Petlja u Radnickoj se polako završava, pa je sad poslednji trenutak kad se još može uticati na planove o uređenju zemljišta ispod nje. Ne smeta ni to što idu izbori, pa političari malo više obraćaju pažnju na nas. Imam ideju koja bi mogla biti interesantna.
Postojanje Hipodroma i stovarišta nafte sa jedne strane, i Topčiderskog brda sa druge, nateralo je projektante petlje da idu u visinu umesto u širinu što bi smanjilo cenu na račun većeg zauzimanja zemljišta. Ovo jeste poskupelo gradnju za investitora, ali je zato običan svet dobio neočekivan bonus. Iz prethodne 3D slike koju sam poslao lepo se vidi da ovaj zaravnjeni deo ima tipični trouglasti oblik. To je očigledno ušće neke velike preistorijske reke od koje je Točiderka samo bedni ostatak. Sem ispod Kalimegdana, nigde u starom delu Beograda ne postoji toliki, relativno slobodan i ravan deo kao ovde. Ovo je izuzetno skupo zemljište i ne bi ostalo "neizgrađeno" da ga nisu čuvali Hipodrom i nafta, niti bi nam ga dizajn petlje "poklonio" sada, da je bilo ikakvog izbora. Drugi duhoviti obrt u ovoj priči je omraženo postojanje železničke pruge i Topčiderske reke, što je takođe nateralo dizajnere da se malo pomuče. Pošto se obe prepreke moraju preskočiti, a relativo su razmaknute, ne samo da je zbog uskog prostora čitava petlja morala u vis, nego su sada morali i da potpuno odustanu od ideje da Radnička ulica ostane na ili blizu površine zemlje. Sve je moralo da se poprilično podigne na stubove, a mi smo tako dobili neočekivan poklon: Tunel ispod pruge se zatrpava, obadva smera Radničke ulice otišla u visine, a mi dobili potpuno slobodan prolaz od Topčidera i Košutnjaka do Save, sa kompletno oslobođenim prostorom ispod petlje, na nivou zemlje. Koliko čitav taj prostor dobro izgleda vidi se na sledecoj slici:
Moj predlog je da se u budućim planovima teži spajanju rekreativnih zona Topčidera i Košutnjaka sa zonom Ade Ciganlije. Ono što treba odmah uraditi, a nije ni skupo ni komplikovao, je uređenje obe obale Topčiderske reke, od Topčidera do Čukaričkog zaliva. Treba zasaditi drveće i napraviti pešačku i biciklističku stazu. Jednog dana će se ionako morati iseliti i stovarište nafte, pošto ga je na ovom mestu nemoguće obezbediti, pa predstavlja i ekološki i čisto bezbednosni problem. Tako je na potezu između ostao samo Hipodrom, a on je ionako rekreativni sadrzaj u skladu sa druga dva. Zatim bi na ušću Topčiderske reke trebalo izgraditi neki lep lučni mostić za pešake i bicikliste do Ade Ciganlije. To bi stvorilo alternativu pešačkom ulazu na Adu na onoj odvratnoj raskrsnici kod prevlake, a otvorilo novi i nedovoljno iskorišćeni deo Ade od špica do prevlake. Taj deo ima i sopstveno malo jezero, divan restoran pored njega, pa čak, u onim barakama, i potencijalno hostel naselje za mlade Evropske turiste sa više para nego što je to zdravo za njih. Ostali mogu i peške. Uzmite u obzir da je na špicu sada i lift, a da će sama petlja postati komunikaciono čvorište za pešake, a ne samo za vozila. Ovde se lepo vide dve pešačke stanice, tramvajska i autobuska. Čak i ako hoće samo da presednu sa jedne na drugu, ljudi verovatno moraju da siđu na zemlju, pa taj deo ionako mora da se uredi.
Tako su se sve kockice sklopile. Na šetalištu koje spaja dve glavne rekreacione zone Beograda, i to baš na sredini, imamo već rešen dolazak i ukrštanje ljudi po tri pravca: pravac Radničke ulice, pravac sa Novog Beograda most-UMP i rekreativni pravac Ada-Topčider. Imamo i nove eko-ulaze i na Adu i u Topčider. Time bi bila zaokružena ponuda koju ima retko koji grad u Evropi, i za nas i za turiste. Jedina prednost siromaštva je nepokvarena priroda, pa da bar to razvijamo. Industrija će nam ionako teško ići. Tako bi sasvim blizu centra grada i mnoštva hotela postojala ogromna, povezana oblast sa svim mogucim vrstama rekreacije. Bez obzira da li je to džoging i penjanje na "brdo" (maks. visinska razlika 130m), jahanje ili trke na hipodromu, ili ogromno mnoštvo stvari koje se mogu raditi u vodi ili na Adi. Recimo, pored onoga što već postoji, jos malo ambicioznije pentranje po drveću ili 24h novi "Exit" u šumi, za Evropski i domaći podmladak u novotvorenom delu špica Ade, između malog jezera, puta ka splavovima, i Save (ili možda ipak bez toga...nebitno).
Međutim, čak i to još ne iscrpljuje potencijale novog, ekološko-rekreativno-turističkog pristupa prostoru koji nam se ovako otvara. Ako se ostvari projekat gradnje pešačkog vazdušnog prelaza između Kalimegdanske tvrđave i Ratnog ostrva, onda nema granica. Sa dobrom biciklistickom vezom ova dva područija, ukupna ponuda se drastično obogaćuje. U tom slušaju bi ljudi dolazili u Beograd ne samo na city-break, nego i na duže, samo zbog ove ponude. Tako se, od svih onih koji se pitaju, jednima može ponuditi motiv developmenta (u prevodu na Srpski zarade), a drugima ekologije i zabave za narod, pa će se valjada svi oni tu negde i pronaći, a mi dobiti nešto zaista vredno i jedinstveno. Tim pre što je u pitanju relativno mala investicija.
Ukratko, trenutni potezi su i jeftini i trivijalni(?), ali sa dalekosežnim posledicama. Obezbediti zelenilo, pešačku i biciklističku stazu duž Topčiderske reke, lobirati za budući mostić do Ade, i do izbora biti toliko glasan da se dobije obećanje da će čitavo područije ispod petlje i veza do Topčidera ostati zelena, povezana, i bez komercijalne eksploatacije, odnosno komercijalnih objekata. Za ovo poslednje su potencijali veliki, ali inteligentno, kasnije, i ne na tom potezu.
i eto stigosmo do iste tačke gde bi i tunel trebao da izroni.
