Šta je novo?

Upotreba ћирилице i latinice

И тада, као и сада, стање на терену било је различито, од места до места, од установе до установе. И сада, од када је у Уставу дефинисан српски службени језик, имате свакојака изврдавања да се поштује бар та уставна одредба. У школама на свим нивоима има и даље учитељица, наставника и професора који причају да је ћирилица застарела, да треба да стремимо савременом свету, и пишу на радном месту према свом нахођењу, као да Устав и закони не постоје. Све до Електронског дневника, у којем су скоро сва изворна упутства за његово коришћење у латиници, а има и ученичких података тако унетих, које је тешко накнадно исправити. Исто је са списком ученика који су добили државну стипендију, а који Министарство просвете званично доставља школама, а школе званично објављују у својим холовима. Исто је с већином дописа које Министарства званично шаљу путем факса или ел. поштом

Ипак је, дакле, реч о успоменама и сећањима, и тако ће остати све док се нека од силних установа не позабави тим питањем на објективан начин. Невероватно је, али истинито, да током деценија откако је српском језику, на недемократски начин, без референдума, промењено име и у њега уведено још једно писмо и одређене промене у речнику, нико ни у САНУ, ни на институтима, нити на Универзитету, ни у Народној библиотеци, ни у Матици српској, ни било где другде, нити било ко други, није обрадио тај део историје српског језика. Нико није за толике деценије спровео чак ни истраживање колико грађана користи које писмо, а могло је лако и без икаквог трошка и путем додатног питања у државним пописима грађана. Тако се не би баратало утисцима и успоменама, већ подацима. Некоме вероватно не би ишло у прилог да утврди да би, рецимо, 1961. године, попис показао да преко 90 посто грађана Србије пише ћирилицом, и да им не треба никакво друго писмо у језику.

Моја лична сећања кажу да је телевизија прешла до средине деведесетих година скоро у потпуности на латиницу (национална, државна!), да су скоро све новине и часописи то урадили (сем Политике и Новости, с тим што је већина њихових других издања то урадила, а она која нису су почела да се усмеравају ка промени, на пример - одлично се сећам - "Илустрована политика"). Ви данас немате као доказ из одређеног раздобља ниједан спортски лист, или музички, или за моду, кућу, чак и за енигматику, да је српски у то време имао ћирилицу! Безброј пута сам чуо у државним надлештвима како је ћирилица застарела, хегемонистичка, како је инсистирање на њој глупост, замлаћивање, безобразлук, губљење времена ... Неке јавне личности (сликар Милић од Мачве) су јавно осуђиване због спомињања ћирилице као националисти. Десанка Максимовић и многи други писци нису имали избора - куцали су своја дела и кореспонденцију латиницом јер су ћириличке машине избачене из употребе (и производње!!!) и замењене латиничким. Основно право на име на матерњем језику ми је систематски погажено кроз лична документа (ЛК, возачка, саобраћајна, пасош, изводи из матичних књига, разне чланске картице) које нисам могао ни на захтев да добијем на СВОМ српском језику. Неке од њих до данас. Основно право и обавеза да је на потрошачким производима, на гаранцијама, уговорима, рачунима, упутствима за употребу ... - текст на језику државе у којој се роба и услуге продају - ни данас није испуњено! Ако је нешто равноправно, као што су деценијама причали, треба да постоји могућност избора. Код нас је то равноправно у скоро свим случајевима подразумевало - само једно. Нема српске ћирилице.

Није било начина, инстанце, суда, на којима сте могли да остварите право на матерњи српски језик. Ни да се одбраните од увреда и понижења, јер су долазили управо од државе. Држава Србија ја с увођењем компјутерске технологије унела све личне податке у базе на - латиници. Тако је и данас - када одштампам садржај своје ЛК, све сем имена је на неслужбеном језику. Колико су деценија српски старци који су били писмени само на ћирилици од пре рата, били практично ослепљени таквом државном политиком, јер нису могли да читају своја решења, документа, рачуне, натписе на производима, упутства за употребу на лековима ....?

Послератна историја српског језика је историја тешког наметања, понижења, ућуткивања и увреда свих оних које држава није појањичарила кроз своје системе. Већину на крају јесте, јер су прихватили туђе, окупаторско, као своје. И сада га бране здушније, као по правилу сви конвертити, него што су они идеолошки и политички непреверени бранили своје.
 
Vi i ja smo izgleda živeli u nekim paralelnim univerzumima. Potpuno je besmileno raspravljati o nečemu što je tako lako proverivo. Koga zanima može lako da potraži na netu kako su izgledale novine, dokumenta, pečati institucija u SR Srbiji i da li je neko proganjao ćirilicu ili ne.
Za kraj evo jedne naslovnice popularnog časopisa sa kraja šezdesetih. Siguran sam da negde ima i ukrštene reči unutra.
 
Kao што рекох, појединачним примерима, као што је и овај мој, може да се показује и ово, и оно; поштено изведени докази, систематски прикази и објективно представљање су нешто друго.
Шездесетих година је још доста тога било како треба, јер се с потискивањем ћирилице није ишло нагло. Напротив, ишло се идеолошки и систематски, па су људи, како то већ бива у таквим системима, сами себе укидали више него што је то отворено чинила власт, која је све време причала о равноправности. Које је и било, у писменим задацима у школама, новине Борба су штампале пола страница овако, пола онако, један број овако, један онако, али када се погледају трендови и стварност, све постаје јасно.

Као што рекох, конвертите (идеолошко-политичке у овом случају) не треба много присиљавати и подстицати, они ће сами обавити све. И биће гори и горљивији од оних који су страни непријатељи и окупатори.

cik-tjednik-casopis-br-36-1973-g-slika-100405384.jpg



Ево два текста, у једном се аутор систематски позабавио овом темом:

http://www.nspm.rs/kulturna-politika/da-li-je-cirilica-planski-prepustena-tihom-izumiranju.html

http://www.nspm.rs/kulturna-politika/zatiranje-srpske-cirilice-–-plan-ili-slucaj.html
 
Хммм дакле крунски доказ о омаловажавању ћирилице је магистарски рад неког непознатог Американца који наводи разговор америчког амбасадора у ФНРЈ са НН министром културе ФНРЈ у друштву НН тајног агента чега друго него ЦИЕ. Ај на страну сва та НН лица, али Савезна влада или како се тада звало СИВ никад се није бавила просветом. То је све било у надлежности републичких влада односно већа.
Према Уставу НРС из 1947 године Министарства у оквиру Владе НР Србије била су савезно-републиканска и републиканска. Савезно-републиканска министарства била су министарства финансија, унутрашњих послова, правосуђа, индустрије, рударства, трговине и снабдевања, пољопривреде, шумарства, грађевина и рада. Она нису била самостална у свом раду, већ су била подређена уредбама и прописима које је доносила Влада ФНРЈ. Републиканска министарства била су министарство просвете, народног здравља, социјалног старања и комуналних послова и она су била самостална у свом раду. Дакле никакакв југословенски министар културе није постојао. Касније, надлежности савезне владе су бивале све мање и мање тако да су на крају остале само 5 области (одбрана, инострани послови, унутрашњи послови, финансије и робни промет)
Са друге стране ево шта је мој ћале читао кад је био клинац. Штампано у Сарајеву.
Pogledajte prilog 1
а ово је прва књига у мом школовању двадесетак година касније или скоро 4 деценије након наводног разговора амбасадора и НН министра културе.
 
Немам више воље да учествујем у овоме, само ћу додати:

- иако у нареченом тексту пише дословно: "Ово сведочење не представља формални доказ и зато нема снагу и вредност доказа, наравно. Оно је само сведочење ....", чудесним вербалним мађионичарством то се претворило ни мање ни више него у - "крунски доказ"! Ха!

- испод истог чланка су наведени извори, у изворима се могу наћи имена, али, шта ће то коме? На жалост, једна од веза више не ради, установио сам. Ако се добро сећам, неко ко боље познаје материју је закључио да је "министар" морао бити Родољуб Чолаковић. Како су се они представљали међусобно, и како је Американац-шпијун схватио комунистичку номенклатуру у тој ситуацији и том времену, како се пишу шпијунски извештаји ..., да би се то схватило потребно је више знања и добре намере од просте жеље да се неко пошто-пото надговори.

Наведени разговор је обављен 1948. године, а СИВ је основан 1953., али, какве то везе има! Ко би се још бавио провером података на интернету? И, баш је тешко схватити зашто морамо да се бавимо индицијама из накнадно објављених шпијунских извештаја и њиховом обрадом у научним радовима, уместо да имамо домаћа веродостојна документа. А немамо их. Зашто ли?

Не сумњам да се може пронаћи, као што рекох, мноштво слика књига и других публикација, нарочито из шездесетих година, које су штампане на српском језику. Не само у Сарајеву, него и у Енглеској, Америци, Канади, Француској, Црној Гори ...

Али, ми говоримо о ... није важно, и тако је узалудно. Хвала Вам на учешћу у разговору.
 
Нисам против учења латинице, али сам против неписмености код деце, незнања писаних слова и мешања ћирилице и латинице. Томе треба стати на пут. Такође сам против разбијања и спаљивања српских натписа и застава од стране Хрвата. Да смо прави Срби, не би им то тек тако дозволили.
 
Jel to ovaj Rodoljub Čolaković?

Nema na čemu. Hvala i Vama na prilici da činjenicama odgovorim na izmišljotine i na taj način doprinesem istini. Istina je da je SFRJ imala mnogo mana, od očajne ekonomije, promašene ideologije, mitomanije i idolopokloništva, zabluda većih i manjih, ali nacionalna ravnopravnost nije bila sporna. Štaviše, suviše ju je bilo pa su na bitna mesta dolazili ljudi po nacionalnom ključu a ne po kvalitetu.
@SBG aj ti kreni pa eto nas za tobom. Od Arene samo pravo u pravcu zapada, ne možeš da promašiš.
 
Пошто си храбар, а ја кукавица, чекам да ти то урадиш. Лепо окупи војску и заједно крените у Хрватску или на Косово. Дезертираћете и бежати по шумама.
 
Neka uđe u zapisnik da ovo pišem latinicom jer mi je na mobilnom to jedina opcija, inače uvek pišem ćirilicom.

Elem, koliko sam ja mogao da primetim, socijalistička Srbija (to je bio nadležni entitet bar od 1974, Jugoslavija kao realna država nije postojala) bolje je štitila ćirilicu od tzv. tranzicione Srbije, kada je to pismo, u dosta kratkom roku, ustupilo mesto latinici kao zvaničnom pismu kapitalističkih brendova. Odnosno, defakto, društva. Videćemo kakav će biti ishod ako krenemo u nekakav krstaški pohod - bojim se da će pobediti latinica. Iz 2.000 razloga.

Da primetim još ponešto:

- Vuk Stef. Karadžić se na Bečki dogovor potpisao - latinicom. Vukova reforma je ozvaničila latinicu kao srpsko pismo, a nije ispravno reći da su se Srbi vekovima koristili ćiriličnim pismom koje koriste danas. Masovne pismenosti nije ni bilo, nigde, pre druge polovine 19. veka i to što je ranije napisano uglavnom je nečitljivo savremenim Srbima. Sa druge strane, latinica im je savršeno čitljiva. Ne znam, dakle, da li se može reći za tone knjiga i publikacija napisanih i štampanih na srpskom, latinicom, da 'nisu naše', to mi miriše na popriličan ekstremizam HDZ-ovskog tipa;

- Nije počelo u SFRJ, već ranije. NIN se pre rata štampao latinicom, posle rata i danas - ćirilicom;

- Ne samo da neke zemlje i narodi imaju više od jednog pisma, nego Norveška i Norvežani imaju i dva jezika. Usled toga ne da nemaju problema sa siromaštvom i opštom higijenom, kako je iznad sugerisano, nego verovatno imaju i najjaču nacionalnu književnost u odnosu na broj stanovnika.

- Ne može mi niko objasniti po čemu smo mi to gori od drugih, ako umemo da koristimo dva pisma umesto jednog. Pri čemu korišćenje srpske latinice ne pričinjava nikakav poseban napor, jer, u odnosu na latinicu kao svetsko pismo - koje svakako moramo učiti - treba savladati samo još nekoliko slova.
 
Нек патриота miki-nbgd објасни зашто данашња деца мешају ћирилична и латинична слова и користе стране изразе при говору.
 
Ovo prvo zbog lošeg rada u školi, što se vremenom sigurno popravi, a drugo usled globalne dominacije engleskog jezika.

Ovaj drugi problem je mnogo veći, jer preti da vremenom pretvori srpski u nekakvu kreolsku varijantu engleskog jezika, pa bih sugerisao da se, ako se još može, tim pitanjem pozabavimo. Hrvati mnogo bolje čuvaju slovenski karakter jezika, i ništa im latinica tu ne smeta.
 
За ово патриота или ја не схватам сарказам или ти ниси био сконцентрисан док си читао моје постове на овој теми. А Пантограф ти је генерално одговорио на питање.
 
nije ispravno reći da su se Srbi vekovima koristili ćiriličnim pismom koje koriste danas. Masovne pismenosti nije ni bilo, nigde, pre druge polovine 19. veka i to što je ranije napisano uglavnom je nečitljivo savremenim Srbima. Sa druge strane, latinica im je savršeno čitljiva.

И латиница им је нечитљива док их учитељица не научи.
 
naprotiv, jezik je toliko redudantan kod, da će onome koji zna samo ćirilicu, nakon izmene samo nekoliko simbola, po kojom zamenom i sl (iz ćirilice u latinicu) biti potreno od 15 minuta do nekoliko sati čitanja latiničnog teksta na jeziku koji poznaje da shvati kompletan kontekst i nauči sva latinična slova.
 
[url=http://beobuild.rs/forum/viewtopic.php?p=682875#p682875:3v9s1q2a je napisao(la):
ГЛАС ПРИРОДЕ » 24 Nov 2019 11:31 pm[/url]":3v9s1q2a]nije ispravno reći da su se Srbi vekovima koristili ćiriličnim pismom koje koriste danas. Masovne pismenosti nije ni bilo, nigde, pre druge polovine 19. veka i to što je ranije napisano uglavnom je nečitljivo savremenim Srbima. Sa druge strane, latinica im je savršeno čitljiva.

И латиница им је нечитљива док их учитељица не научи.
A znaju li naše učiteljice da čitaju dokumenta iz 14. veka na srpskoslovenskom?
 
Учили са јутјуба, крај огњишта, док ватрица тихо пуцкета уз звук гусала...
 
То што већина Срба није било писмено у 19. веку и раније не значи да не постоји културно наслеђе српске писмености још из средњег века које је преживело ропство под Турцима, идустрализацију током поменутог 19. и раног 20. века, поморе у два светска рата и ударе на српску културу у комунистичком периоду, али нисам сигуран да ће преживети овај дивљи период у посктомунистичкој Србији. То што постоје огромне разлике у српском писму из времена Немањића и српског писма након Вукове реформе, не значи да не постоји довољно велика веза између ових писама да би ново писмо могли сматрати сматрати наслеђем.
Нисам противник латинице, али морамо схватити да је у нашој земљи ћирилица та која је угрожена а не латиница, и не видим да би увођење неких мера у циљу заштите ћирилице ни на који начин угрозило љубитеље латинице. Пример мера које би помогле је обавеза писања ћирилицом административних аката или декларације на произиводима на српском језику. Морамо схватити да је писмо један од чинилаца идентитета српског народа и да би нестанком ћирилице из употребе овај идентитет био угрожен.
 
Постоји наслеђе, али, богме не постоји континуитет, јер, Вукова реформа је у основи - дисконтинуитет. Ту се, рецимо, слажем са једном особом са којом се иначе не слажем ни кад каже да напољу пада киша, а то је владика бачки Иринеј. Истовремено, постоји континуитет употребе латинице у Србији, а и шире међу Србима, свиђало се то неком или не, у Србији пола века краћи од употребе Вукове ћирилице (озваничена тек 1868.), а ван Србије, практично, једнак.

Да ћирилица треба да буде писмо јавне управе, јер као писмо јесте угрожена, то се слажем, али, уз изузетке, јер се у неким аспектима већ и претерало са њеном "заштитом".

Рецимо, исписе назива места на регионалним путевима сада већ неретко виђам искључиво на ћирилици, што је идиотлук првог реда. Ако није економично да пише на оба писма баш свуда, доста је латиница, јер то разумеју сви учесници у саобраћају, а ћирилицу не. Нити ћемо сачувати национални идентитет, нити спречити да нам она ствар отпадне ако уместо "Инђија" на знаку буде писало "Inđija".

Такође, испис података ћирилицом у пасошу ми савршено није потребан. Пасош служи за путовање у иностранство, а странцима је Вукова ћирилица савршено нечитљива и сувишна. Следећи корак после "Јовановић/Jovanović", јесте да ћемо хтети да будемо као Бугари или Руси, па ћемо уводити, поред сопствене латинице, транскрипцију: "Јовановић/Iovanovich", чиме ћемо се неопозиво сврстати међу кловнове.

Са друге стране, обраћање јавној управи треба омогућити на било којем писму, као и на икојем у Србији потпуно разумљивом језику - као што се у Чешкој може доставити представка и на словачком. Не слажем се ни да треба постављати услове пред произвођаче да декларације и било шта друго морају исписивати ћирилицом - латинично писмо је савршено читљиво и разумљиво свима, компанијама треба дати слободу да граде визуелни и сваки други идентитет производа онако како желе.
 
Имајмо на уму да речи попут ОК немају шта да траже у српском језику.
 
Како је то могуће "протерати" из језика, кад цео свет користи и сви разумеју шта значи? То су ћорава посла.
 
Ovo je jedna od onih tema u Srbiji oko koje se večito lome koplja a ljudi bez razloga prepiru (nekad i svađaju) a činjenica je da za 50 godina sve ovo o čemu se raspravlja više neće biti bitno. Ovo ne kažem ni u pesimističkom ni u optimisitičkom smislu, već više kao neutralno predviđanje.
 
Очигледно је да овде може да се парафразира Фон Клаузевиц – рат за писмо је продужетак политике другим средствима. :)

Не тако давно, Ранко Бугарски је рекао (крајње слободно ћу га парафразирати) да се ми вазда бавимо питањима писма, а да је основно питање - питање писмености.

Писмо јесте важан део културног идентитета и наслеђа једног народа, али је у свакодновном смислу првенствено функционална ствар и везана је за комуникацију. Ћирилицу треба неговати и употребљавати, она је веома лепо писмо (у естетском смислу мени љупкије од латиничног), али је ван државних оквира не треба бичем наметати. Свакоме на вољу треба да буде које ће писмо користити, ако се комуникација обавља јасно и без потешкоћа.

Расправе о ћирилици, нажалост, углавном јесу политичко-идеолошке природе и зато на њих скоро увек реагујем физиолошки. Ригидност сваке врсте не подносим, док је искључивост род ускогрудости и суштинског неразумевања живота.

P.S. Моја сећања из школских дана су идентична Микијевим, а изнесени докази потврђују да она нису варљива. Ћирилица је током целокупног основног школовања била преовлађујућа, док се латиница користила у циљу описмењавања за комуникацију ван основног језичког подручја.
 
Да ли је ствар воље које се писмо користи ако су скоро све књиге у књижари штампане латиницом, ако на амбалажи скоро свих производа стоје називи штампани латиницом, ако је фирма сваке радње у коју се уђе исто написана латиницом. Преостаје нам писање песама и дневника - љупком ћирилицом...

Па и све песме у продавницама се певају на енглеској латиници. И сад нека неко каже, да је све то ОК...
 
@ГЛАС ПРИРОДЕ

Јесте ствар воље то што су латиничне књиге у излозима, зато што Лагуна прода 7% више књига у Србији ако штампа латиницом. На захтев аутора ипак хоће да штампају ћирилицом, али, не тражи њих много. Горка је истина, али је истина, да ти који читају, тј. образованији, у Србији, нарочито у Београду, више користе латиницу. Уосталом, погледај по Беобилду.

[url=http://beobuild.rs/forum/viewtopic.php?p=682961#p682961:3aatrqt0 je napisao(la):
Minnheima » 25 Nov 2019 01:43 pm[/url]":3aatrqt0]Очигледно је да овде може да се парафразира Фон Клаузевиц – рат за писмо је продужетак политике другим средствима. :)...

Расправе о ћирилици, нажалост, углавном јесу политичко-идеолошке природе и зато на њих скоро увек реагујем физиолошки. Ригидност сваке врсте не подносим, док је искључивост род ускогрудости и суштинског неразумевања живота.

P.S. Моја сећања из школских дана су идентична Микијевим, а изнесени докази потврђују да она нису варљива. Ћирилица је током целокупног основног школовања била преовлађујућа, док се латиница користила у циљу описмењавања за комуникацију ван основног језичког подручја.
Тачно је, ћирилица је била основно писмо у школском систему социјалистичке Србије.

И, да, расправе на ову тему, нажалост, имају обележје идеолошког и вредносног рата. Ја се, баш зато, бојим да ће ћирилица изгубити; јер, гдегод да смо четовали, тамо нас углавном више нема. Нико ко је мудар неће продубљивати поделе у Србији.
 
Vrh