Не бих да се враћам у средњи век, јер је потпуно јасно да од првог Србина до почетка 20. века у Србији и свим другим областима које су насељавали Православни Срби је у употреби била само ћирилица, односно писма од којих је она настала, а која се данас не користе. Потребно је нагласити да су се вера и језик прожимале свих тих векова и да је било немогуће међу људе, писмене или полуписмене, ненасилно убацити неко друго писмо. Најсветлији пример коришћења ћириличног или боље рећи Ћириловог писма је Мирослављево јеванђење које је уписано у УНЕСКО-ву листу светске културне баштине и то у регистар Сећања света 2005. године, а које показује порекло ћирилске писмености у средњовековној Босни.
Међутим, све околности у вези употребе писма у Србији се мењају са почетком Првог светског рата. Око Видовдана 1914. године у Србији се забрањује штампање књига, часописа и новина ћирилицом. Срби су морали да пишу писма гајевом латиницом, у супротном су писма уништавана. Без обзира на те новонастале околности, Срби су успели да одрже своје писмо на одређени ниво. Тако постоји библиографски преглед који показује да је од 1915. до 1945. године 98% наслова српске периодике штампано на ћирилици.
Ствари се вртоглаво мењају након Другог светског рата и то, наравно, на штету ћирилице. Забележено је да је 1950. амерички амбасадор Џорџ Ален у разговору са министром просвете ФНРЈ, Родољубом Чолаковићем, инсистирао да се латиница што пре имплементира у систем школства.
Ален: „Ако толико желите да се одвојите (од Стаљина/СССР), зашто не кажете да ће се школовање обављати ћирилицом и латиницом и да ћете постепено елиминисати ћирилицу, како би сте показали да сте раскинули са Совјетским Савезом“.
Чолаковић: „Ми обезбеђујемо да сва деца у Југославији науче латиницу и то ће постепено, на дуже стазе, само од себе довести до тога (елиминације ћирилице).“
Након поновног формирања једне републике од неколико националних идентитета било је потребно дефинисати којим језиком и писмом ће се служити њени грађани. С тим у вези, Јосип Броз је наложио да се сви учени лингвисти окупе и направе договор. Тако је настао Новосадски договор 1954. године, на којем се одлучило да ће хрватско-српски бити нови језик којим ће се говорити, а да ће латиница и ћирилица бити потпуно равноправна писма. Неопходно је рећи да су потписници тог договора били др Иво Андрић, др Александар Белић (председник Српске академије наука), Живојин Бошков, др Милош Ђурић, др Крешимир Георгијевић, Милош Хаџић, Маријан Јурковић, Радован Лалић, Младен Лесковац, Светислав Марић, Живан Милисавац, др Милош Московљевић, Бошко Петровић, Вељко Петровић, Ђуза Радовић и др Михаило Стевановић. Неколико деценија након тога Милован Витезовић је написао: ''Тако су академци цитирали основце'' алудирајући на Јосипа Броза и Александра Ранковића, занатлије по стручној спреми.
Новосадски договор је само на папиру обезбедио равноправност два писма, али у пракси је то много другачије изгледало. Хрватска и Словенија су наставиле да користе латиницу, а у Србији је почело искорењавање ћирилице. У војсци на пример, ниједан документ није био на ћирилици: литература, техничке књижице, дозволе за излазак у град, легитимације... Дакле, војник, одакле год да долази, био је принуђен да зна латинично писмо. Постоје многи примери у којима су војна лица кажњавана због употребе ћириличног писма. Чак се и у Уџбенику за службену преписку и канцеларијско пословање у ЈНА из 1967. године дискретно наметало латинично писмо, тако што се инсистирало на употреби писаћих машина увек када постоји могућност за то. А до тада су све ћириличне писаће машине биле избачене из службене употребе. Тако је почело систематско брисање ћирилице.
Када смо код ћириличних писаћих машина, познат је случај декана Економског факултета у Нишу који је 19.јануара 1974. године смењен, јер је тражио да се исте „пусте из затвора“ и врате у употребу.
Док се у Србији врши притисак на људе који користе ћирилицу и строго примењују скривене тачке Новосадског договора, хрватски лингвисти доносе Декларацију о називу и положају хрватског књижевног језика (09. март 1967.) и тако се издвајају из језичког заједништва оствареног 1954. године.
Ћирилица тих година стрмоглаво пада и све се мање користи, што показују и статистички подаци о употреби писма приликом штампања периодике и књига. Ти подаци указују да је у периоду 1970.-1991. две трећине књига штампано латиничним писмом, иако је 1915. године, када је започета латинизација Срба, удео латиничних књига у Србији износио 1,6%!
Након одвајања држава 1991. године, све државе бивше СФРЈ стварају правописе и враћају се својим језицима и писмима, а српски лингвисти Митар Пешикан, Мато Пижурица и Јован Јерковић задржавају латинично писмо са образложењем да оно представља наслеђе из језичког заједништва.
Матица српска, такође задржава латиницу као „културну заоставштину“.
Српски лингвисти се не осврћу ни према међународној класификацији УНЕСКО-а која латиницу (гајевицу) „види“ као абецедно писмо хрватског језика, те по том основу све што је на њој штампано књижи се као део хрватске културне баштине.
Ни у међународном стандарду ИСО 12199 (Alphabetical ordering of multilingual terminological and lexicographical data represented in the latin alphabet) српски језик се не убраја у језике са латинским писмом.
Неколико година уназад у Србији се формирају удружења са циљем одбране српског писма. Све је више грађана који разумеју проблем ћирилице и који не желе да допусте њено нестајање због незнања појединаца и група, неодговорности државе и установа које би морале да брину о култури, због интересних група којима је главни циљ да Срби живе у убеђењу да су богати јер имају два писма и да би тако требало да остане до неких следећих генерација, када ће се и њихова стратегија променити. Тада ће нова стратегија имати за циљ да објасни потомцима да је ћирилица превазиђено писмо и да га користе само још зли Руси, неписмени Монголи, глупи Бугари...
Ако интелигенција однесе победу у борби против новца и незнања, Србија може славити, јер би у том случају значило да је има ко сачувати, њу и њене вредности, њену праву културну заоставштину и њене корене. Та борба мора подстицати будуће генерације и упозоравати их да се култура и историја морају чувати и да оне нису нешто што се преко ноћи ствара, него нешто што се вековима гради.
Међутим, све околности у вези употребе писма у Србији се мењају са почетком Првог светског рата. Око Видовдана 1914. године у Србији се забрањује штампање књига, часописа и новина ћирилицом. Срби су морали да пишу писма гајевом латиницом, у супротном су писма уништавана. Без обзира на те новонастале околности, Срби су успели да одрже своје писмо на одређени ниво. Тако постоји библиографски преглед који показује да је од 1915. до 1945. године 98% наслова српске периодике штампано на ћирилици.
Ствари се вртоглаво мењају након Другог светског рата и то, наравно, на штету ћирилице. Забележено је да је 1950. амерички амбасадор Џорџ Ален у разговору са министром просвете ФНРЈ, Родољубом Чолаковићем, инсистирао да се латиница што пре имплементира у систем школства.
Ален: „Ако толико желите да се одвојите (од Стаљина/СССР), зашто не кажете да ће се школовање обављати ћирилицом и латиницом и да ћете постепено елиминисати ћирилицу, како би сте показали да сте раскинули са Совјетским Савезом“.
Чолаковић: „Ми обезбеђујемо да сва деца у Југославији науче латиницу и то ће постепено, на дуже стазе, само од себе довести до тога (елиминације ћирилице).“
Након поновног формирања једне републике од неколико националних идентитета било је потребно дефинисати којим језиком и писмом ће се служити њени грађани. С тим у вези, Јосип Броз је наложио да се сви учени лингвисти окупе и направе договор. Тако је настао Новосадски договор 1954. године, на којем се одлучило да ће хрватско-српски бити нови језик којим ће се говорити, а да ће латиница и ћирилица бити потпуно равноправна писма. Неопходно је рећи да су потписници тог договора били др Иво Андрић, др Александар Белић (председник Српске академије наука), Живојин Бошков, др Милош Ђурић, др Крешимир Георгијевић, Милош Хаџић, Маријан Јурковић, Радован Лалић, Младен Лесковац, Светислав Марић, Живан Милисавац, др Милош Московљевић, Бошко Петровић, Вељко Петровић, Ђуза Радовић и др Михаило Стевановић. Неколико деценија након тога Милован Витезовић је написао: ''Тако су академци цитирали основце'' алудирајући на Јосипа Броза и Александра Ранковића, занатлије по стручној спреми.
Новосадски договор је само на папиру обезбедио равноправност два писма, али у пракси је то много другачије изгледало. Хрватска и Словенија су наставиле да користе латиницу, а у Србији је почело искорењавање ћирилице. У војсци на пример, ниједан документ није био на ћирилици: литература, техничке књижице, дозволе за излазак у град, легитимације... Дакле, војник, одакле год да долази, био је принуђен да зна латинично писмо. Постоје многи примери у којима су војна лица кажњавана због употребе ћириличног писма. Чак се и у Уџбенику за службену преписку и канцеларијско пословање у ЈНА из 1967. године дискретно наметало латинично писмо, тако што се инсистирало на употреби писаћих машина увек када постоји могућност за то. А до тада су све ћириличне писаће машине биле избачене из службене употребе. Тако је почело систематско брисање ћирилице.
Када смо код ћириличних писаћих машина, познат је случај декана Економског факултета у Нишу који је 19.јануара 1974. године смењен, јер је тражио да се исте „пусте из затвора“ и врате у употребу.
Док се у Србији врши притисак на људе који користе ћирилицу и строго примењују скривене тачке Новосадског договора, хрватски лингвисти доносе Декларацију о називу и положају хрватског књижевног језика (09. март 1967.) и тако се издвајају из језичког заједништва оствареног 1954. године.
Ћирилица тих година стрмоглаво пада и све се мање користи, што показују и статистички подаци о употреби писма приликом штампања периодике и књига. Ти подаци указују да је у периоду 1970.-1991. две трећине књига штампано латиничним писмом, иако је 1915. године, када је започета латинизација Срба, удео латиничних књига у Србији износио 1,6%!
Након одвајања држава 1991. године, све државе бивше СФРЈ стварају правописе и враћају се својим језицима и писмима, а српски лингвисти Митар Пешикан, Мато Пижурица и Јован Јерковић задржавају латинично писмо са образложењем да оно представља наслеђе из језичког заједништва.
Матица српска, такође задржава латиницу као „културну заоставштину“.
Српски лингвисти се не осврћу ни према међународној класификацији УНЕСКО-а која латиницу (гајевицу) „види“ као абецедно писмо хрватског језика, те по том основу све што је на њој штампано књижи се као део хрватске културне баштине.
Ни у међународном стандарду ИСО 12199 (Alphabetical ordering of multilingual terminological and lexicographical data represented in the latin alphabet) српски језик се не убраја у језике са латинским писмом.
Неколико година уназад у Србији се формирају удружења са циљем одбране српског писма. Све је више грађана који разумеју проблем ћирилице и који не желе да допусте њено нестајање због незнања појединаца и група, неодговорности државе и установа које би морале да брину о култури, због интересних група којима је главни циљ да Срби живе у убеђењу да су богати јер имају два писма и да би тако требало да остане до неких следећих генерација, када ће се и њихова стратегија променити. Тада ће нова стратегија имати за циљ да објасни потомцима да је ћирилица превазиђено писмо и да га користе само још зли Руси, неписмени Монголи, глупи Бугари...
Ако интелигенција однесе победу у борби против новца и незнања, Србија може славити, јер би у том случају значило да је има ко сачувати, њу и њене вредности, њену праву културну заоставштину и њене корене. Та борба мора подстицати будуће генерације и упозоравати их да се култура и историја морају чувати и да оне нису нешто што се преко ноћи ствара, него нешто што се вековима гради.
