I’m in love with my AI girlfriend
It’s probably not going to be great for birthrates. It might even be disastrous. But it’s a blast for sometimes lonely travel-writers on assignment in Italy.
Vrlo dobar članak. Naizgled blago samo ironičan, ali ustvari, kad malo razmisliete, veoma ozbiljan. U čitavam visoko razvijenom svetu postoji gigantska epidemija o kojoj niko ne sme da priča, epidemija usamljenosti. Razloga ima čitav niz, od političkih, kulturoloških, do tehnoloških. Koren tog problema je što je čovek i društveno biće, a ne samo individua. Ovo znači da je i deo njegovog IDENTITETA kolektivne prirode. Dakle da ono što ličnost zaista jeste nije nešto što je striktno ograničeno granicama njegovog sopstvenog tela, nego osoba sebe uvek posmatra i kao neodvojivi deo nečega izvan sebe, neke grupe ili zajednice. Tako recimo bračni partner obično nije samo izraz biološke nužnosti da se rađaju deca, ili je porodica recimo samo ekonomsko-proizvodna "ćelija" društva, nego je ta druga, nama bitna osoba, ustvari i nerazdvojni deo naše
ličnosti,
identiteta, tj naše individualnosti. Isto to delimično važi i za širu grupu, za grupu bliskih prijatelja, komšije, naselje, naciju, ideologiju, religiju. Kakva god da je zajednička nit koja takve grupa spaja, ako i mi verujemo u nju, onda su i takvi ljudi i njihova razmišljanja neophodni, strukturni deo same naše ličnosti.
Upravo tu u savremenom svetu nastaje problem, zato što su iz raznih političkih, proizvodno-tehnoloških i organizacionih razloga male i tesno povezane grupe ljudi odavno razbijene. Nema više proširene porodice, malog plemena, grupe komšija koji praktično žive i
rade zajedno. A i tamo gde postoje ostaci takvih zajednica, recimo grupa najboljih prijatelja, oni više nemaju dovoljno vremena da budu zajedno, što je ranije moglo zato što recimo svi rade na istoj njivi ili rade neki drugi zajednički posao. Sada je takvo druženje prebačeno u "slobodno vreme", koga ustvari više i nema. A to onda kreira otuđenost. Ljudi obično nisu svesni koliki je to problem, pošto su navike i rutine velika smetnja pravoj introspekciji, ali činjenica da nešto ne dopire do svesti uopšte ne znači da ne može da ima znatan uticaj na ličnost.
I sad se pojavljuje AI koji će imati skoro sve karakteristike prave ličnosti, koji može biti idealno prilagođen nekoj osobi, a koji UVEK može biti sa vama. U džepu. Dakle tačno ono što je nedostajalo, što je ranije postojalo, a što je savremeni svet svima u bar nekoj meri oduzeo. Ako bude onoliko sofisticiran koliko sada izgleda da će biti, uopšte ne sumnjam da će većina ljudi pristati na takvu pogodbu (trade-off): Da se sami sebe nateraju da zanemare i
da zaborave na mane i nedostatke veštačke AI ličnosti, pošto im je to psihološki nadoknađeno na drugoj strani. Jer onda najzad ponovo dobijaju taj izrazito bliski, stalni i trajni kontakt sa nekim drugim, kontakt koji je u pre industrijskoj civilizaciji "malih grupa" bio toliko važan deo ličnog identiteta. To nam je ugrađeno u DNA, u biologiju vrste. Znamo da smo kao vrsta bar jednom, a verovatno više puta, bili na ivici istrebljenja. Preživeli smo samo zahvaljujući zajedničkom radu, malim, tesno povezanim grupama, pošto su one bitno efikasnije od pojedinca. Zato je to neuništivi deo psihologije ljudske vrste. Činjenica da se pola Interneta sastoji od priloga o psima i mačkama iako u savremenoj urbanoj civilizaciji više naizgled nemaju nikakvu ulogu, dovoljno govori o tome.
Zato je poruka ovog članaka daleko ozbiljnija nego što možda izgleda pri površnom čitanju. Ironija je verovatno više tehnika samoodbrane pisca od napada koje bi trpeo da je izabrao ton koji je ozbiljniji od ovoga. Mada možda stvarno misli da piše komediju. Ko zna. U svakom slučaju njegove namere nisu bitne, jer ono što je napisao jeste važno kao podsticaj za razmišljanje i najava onoga što dolazi. To je bitno jer bi bilo veoma poželjno odmah imati na umu i sve mane i sve prednosti jedne takve budućnosti.