Vrlo je važno da kao odraasli ljudi shvatimo da ništa na ovom svetu nije crno i belo, već je skoro sve neka nijansa sive. To je jedna stvar. A druga stvar, podjednako važna, jeste ne prepustiti se dekonstruktivizmu svake ideje i događaja u stilu Deride i na taj način učiniti da nijeda čovekova ideja i nijedan rezultat nisu vredni i dobri, jer u svemu, činjenica, ima loših stvari.
Sve ovo, po mom mišljenju, treba primeniti i za komuniste, Kraljevinu Jugoslaviju, SFRJ, današnju Srbiju itd. Dakle:
1. Je l' Kraljevina Jugoslavija bila fina demokratska zemlja: Nije, bila je diktatorska. Ako ste bili otvoreni komunista, mogli ste godinama da robijate u zatvoru, uz svirepa mučenja (za razliku od tadašnje Francuske, SAD-a ili čak Austrije do pripojenja Nemačkoj). S druge strane, zemlja je beležila privredni uspon, industrijalizovala se postepeno, premda je politički bila veoma slaba i nestabilna.
2. Je su nacisti bili loši i bili okupatori? Jesu, bili su umobolni sadisti, činili genocid nad Jevrejima, Srbima, Romima i okupirali su našu zemlju. I treblo ih je proterati. Narod je, ogromnom većinom, bio protiv potpisivanja trojnog pakta, što autentično svedoče ljudi tog vremena u odličnom dokumentarcu "Inercija istorije" koji toplo preporučujem da odgledate.
3. Kakvi su bili četnici? Bili su prvi pokret otpora. Skidam im kapu! Bili su za manje invazivne napade na okupatore, da ne bi bilo velikih odmazda nad civilima, što je po mom mišljenju u redu. Međutim, kako je rat odmicao, sarađivali su strahovito sa Nemcima, Italijanima, a pred sam kraj čak i sa ustašama. Moje poštovanje su izgubili.
4. Kakvi su bili partizani? Kukavički su ušli u rat tek kad je napadnut SSSR, iako im je rođena domovina več bila okupirana, oni su do tad lelemudili po kojekavim zavereničkim sastancima i ništa nisu radili. Kao i četnike, i partizane su većinom činili Srbi. Međutim, kako je rat odmicao, postali su ozbiljni, ozbiljno se obračunavali sa okupatorom, podneli ogromne žrtve i na kraju pobedili. S tim u vezi, treba li proslavljati oslobođenje Beograda od Nemaca, makar to i bio početak nove okupacije - treba!
Iako sam fenomen Srba i drugih naroda Jugoslavije u četnicima i partizanima godinama proučavao, najindikativniji mi je bio sledeći podatak: Svi iole mlađi ljudi ogromnom su većinom prilazili partizanima, a ne četnicima. Izgleda da je ova ideja ipak bila, mladom čoveku, iskreno primamljivija. Partizani su, nekako, bili posvećeniji i delovali autentičnije.
5. Kakvi su bili komunisti? Opet siv odgovor, ali više je crnog nego belog. Licemeri. Posle kongresa KPJ u Drezdenu 1928. glavni cilj je bio razbijanje Jugoslavije, borba protiv velikosrpske buržoazije isl, a surovo su se obračunavali sa onima koji su imali i minimalne simpatije prema zajednici ovih naroda (naprimer prema jednom od najranijih vođa KPJ, vrsnom intelektualcu Simi Markoviću, asistent kod Mike Alasa, koji je na kraju ubijen u SSSR-u). Posle rata su ostali surovi. Država je krala ("nacionalizacija") i postala jedna lopovska tvorevina. Političke neistomišljenike su surovo kažnjavali, a srećan je onaj koga su odmah ubili, jer nije dočekao Goli Otok. Izvršili su genocid nad Nemcima i Italijanima. Nije bilo demokratije. Negovalo se poltronstvo, a kažnjavalo slobodno razmišljanje. Nisu napravljene institucije, već je Matori o svemu odlučivao, a onda, kad je umro, sve se raspalo. Ekonomija je rasla do 1972, a posle obračuna sa liberalima i smene nekoliko hiljada direktora ("tehnomenadžera"), od 1973, nalazi se u konstantnom padu, da bi već osamdesetih krenule prve veće nestašice, par-nepar dani isl. Ipak, ogromni pomaci su u istom ovom vremenu, od istih ovih ljudi, napravljeni: Zdrasvstvena i socijalna zaštita, industrijalizacija, opismenjavanje o kom je kraljevina mogla da sanja, stanovi za sve. Kulturno stvaralaštvo je do osamdesetih godina bilo na veoma visokom nivou i osamdesetih već prilično slobodno, otvoreno, liberalno, plemenito. Zemlja je bila bezbedna, sigurno su se ljudi osećali, malo je kriminala bilo. Jugoslavija je igrala veoma važnu ulogu na svetskoj političko-diplomatskoj sceni, kakvu ovi narodi pre toga nikada nisu i možda više nikada i neće. Naravno ovo je rezultat i drugih, svetskih okolnosti, ali na nama je bilo da ih iskoristimo ili ne iskoristimo - uglavnom su iskorišćene.
Moglo bi ovako do sutra. Mnogo sam napisao već, previše. Ukratko - treba da slavimo oslobodioce Beograda. Ne treba da slavimo komuniste, već njihove potonje zločine treba da osudimo, a dobro koje su uradili da pozdravimo i da smo im uvek na tome zahvalni.
Na kraju, jedna priča koju mo je pričao moj deda-teča. Kad je izbio rat, reši on da se bori protiv okupatora. Ode prvo kod jednih, ne sećam se da li četnika ili partizana. Bude malo s njima, bude borbi, ali ubrzo vidi da se rade loše stvari, da se maltretira i pljačka narod. Ode onda kod drugih, bude mali i sa njima, a oni isti. Posle se do kraja rata skrivao u planinama oko svog sela i od partizana i od četnika. Kad su partizani na kraju pobedili, držali ga u zatvoru nekoliko godina. On mi je lepo pričao da nisu ni jedni ni drugi, barem u valjevskom kraju, bili baš cvećke. Ali i to je rat....
. A zatvarati antidržavne teroriste iz KPJ bilo, slažem se, potpuno legitimno. Isti ti komunisti, takođe se slažem, vodili su čitavu deceniju (od puta Stjepana Radića (koji nije bio ustaša) u SSSR 1925. pa nadalje) razgovore sa ustašama i VMRO, radeći otvoreno na razbijanju Jugoslavije, da bi posle rata licemerno proklamovali "bratstvo i jedinstvo", kad su se karte malo promenile. Kontakt sa ustašama zadržao se i u toku rata, delimično, najverovatnije između hrvatskih partizana Andrije Hebranga i pojedinih ustaša.
