комеnтаr: Da li mi kao obrazovani stručnjaci iz oblasti urbanizma uopšte možemo da se "nametnemo" državnim institucijama da nas angažuju u svom radu? Čini mi se za poslednjih 10 godina rada da to i nije moguće, jer ne postoji želja sa te strane i/ili ne vide dobit (i za sebe kao institucije i za nas kao grupe građana i stručnjaka). Govorim o sve češćem sabotiranju urbanističke prakse kroz onesposobljavanje urbanističkih zavoda, direkcija, fakulteta i slično, time što se one ili gase ili im se smanjuju ili oduzimaju nadležnosti.
Na fakultetu su urbanistički predmeti gotovo izbačeni sa osnovnih studija, a pri masteriranju (u mom slučaju integralnog urbanizma) većina nas zapravo i nema gde da radi osim eventualnog volontiranja pri udruženjima (što mnogi od nas ne mogu da priušte jer infostan stiže svakog meseca, uprkos velikoj želji).
Iz ugla građana, čak sam i ja obeshrabrena da se priključim većim inicijativama jer ne vidim da postoji šansa da se išta promeni ili da se šteta koja je dosad napravljena ikako smanji u budućnosti. Mnogo prijatelja mi se obraća sa ovim pitanjem i ja uvek propagiram da se treba uključiti na bilo koji način, u meri u kojoj je za svakog od nas održivo, jer je važno da bude bilo kakve reakcije, da se priča o tome. No, imam utisak da samo "ložim narod" jer se ja prva obeshrabrim kad vidim da dok gasimo jedan požar (npr. savski nasip), drugi se rasplamsava (hotel Jugoslavija, Sajam, "Linijski park" i sl.) Kako ostati optimističan uprkos svemu tome, i kao stručnjak i kao građanin? Šta vi mislite o tome?
Moram nažalost reći da je odgovor veoma jednostavan, mada ne i kratak ili lep.
Može se uraditi VRLO malo, ali malo ipak može, što je drastično bolje nego ništa - iako možda tako ne izgleda. Međutim i to malo se može postići samo velikom upornošću. Zbog toga je to realno samo ako to agažovanje shvatite kao bitnu i dugotrajnu, mada uzgrednu aktivnost uz nešto drugo, od čega se živi. Stvarne, efektivne akcije promene loših ideja ili planova su moguće samo unutar institucija sistema. Akteri tih promena su par ljudi unutar njih koji se i dalje iskreno trude i pokušavaja da stvari isprave tamo gde mogu. Međutim, pošto su i oni i institucije totalno obespravljeni, ta nekolicina koja se trudi može nešto da uradi SAMO ako ima podršku javnosti (tj da tako imaju eksterno pokriće, dodatni indirektni izgovor zašto se protive projektu). Dakle,
tek ako se u javnosti digne galama, tek se ONDA oni ohrabre, a vlasti postaju spremne da ih slušaju. Tj ako se političari plaše da će biti nezanemarljive reakcije dela građana. Ili ako se time ruši neki bitan političko-propagandni narativ, a zbog aktivnosti "galamdžija" postoji šansa da i izvestan deo njihovih birača shvati da tu ipak nešto nije u redu. Ključna sprega i tok delovanja je dakle :
Javnost
-=> Novinari i napisi u štampi
-=> Akcija dela savesnih stručnjaka unutar institucija.
Obično su sva tri elementa potrebna da bi se neka loša ideja odbacila u korist bolje. A javnost je početni ključ te brave. U ovakvom sistemu bez nje ništa nije moguće. Zbog toga bi početna tačka delovanja trebala biti stalna preventivna popularizacija osnovnih principa struke, a kasnije i jednostavna objašnjenje kako su ti principi prekršeni na konkretnim primerima predloženih projekata. Građani moraju da razumeju ZAŠTO nešto nije u redu, a ne da samo neko kaže da je nešto loše. To ne pomaže, jer su metodi rušenja nečijeg ugleda već dobro razrađeni. Moraju se u pitanje dovesti
propagandni narativi, a to je moguće samo ako ima dovoljan broj građana koji razume o čemu se uopšte radi.
I to je nažalost sve. Bilo bi lepo da postoje normalniji i kraći putevi do lepšeg grada. Nažalost iskustvo nam govori da kod nas kraćih i jednostavnijih nema.