Upravljanje stambenim zgradama (stambene zajednice, kućni saveti, upravnici zgrada)

[vinogradjanin]

pazi, ja sam tu dosta esktreman. i to nema veze sa decom, nego sa roditeljima, jer roditelji budu uglavnom lenji da umanje buku, ne samo kontrolisuci decu i nego i oko setupa u stanu. i deca su tu fin izgovor

poenta je u tome, sto on ima vece pravo od tebe da uziva u stanu? jer kao ima decu?
jel to ono fazon jedan izbacuje smece ispred stana pa ajd i ti?
mir ne treba da bude privelegija. samo sto kod nas ljudi su postali toliko samozivi. naravno da ti je dete na prvom mestu, ali tebra sto se ja ne bih pravio lud i pustao pornjavu glasno? traumatizovace decu lol

Bukvalno ovo. Komšije iznad su nam isto dušu vadile, deca nenormalna. Mali 10 godina kupili mu košarkašku loptu ali mu ne daju da ide na školski teren (koji je uzgred prekoputa ulice i vide ga sa prozora), već po kući vežba driblanje. Kad igra igrice i iznervira se udara o pod nogama kao razmaženo derište, kupili mu kera trči sa njim po stanu jer jelte ne sme da ide sam da ga šeta, a roditelje mrzi često da izlaze napolje. Kad mi je već prekipelo bio sam baš neprijatan prema njima, jer mi je bukvalno pukao film. U toj žustroj svađi mi je isto komšija rekao: Nemaš decu, videćeš kako je to jednog dana. Rekoh: Ne mogu biološki da imam decu, tako da žena i ja vrv nećemo nikad saznati, ali znam kako je to kad ti neko bije u glavu 8 sati dnevno jer ste vi lenja st*** koje svoje dete drži kao životinju u kavezu. Od tada ne razgovaramo ali zato me se boje pa je buka dosta dosta manja. Mesec dana me grizla savest kako sam se poneo, preispitivao svoje ponašanje, i užasno mi je što je jedini način da nešto postigneš jeste da budeš luđi od ludaka.

Poređenja radi bio sam ekstremno hiperaktivno dete, ali smo odrasli u porodičnoj kući, ispod nas su baka i deka su živeli. Majka i otac su me uvek smirivali kad krenem da divljam, baka i deka nikad nisu zucnuli za buku jer sam njihovo unuče, ali takođe nema smisla da im skačem po moždanim ganglijama. Otac radio noćnu, majka dnevnu smenu, svaki dan su me vodili u park, išli ćale i ja da vozimo bajs, plivanje, treninzi itd. Kasnije od 3-4 osnovne puštali me sa drugarima, uz naravno poštovanje dogovora gde se sme i do kad se sme. Prosto rečeno, bavili su se sa mnom iako su radili ko konji i brinuli o svojim roditeljima kao i o meni. Deca su deca, roditelji su lenja st*** koja ne želi da se bavi svojom decom, prave ih zato što je to društvena norma, deca se moraju imati. Čim dobiju decu kao da su osvojili Nobelovu nagradu, sve nas koji nemamo ili ne možemo da imamo decu gledaju sa visine.

Želim da bude što više dece, obožavam decu, ali je sve manje dobrih roditelja, a još manje dobrih ljudi koji brinu o svojim komšijama.

 

[vinogradjanin]

Kad smo već na temi komšija, da vidite šta sam ja počeo da dobijam pod prozorom, ironija je što sam i upravnik iz redova stanara.
Napisao sam jednu jako lepu i asertivnu poruku na grupi stanara, a ako se nastavi biće zanimljivo.

Au kakav mozak. Vrv probao u wc šolju da baci ali nije htelo da ode, pa baca kroz prozor da mu mama i tata i ne nađu kondom u kanti. Ako ništa makar koristi zaštitu.

Komšinica u mom ulazu baca pikavce preko terase, ispod njihove vertikale groblje pikavaca. Komšinica koja živi ispod njih popizdela jer joj je terasa puna pepela i rekla joj da prestane da baca pikavce jer nema smisla. Ova prva joj sa svojim bosanskim naglaskom samo odgovorila: "A gdje ću drugde da bacam?". Prosto ona ne razume što je to loše, neće valjda pikavac da joj smrdi u kanti. Ne postoji sila božija koja će takve ljude da natera da se ponašaju normalno, takva ponašanja se usađuju u detinjstvu, ne bacaš đubre van kante/kontejnera.