоје цивили који косе траву и кувају ручак, одржавају котларнице, бензинске пумпе и техничка средства. НАРАВНО НЕДОВОЉНО!
Oružane postoje za oružje profesionalnog sastava koji ide kući na kraju radnog vremena, ima godišnje odmore, koje je davno završilo obuku. Oružje ne nosi kući već stoji na sigurnom, u kasarni, pod ključem i nadzorom nekog podoficira koji je zadužen za oružanu. Oružje profesionalni vojnik ili starešina uzima povremeno, po potrebi.
Tokom perioda obuke vojske, tokom vojnog roka, puške će biti
u soškama. Tvrdim. To je
jedan od osnovnih momenata obuke.
Mora se sroditi sa puškom. Na nju se mora stalno misliti. Najvažniji broj u životu ti mora biti tvoj broj puške (i sada mogu kao iz topa izdeklamovati broj svoje prve puške tokom obuke, za kasnije puške nakon obuke mi to nije bilo bitno, odnosno bilo je bitno dok sam je dužio, posle nakon razduženja brisanje iz mozga).
Puška se uzima svaki dan rano ujutro i ostavlja u sošku kasno posle podne. Uveče kada pre spavanja kreneš u mokri čvor da mokriš moraš razviti refleks da pogledaš u svoju pušku u soški, samo da vidiš da je na svom mestu, kako treba. Ujutro kada se probudiš i u pidžami kreneš na umivanje, isto prvo pogledom tražiš pušku u soški. Ako je u hodniku ispred spavaone neka čudna buka, nešto padne, refleksno ustaješ iz kreveta i proveravaš da je sa puškom sve u redu, da se nije srušila iz soške.
Kada se da uzbuna, navlačiš pantalone, uzimaš ostatak opreme u ruke, nazuvaš čizme i grabiš pušku koja ti je dostupna u hodniku i izlećeš iz objekta. Ne čekaš nekog podoficira da otključa oružanu, jednom po jednom da vlastito oružje koje duži, potpišeš se u svesku da si pušku preuzeo i on da ti ga je izdao. Ovakvo ponašanje bi obesmislilo obuku.
Navedeno je jedan od osnovnih momenata obuke - ,,puška je tvoj najbolji prijatelj, na nju stalno misliš", ceo dan je vučeš sa sobom, izuzev tokom obroka kada te čeka ispred restorana, poverena na čuvanje požarnom ili isto tokom radova, ili noću u soški ispred spavaone, takođe poverena požarnim koji ih celu noć na smenu čuvaju.
Sada sa dobrovoljnim vojnim rokom, od 2010. Godine u vojsci, nema kasarne sa pravim ,,bataljonom za obuku" - od najmanje oko 400 vojnika na obuci, u jednoj jedinici. Kada tako bude biće i soške u funkciji.
Nema prave obuke vojnika, bez istovremenog prisustva velikog broja vojnika na obuci u istoj kasarni, u isto vreme.
И данас на добровољном служењу војног рока постоји чишћење круга (али нпр. у многим касарнама се машински чисти снег или дуваљкама лишће) али у много мањој мери него раније.
Naravno jer se sa manjim brojem ljudi mora efikasnije završiti neophodni posao.
Tokom moje obuke, padne sneg preko noći, preko 400 vojnika na pisti. Ide naredba za čišćenje piste ličnim ašovčićima. Tako više puta. Deluje kao ogroman posao, ali za 15 min gotovo kada to radi istovremeno 400 vojnika.
Kasnije ide nadogradnja, pao veći sneg, dozvoljeno skidanje šperploče ispod kreveta. Šperploču uzme 4 vojnika za jedan kraj, donji kraj na pistu, ukoso i guranje šperploče kao grtalice, u cilju ,,efikasnijeg čišćenja snega". Više vremena je trebalo da se ode u prostorije da se uzmu dve šperploče i donesu nego što je trajalo čišćenje.
Zima dodatno stisla, preko noći napadalo preko 20 cm snega, pada i dalje gusto. Četa ujutro u 6.30 ide ka glavnoj pisti, gazi se po dubokom snegu, prti, niko još nije prošao putem, sneg škripi ispod čizama.
Opšte gunđanje i nezadovoljstvo. Konstatuju svi nešto tipa ,,ko će ovo sve da očisti - naj...li smo danas. Svi na pisti ljuti zbog posla koji sleduje. I odjednom opšte zaprepašćenje! Nailaze dva vojna kamiona iz kasarne sa namontiranim grtalicama. Prolaze putevima u kasarni, čiste pistu. Svi u šoku! Pitamo dežurnog starešinu praktično u glas: ,, pa mi imamo grtalicu?!". Odgovor starešine hladnokrvan: ,,naravno da imamo, ima ih nekoliko".
Opšte negodovanje se nastavlja: ,,pa šta smo onda to mi izvodili sa onim ašovčićima i šperpločama, što nije grtalica za odmah rešila?!"
Odgovor: ,,a šta biste vi to tada drugo radili? Uostalom, dobro vam dođe umesto jutarnje fiskulture da se izduvate malo"
Оно што мене нервира је да су магацини у неким касарнама дупке пуни са новим и неотвореним средствима а подофицири као четне старешине из лењости не желе да поделе војсци исте (што на академији није случај!),
U mojoj kasarni tokom obuke, u kasarni magacin, lučni, možda 20 metara širine sa pročelja, dužine preko 100 m. U magacinu samo čizme, nove u kutijama (proizvedene i spakovane recimo 70 tih i 80 -tih godina). To smo kasnije saznali kada je već obuka poodmakla.
Pitamo komandira čete pa šta se pravi problem oko čizama kada ih samo u ovom magacinu ima najmanje nekoliko desetina hiljada novih (strah me i da kažem da je po mojoj proceni broj i veći od nekoliko desetina hiljada).
Kaže komandir - magacin je RR (ratne rezerve) i ne sme da se dira. Ne pripada bataljonu za obuku ni formalno našoj kasarni. Namenjen je za opremanje ratne jedinice koja se tu formira u slučaju mobilizacije. Izdavanje makar jednog para čizama iz tog magacina bi bio težak prekršaj, smatran recimo za svesno podrivanje borbene gotovosti. Iz tog magacina se može izdavati samo ako stigne naredba načelnika generalštaba, ministra odbrane ili predsednika u ratu (tek u ratu predsednik dobija komandna ovlašćenja). Mi možemo izdavati samo čizme koje su preuzete ,,na upotrebu i date na raspolaganje intendantskom servisu....
Дакле када се уведе обавезно служење војног рока не треба инсистирати на претераном комфору и боравку у касарни већ на покретном и стационарном логоровању у трајњу од 15 дана, где војска поставља шаторе у којима спава, пољске кухиње и тоалете и тушеве, врши стражу и наравно обуку - ПОСЛЕ ТОГА САЊАШ КАСАРНУ!!!
U potpunosti se slažem. Samo jedna napomena. Ovde su mnogi pisali o raznim nesrećama u vojsci (gardisti, helikopter,.....)
Za mene je najveća skorije nesreća za koju znam nesreća na poligonu ,,Pasuljanske livade" tokom terenske obuke kadeta završne godine Vojne akademije. Bilo je poginulih kadeta zbog šutiranja neeksplodirane granate na poligonu.
Prioritet u obuci vojnika tokom redovnog služenja vojnog roka je njihova lična bezbednost! Rizici se moraju svesti na minimum. Striktno pridržavanje ,,mera bezbednosti"
Boravak na terenu drastično povećava rizik od povrede.
Podsećam, skoro na poligonu, svi mediji javljali, isto čini mi se kadeti ili prof. Vojnici. Došlo iznenadno nevreme, dunuo jak vetar, sa drveta pala grana na šator i povredila vojnike. Podigla se oluja od dušebrižnika iz ,,civilnog sektora".