Ovo je apsurdno redukovan pogled na čovečanstvo i na to šta znači biti čovek.
Mi ne želimo da budemo sami. Tu je ključ ove priče. Biološki smo progamirani da živimo u grupi jer smo i postali ljudi, inteligentna bića, pa u surovom svetu OPSTALI, samo zato što smo naučili da sarađujemo i delujemo zajedno, kao celina koja može više nego skup pojedinaca. Zbog toga je grupni identitet svakoga od nas ponekad skoro isto toliko važan kao i lični identitet. Ja sam ... šta? Deo čega? Nije slučajno čitava kultura puna priča o tome kako je prava radost vredna samo onda kad može da se podeli sa nekim. Pa onda imamo glorifikaciju ljubavi kao vrhunske vrednosti, recimo u hrišćanstvu, gde je to čak i suština čitavog vrednosnog sistema, čitave teologije. Voleti nekog drugog, a ne samo sebe. Ko to može, Bog ga nagrađuje jer je nalik Bogu, deo njegove prave
suštine, duha, tj u pitanju je neki kolektivistički entitet. Drugim rečima, taj nesebični odnos sa drugim, zajedništvo, je sama suština univerzuma. Pravoslavlje ima i reč za nešto slično, "sabornost", a katolici "katoličnost". Akcenat je na grupi i STVARNOJ ljubavi prema mnoštvu koje sarađuje i ispomaže se. Stvarnoj, ne koristoljubivoj, tj ne zato što neko od toga ima koristi, nego zato što je dobro samo "po sebi". To je dakle podignuto na viši nivo, vrednosni, ne utilitarni. A hrišćanstvo je sve to samo preuzelo od drugih. Recimo, imate Grčki mit o Pigmalionu, vajaru, koji je toliko žudeo da stvori savršenstvo u obliku kipa, da ga je Afrodita nagradila podrivši život kipu savršene žene koju je stvorio. Pigmailon i Galateja su od tada živeli zajedno i imali dete koje je postalo predak kraljevske dinastije jednog grada na Kritu. U nizu beskrajnih varjacija teme može se spomenuti i Frankeštajn Meri Šeli, koji u originalu ima sasvim drugačiju poruku nego što mislte, tj stvoreno biće uopšte nije monstrum, nego je ustvari moralnije od ljudi koji ga se plaše samo zbog njegovog porekla i zastrašujuće spoljašnjosti. Tj ljudi ne pokušavaju da shvate njegovu suštinu, šta je u njemu, važna im je samo forma, spoljašnjost. Ili recimo moderni Ekološki pokret koji je postao čitava sveobuhvatna filozofija koja tvrdi da možemo živeti i opstati SAMO ako napustimo ideju da VLADAMO svim drugim bićima. Dakle spas se krije samo u prihvatanju da smo samo DEO jednog većeg sistema, gde su i sva druga bića jednako važna, ravnopravna (čak i ne moraju biti inteligentna), a ne da smo MI najvažniji, kraljevi na vrhu piramide potčinjenih robova. To je prazno fantaziranje slabih, nešto što direktno vodi u propast zbog ignorisanja elementarne istine da je sve oko nas, čitav univerzum, uvek neki međuzavistan SISTEM odnosa, a ne skup nezavisnih i usamljenih aktera koji apsolutistički odlučuju sami. Ovo poslednje je neopravdana težnja za uprošćavanjem, nevoljnost da se misli, tj redukcionizam neukih i isključivo emotivno, a ne razumsko razmišljanje. Itd, nadam se da vidite šablon i vezu sa AI.
Kod ljudi koji stvari gledju malo dublje uzbuna i strah zbog razvoja AI su isključiva posledica mogućnosti da će se AI prema nama odnositi isto onako kako smo se mi do sada odnosili prema drugim bićima sa kojima delimo Zemlju. Kao prema robovima. A ne zbog toga što možda mogu biti inteligentniji, ili što više nećemo biti sami. Ne baš laskavi pogled u ogledalo. Pardoksalno, smatramo da je najgore po nas ako se pojavi još neko isti takav, a istovremeno, da ipak treba da budemo na vrhu kao najvredniji? To baš ne ide zajedno ako se i dalje tvrdi da je vrlina vrhunska vrednost. Onda se čitava etika raspada kao nekonzistentna. Pa je je možda pravi trenutak za izvesno preispitivanje? Uzevši u obzir da nam je Majka Priroda poslala i druga upozorenja: Klimatske promene, zagađenje, drastično ubrzani nestanak biosfere od koje zavisimo, rat i raspad međunarodnog sistema pravila baš u trenutku kad su alati za globalnu destrukciju postali toliko moćni ... Treći put dobijamo crveni karton? Pa možda AI treba videti i kao mogućnost? Kao možda poslednju realnu priliku da se dosta toga promeni? Opasnost je očigledna, ali to nije jedino što je ovde važno.
Pigmalion i Galateja