Извињавам се што ћу бити опширан, али, што су ствари једноставније, теже их је објаснити.
Не слажем се с тим. Ако то и може да се каже за друге републике социјалистичке Југославије, за Србију то никако није важило. Баш тада је она управно подељена на три дела, од којих су два - покрајине - имала већа права од остатка, од централне Србије, а на нивоу целе републике имале различите и неретко супротстављене интересе. Зато је крајем осамдесетих дошло до тзв. "јогурт-револуције" и враћања надлежности Републици Србији новим уставом. Југославија је итекако постојала, идеолошки и менталитетски у Србији постоји и данас, добар део система почива и ради управо на томе (један вођа - једна партија - једна истина, сви други су издајници и непријатељи) и зато Србија политички стоји у месту све време. А од политике, као што знамо, зависи и све друго овде, па и скоро све друго стоји.
Не слажем се ни у вези с писмом. У време социјалистичке Србије се плански и систематски радило на њеном потискивању, тада су јој у највећој мери раслабљени темељи. Никакве заштите ту није било, само темељног поткопавања. У транзиционој Србији, ако се мисли на раздобље после 2.000. године, било је - чудно. На власт су дошле тзв. демократе образоване и оформљене у комунизму, па је демократско у њима било само глазура, а практично све остало - комунистичко, па и однос према српском језику и култури. Како су они били разнородна мешавина, било је и компромиса, који су били пука форма колико и трули, као што је мртворођена Декларација Савезне скупштине Србије и Црне Горе о заштити ћирилице из 2.002. године (http://zaprokul.org.rs/wp-content/uploads/2016/03/2002_deklaracija_o_zastiti_cirilice.pdf), па се могло очекивати да ће остати мртво слово на папиру.
Латиница је већ победила у оном делу српског друштва који је остао идеолошки и менталитетом југословенски, што је исто што и антисрпски, најчешће без сопствене свести о томе на нивоу појединца, јер је та идеологија уткана у државу и њене системе на општем нивоу, и у менталитет на народном и појединачном нивоу.
Масовне писмености није нигде било у то време, па ипак нико нигде не доводи у питање континуитет језика и писма, уз нужне промене током времена. То што се писало друкчије понегде јесте последица тога што у то време није било националних држава, па ни националних језика. То што је накнадно одређено као језик и култура једне нације је оно што је опстало као претежно и после дефинисано као национално.
Шта бисте рекли тек за Италију која је италијански језик који данас знамо формирала на само једном дијалекту, тосканском, а све остале (фриулски, наполитански, сардинијски, сицилијански, лигурски, пијемонтски, венецијански, калабријски) оставила да буду дијалекти - да није вековима говорила италијанским све време? Па, и није, али, то је историја, какве то има везе с данашњим јединственим стандардом?
Не знам ко и зашто може да каже да књиге штампане латиницом, или старијим верзијама ћирилице, нису наше? Ни у прошлости, ни сада.
Штампао се НИН, један број државних образаца је био на оба писма, имена места на зградама железничких станица су била на два писма. То је било због Хрвата и Словенаца у заједничкој држави, није било за Србе. Наравно, увек има изузетака - на пример, предратни комунисти и левичари, отуда НИН. После усташког геноцида над Србима је дошло до извесног отрежњења, али, комунистичка политика је све то после затрпала.
Има земаља са по четири званичка језика, као што је Швајцарска, али, побогу, није то никаква предност, то је, просто, наслеђе, или стицај околности. Суштина сваке националне државе је јединствена територија, систем, закон, језик, култура, идентитет (у шта понегде спада и црква/религија), уз уважавање разлика у демократским друштвима, све док не постану видне, а тада држава или поступа оштро, или - постаје глупа и ради на сопствену штету. Државе које опстају с неколико језика имају јаку организацију и висок ниво цивилизованости, а њихово становништво јаку свест о заједничком интересу. Србија то нема, па су "предност и богатство" опстали на тешком кршењу језичких и културних права Срба. А Срби су, је ли, хегемонистички и тлачитељски народ којему треба сабити главу у земљу, па се тако и поступало према њима.
Наравно да језик и писмо, уопштено говорећи, немају везе с материјалним стандардом, али се у Србији однос према њима може читати из односа према другим стварима, на пример - организацији друштва, образовању, све до опште хигијене. Савремена развијена и цивилизована друштва не би трпела недемократске промене у језику (име, писмо), а да се о томе не питају грађани којима је он матерњи. Увек има донекле основа да се о организацији, менталитету и култури једне заједнице говори и на основу поднебља, климе, географских, историјских и других услова и утицаја, па у неким случајевима као што је наш, може да се итекако успостави веза с политичким и друштвеним системом који, с друге стране, утичу на развијеност, организацију, однос према свему, па и према култури и језику. Код нас се најпре може тражити веза с тоталитарним системом који се пола века јесте мешао у српски језик, културу, идентитет, друштво и државу, и знатно их променио, створивши нове, јањичарске, с новом свешћу коју увек жуља све што је српско.
Нисмо ми гори што умемо да користимо два писма (успут - као да је то неко велико постигнуће, а не нешто што деца лако савладају већ током описмењавања!), него што смо сопствену културу (чак и државу ...) угрозили с два паралелна стандарда. Направио сам раније неколико поређења, ево опет једног: замислите да имамо и метар и стопу као званичне, паралелне стандарде. Па контрола лета говори у метрима, а пилот то разуме у стопама ... јер, ето, то је предност, богатство, слобода, право да свако ради како хоће! Тога нема у уређеним државама и паметним друштвима. А, појединцу је на вољу, и то сам више пута поновио, да за личне потребе користи и палце, и лактове, и шта год хоће, па и да пише како хоће, чак и да измисли своје писмо, чега исто тако има. Нас је идеологија ("предност, богатство, ми смо најпаметнији на свету") толико онеспособила за разумно размишљање, а образовни систем нам је и даље онај који сам споменуо, да не знамо ни шта је нација, ни држава, ни стандард, ни култура ... Кад смо толико богати и слободни, јединствени и паметнији од свих других, што је важан - ето везе! - политички систем, привреда, општа хигијена, заједничко добро, природна околина ...
Слична врста идеологије, исто из комунистичког раздобља, која је и од Вука Караџића направила неупитан ауторитет а његово родно место азбучним Кумровцем, јесте да је наша азбука савршена, или наш језик бољи и лепши од других, што су исто тако глупости, али, о том другом приликом.
[url=http://beobuild.rs/forum/viewtopic.php?p=682846#p82846:11pwko43 je napisao(la):
Не слажем се с тим. Ако то и може да се каже за друге републике социјалистичке Југославије, за Србију то никако није важило. Баш тада је она управно подељена на три дела, од којих су два - покрајине - имала већа права од остатка, од централне Србије, а на нивоу целе републике имале различите и неретко супротстављене интересе. Зато је крајем осамдесетих дошло до тзв. "јогурт-револуције" и враћања надлежности Републици Србији новим уставом. Југославија је итекако постојала, идеолошки и менталитетски у Србији постоји и данас, добар део система почива и ради управо на томе (један вођа - једна партија - једна истина, сви други су издајници и непријатељи) и зато Србија политички стоји у месту све време. А од политике, као што знамо, зависи и све друго овде, па и скоро све друго стоји.
Не слажем се ни у вези с писмом. У време социјалистичке Србије се плански и систематски радило на њеном потискивању, тада су јој у највећој мери раслабљени темељи. Никакве заштите ту није било, само темељног поткопавања. У транзиционој Србији, ако се мисли на раздобље после 2.000. године, било је - чудно. На власт су дошле тзв. демократе образоване и оформљене у комунизму, па је демократско у њима било само глазура, а практично све остало - комунистичко, па и однос према српском језику и култури. Како су они били разнородна мешавина, било је и компромиса, који су били пука форма колико и трули, као што је мртворођена Декларација Савезне скупштине Србије и Црне Горе о заштити ћирилице из 2.002. године (http://zaprokul.org.rs/wp-content/uploads/2016/03/2002_deklaracija_o_zastiti_cirilice.pdf), па се могло очекивати да ће остати мртво слово на папиру.
Латиница је већ победила у оном делу српског друштва који је остао идеолошки и менталитетом југословенски, што је исто што и антисрпски, најчешће без сопствене свести о томе на нивоу појединца, јер је та идеологија уткана у државу и њене системе на општем нивоу, и у менталитет на народном и појединачном нивоу.
[url=http://beobuild.rs/forum/viewtopic.php?p=682846#p82846:11pwko43 je napisao(la):
Масовне писмености није нигде било у то време, па ипак нико нигде не доводи у питање континуитет језика и писма, уз нужне промене током времена. То што се писало друкчије понегде јесте последица тога што у то време није било националних држава, па ни националних језика. То што је накнадно одређено као језик и култура једне нације је оно што је опстало као претежно и после дефинисано као национално.
Шта бисте рекли тек за Италију која је италијански језик који данас знамо формирала на само једном дијалекту, тосканском, а све остале (фриулски, наполитански, сардинијски, сицилијански, лигурски, пијемонтски, венецијански, калабријски) оставила да буду дијалекти - да није вековима говорила италијанским све време? Па, и није, али, то је историја, какве то има везе с данашњим јединственим стандардом?
Не знам ко и зашто може да каже да књиге штампане латиницом, или старијим верзијама ћирилице, нису наше? Ни у прошлости, ни сада.
[url=http://beobuild.rs/forum/viewtopic.php?p=682846#p82846:11pwko43 je napisao(la):
Штампао се НИН, један број државних образаца је био на оба писма, имена места на зградама железничких станица су била на два писма. То је било због Хрвата и Словенаца у заједничкој држави, није било за Србе. Наравно, увек има изузетака - на пример, предратни комунисти и левичари, отуда НИН. После усташког геноцида над Србима је дошло до извесног отрежњења, али, комунистичка политика је све то после затрпала.
Има земаља са по четири званичка језика, као што је Швајцарска, али, побогу, није то никаква предност, то је, просто, наслеђе, или стицај околности. Суштина сваке националне државе је јединствена територија, систем, закон, језик, култура, идентитет (у шта понегде спада и црква/религија), уз уважавање разлика у демократским друштвима, све док не постану видне, а тада држава или поступа оштро, или - постаје глупа и ради на сопствену штету. Државе које опстају с неколико језика имају јаку организацију и висок ниво цивилизованости, а њихово становништво јаку свест о заједничком интересу. Србија то нема, па су "предност и богатство" опстали на тешком кршењу језичких и културних права Срба. А Срби су, је ли, хегемонистички и тлачитељски народ којему треба сабити главу у земљу, па се тако и поступало према њима.
Наравно да језик и писмо, уопштено говорећи, немају везе с материјалним стандардом, али се у Србији однос према њима може читати из односа према другим стварима, на пример - организацији друштва, образовању, све до опште хигијене. Савремена развијена и цивилизована друштва не би трпела недемократске промене у језику (име, писмо), а да се о томе не питају грађани којима је он матерњи. Увек има донекле основа да се о организацији, менталитету и култури једне заједнице говори и на основу поднебља, климе, географских, историјских и других услова и утицаја, па у неким случајевима као што је наш, може да се итекако успостави веза с политичким и друштвеним системом који, с друге стране, утичу на развијеност, организацију, однос према свему, па и према култури и језику. Код нас се најпре може тражити веза с тоталитарним системом који се пола века јесте мешао у српски језик, културу, идентитет, друштво и државу, и знатно их променио, створивши нове, јањичарске, с новом свешћу коју увек жуља све што је српско.
Нисмо ми гори што умемо да користимо два писма (успут - као да је то неко велико постигнуће, а не нешто што деца лако савладају већ током описмењавања!), него што смо сопствену културу (чак и државу ...) угрозили с два паралелна стандарда. Направио сам раније неколико поређења, ево опет једног: замислите да имамо и метар и стопу као званичне, паралелне стандарде. Па контрола лета говори у метрима, а пилот то разуме у стопама ... јер, ето, то је предност, богатство, слобода, право да свако ради како хоће! Тога нема у уређеним државама и паметним друштвима. А, појединцу је на вољу, и то сам више пута поновио, да за личне потребе користи и палце, и лактове, и шта год хоће, па и да пише како хоће, чак и да измисли своје писмо, чега исто тако има. Нас је идеологија ("предност, богатство, ми смо најпаметнији на свету") толико онеспособила за разумно размишљање, а образовни систем нам је и даље онај који сам споменуо, да не знамо ни шта је нација, ни држава, ни стандард, ни култура ... Кад смо толико богати и слободни, јединствени и паметнији од свих других, што је важан - ето везе! - политички систем, привреда, општа хигијена, заједничко добро, природна околина ...
Слична врста идеологије, исто из комунистичког раздобља, која је и од Вука Караџића направила неупитан ауторитет а његово родно место азбучним Кумровцем, јесте да је наша азбука савршена, или наш језик бољи и лепши од других, што су исто тако глупости, али, о том другом приликом.
fc1nwdf]
