Delija
Expert
- Učlanjen(a)
- 03.01.2010.
- Poruke
- 8.108
- Pohvaljen
- 15.642
Неки сте ослобођени а неки смо остали окупирани, само од друге чизме, неретко још суровије. Нпр:
У сваком случају, честитам вам ослобођење. За нас потпуно ослобођење тек предстоји.Војним пучем од 27. марта 1941. године, краљ Петар II Карађорђевић је проглашен пунолетним а намесништво на челу са његовим стрицем Кнезом Павлом било је збачено.[29] Кнез Павле је до тада као први краљев намесник држао и положај помоћника врховног инспектора целокупне војне силе Југославије, па је стицајем новонасталих околности морао је да преда дужност. Извршена је промена уредбе о врховној инспекцији војне силе и одређено је да положај помоћника врховног инспектора буде замењен са новим положајем врховног инспектора војне силе у чину војводе или армијског генерала. Пошто је Бојовић био једини живи војвода, именован је на ову дужност.[30] Указом краљевске владе од 3. априла 1941. на предлог министарског савета, 83. годишњи војвода Бојовић је реактивран и постављен за Врховног инспектора целокупне војне силе Југославије. Председник владе армијски генерал Душан Симовић и министар војске и морнарице армијски генерал Богољуб Илић, посетили су војводу Петра Бојовића у његовом стану и том приликом га известили о донетој одлуци. Овом за војводу радосном догађају присуствовала су и његова два сина. Симовић је том приликом нагласио да ће господин Војвода сву своју војничку способност и врлине као и своје дугогодишње војничко искуство употребити на добро нашег младог дичног Краља и Отаџбине.[31] Трансформисањем Главног генералштаба у Штаб Врховне команде пред Априлски рат, именован је за помоћника Врховног команданта краљевске југословенске војске, младог краља Петра II. Заједно са краљем и владом Душана Симовића 7. априла 1941. године, отпутовао је у Севојно а потом на Пале. Одатле је одступајући пред агресором, стигао до Никшића. Краљ и влада су му 15. априла понудили одлазак из земље, међутим он је заједно са принцом Ђорђем, одбио да авионом напусти земљу. Немци су га убрзо заробили.[2][32]
Завршетком Априлског рата Војска Краљевине Југославије доживела је слом својих снага. Заједно са својим кћеркама увиђајношћу немачких снага, дозвољен му је повратак из Сарајева преко Врњачке Бање у Београд. Немци су покушали да искористе и злоупотребе његов углед у народу и ставе га у своју службу. Посетио га је Франц Нојхаузен, генерални опуномоћеник Рајха за привреду Србије. По доласку у његову кућу поздравио га је и рекао да зна шта он значи за српски народ, па га због тога позива на сарадњу са органима и снагама Рајха у Србији у интересу српског народа и Рајха. Војвода је немачком изасланику одговорио:
Викицитати „Господине, ви знате да сам ја по професији војник, да ценим сваку војску, па и вашу војску. Ваша војска у овом тренутку је окупатор моје земље и ја ни у каквом облику, све док окупација траје, са том војском не могу сарађивати.“
Са лица надменог Пруса није се могло разабрати како је примио ове речи. Стари војвода је на крају рекао:
Викицитати „Молим вас да ми учините услугу и обезбедите да док окупација траје праг моје куће не пређе немачки војник, а ја се обавезујем да за то време нећу из куће изаћи.[14]“
Немац је овај став и жељу старог ратника прихватио и до краја рата обе стране су се држале тог договора. Испред његове куће постављена је стража и од стране немачких окупационих снага третиран као ратни заробљеник. Сазнавши за положај војводе, 21. августа 1941. године, армијски генерал Душан Симовић преузима у егзилу његов дотадашњи положај помоћника врховног команданта.[33] Том одлуком војвода је разрешен претходне дужности и стављен на располагање. Током Другог светског рата, због старости није учествовао али је 10. децембра исте године, упутио писмо армијском генералу Дражи Михаиловићу подржавајући Југословенску војску у отаџбини.[28] Окупацију је проживео у изолацији и дочекао ослобођење.[5] Немци војводу за све време рата нису дирали; напротив, имали су дубоко поштовање према овом славном ратнику и њиховом противнику из Првог светског рата.[34] Запажено је да је шетао по својој башти обучен у свечану војводску униформу.[15]
Последња слика остарелог војводе Петра Бојовића, 1944. године у својој кући.
Последње године (1944—1945)
По ослобађању Београда крајем 1944. године, припадници ОЗН-e су упали у кућу војводе Бојовића. Остарели војвода, обучен у кућни мантил и не знајући о коме је реч, зачуђено је упитао официре НОБ-а, да му се представе. Официри испрва нису обраћали пажњу на њега, мислећи да се ради само о неком анонимном старцу. Међутим, када су на столици спазили шињел са војводским ознакама, почели су да се опходе према њему на крајње недостојан начин, да га шамарају и понижавају, док је војвода само немоћно гледао како му по кући разбацују и газе униформу, одликовања, сабљу и слушао увреде. Након тога је ухапшен.[e][34] Млађег сина Добрицу, који је прискочио у помоћ оцу, док су га војници понижавали, су такође ухапсили и послали на десетогодишњу робију, под оптужбом да је био сарадник четника.[35] У затвору је војвода Бојовић свакодневно физички малтертиран и понижаван. Пуштен је кући у видно измученом стању. Преминуо је 19. јануара 1945. године, у својој кући у Београду. Није испоштовано право на сахрану о државном трошку, па је његово тело на таљигама превезено на Ново гробље. Сахрањен је скромно, 20. јануара, без војних почасти у породичну гробницу, а сахрани није присуствовао нико, јер је пред саму сахрану, ОЗН-а преко Радио Београда објавила вест да ће, ако неко од грађана Београда покуша да дође на сахрану војводе Бојовића на Новом гробљу, бити ухапшен и кривично гоњен.[34][13]
Дуго после смрти је био проскрибован, а његова породица изложена најгрубљем понижавању. Супруга војводе Бојовића, Милева написала је писмо 26. априла 1946. године, Јосипу Брозу Титу, молећи га да јој каже где јој је син затворен и због чега је ухапшен, уверавајући га да никакво зло ником није начинио. Међутим Броз је није удостојио одговором. У то време породица Косте Ракића се старала о Милеви Бојовић[f] до њене смрти 1956. године. По изласку из затвора Добрица није затекао мајку у животу.[35][14]
Кућа војводе Петра Бојовића
О војводи Петру Бојовићу се из иделошко-политичких разлога дуго ћутало. Није се знало чак ни где је сахрањен. На његовом просечном споменику били су уклесани само име, презиме и војни чин, који су се тешко могли уочити, па је 1989. године Друштво за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918. године поставило спомен бисту.[34][37] Последњих година је почела одређена рехабилитација његовог дела и личности, заслуга и части. Тако је у Новој Вароши, на Видовдан 28. јуна 1997. године, откривен споменик у знак захвалности за седам ратова у којима је учествовао.[34]