Karlo, iskreno, nije mi lako da ovo čitam dok se planiraju one pizdarije sa Pariskom. Nije trenutak, nimalo. Beograd i Beograđani su predmet podjarmljivanja, neviđenog ko zna od kada.
Ajde malo da iskuliramo, da ostavimo te agende po strani. 1) Pusti ljude da voze kola. Nikakav problem na Terazijama ne postoji već 54 godine. Nikakav - jbg, eto primera da, kad uradiš kvalitetnije rešenje za automobile, ne izazoveš uvek još veći haos. 2) Prostora za pešake ima dovoljno.
1) Predlog ostavlja mnogo za kola, samo su sklonjena ispod zemlje da ne ometaju suštinu transporta. Osim Novog Beograda (i to sa rezervom), Beograd ni nema mesta za masovnije korišćenje kola. Recimo, Kralja Milana ima transportnu sposobnost oko 700 kola u jednom smeru, sa 1,3 putnika u kolima prosečno, oko 900 putnika na sat. Žuta traka ima oko 3000 putnika na sat u autobusima i trolejbusima, prema brojanju putnika iz 2014. Pešaci učestvuju sa 25%, ali sa obzirom na maksimum kompaktnosti urbanizma upravo u centru, da kažemo 40%, ili (900+3000)*(100/60)*40%=2600 putnika na sat u vršnom satu po smeru. To je 6500 kretanja, od čega 40% peške, 46% masovni javni prevoz i
tek 14% kola (u statistici nema taksi, ali je taksi ne kvari mnogo istu).
Pri tome, samo se traka za kola stvarno zagušuje, odnosno dostiže svoj maksimum kapaciteta. Vezano za parkiranje, opšta granica tehničke mogićnosti parkiranja je još manja, pogotovu u centru. Jedan drugi paradoks je da, kada je već centar kolski zakržljao, kako dozvoljavamo da se čak i posle 90-tih za novogradnju ne formira bulevarska matrica slična onoj na Novom Beogradu između Kumodraža, Banjice i Jerkovića na primer, ili između Vidikovca i Železnika, Ovče i Borče, i tamo planski gradi (ne samo u saobraćajnom smislu).
Vezano za mogućnosti za kola u predlogu rešenja, čak se ukidaju neki od semafora (ograničavači kapaciteta i srednje brzine). Ostavlja se veza preko Pariske i Pop Lukine, iz mnogih ulica se izbacuje javni prevoz kako bi se koncetrisao na samim Terazijama. Opšti princip planiranja saobraćajnih rekonstrukcija u uslovima zagušenja je da se vrši denivelacija. Stvar je u tome da je na Terazijama i Zelenjaku urađena najgluplja denivelacija a pokušano i na Slaviji: na pešake se gleda mehanički i strogo kvantitativno, a sa privatnim i javnim prevozom se ne radi ništa novo ni pametno. Još na Terazijama, napravljeno je bar za metro u budućnosti, koja 50 godina nije došla, na metro trasi se nacrtale Karićeva lepotica i Novodni Beograd, ostalo polunamensko podzemno sranje.
2) Prostor za pešake je kvantativno dovoljan, kvalitativno očajan. Za 15 dana u Srbiji sa porodicom, ispada da smo dečija kolica više nosili nego gurali. Bezstepenično za rekonstruisano i novoprojektovano postaje standard u svim iole ozbiljnim državama, ili rampe, ili motorni saobraćaj pod zemlju, i nema veze sa ekologijom već sa fizičkim zagađenjem. Na Terazijama, da nema ona dva pešačka prelaza, prostor bi bio potpuno mrtav, kao napredna Slavija. U Holandiji postoji hijerarhija ulica 30km/h, 50km/h i 70km/h pri čemu većina živi u 30km/h, ove sa 50km/h imaju mnogo semafora i kružnih tokova, dok su 70km/h vezane za perifernu mrežu ili industrijsku zonu, te delimično denivelisane pravce. Sve u svemu, kroz umirivanje kolskog saobraćaja ili izbacivanje iz centralnih površinskih javnih prostora, stvara se i bezbedna i prijatna sredina. U Belorusiji stan mi se nalazi u centru zone od 2x2 kilometara okruženoj glavnim tranzitnim bulevarima za 60km/h (jedan za 70km/h), u kojoj se nalaze dva 2+2 bulevara sa umirenim saobraćajem sa ležećima za brzinu 30km/h, na svim pešačkim prelazima osim kod dve semaforizovane raskrsnice. U zoni se nalazi pijaca, nekoliko supermarketa, 4 vrtića, 3 škole, mnogo specijalizovanih radnji... U toj zoni je 30% bivše selo u kojem je zabranjeno veće povećanje kvadrata na placu, i porušene samo one kuće koje je trebalo rušiti za probijanje bulevara. Ima dosta bilo biciklističkih staza, bilo trotoara, ali i parking mesta. Do većine zgrada idu prilazni putevi sa znakom "dvorišna teritorija", ograničenje 20 i pešaci i biciklisti smeju da se kreću kako hoće. Kroz sredinu zone prolazi zmijo-pacovo-narkoman sa pešačkim prelazom gde mašinovođa voza daje zvučni signal pešacima, i gde niko nije poginuo. Sve u svemu, u toj zoni dete od 7 godina mi roditelji puštamo samo. Ono nije fizički ugroženo činjenicom da beloruski vozač prelazi dva puta više kolima nego srpski vozač za podjednaki broj kola (oko 330 na 1000 stanovnika),
jer ulična zona nije kolska džungla kao u Beogradu. Kod javnog prevoza pomešanog sa pešacima maltene uopšte ili uopšte ne trebaju semafori, a fizičko zagađenje je minimalno. Najopterećeniji transportni pravci u Beogradu i Srbiji, Brankov most i Sajam imaju opterećenost koju pokrivaju zglobni autobusi svakih 40 sekundi. Kolski put sa intervalom 2 sekundi nemoguće je preći bez specijalnih saobraćajnih rešenja.
Inače, evo sad sam vozio kola, inače bih pokisao kao kr****. Ovako su mi suve noge. Nije to greh nikakav, moj deda je imao automobil od 1935. Ebeš Gretu i zelene talibane - i desne plutokrate (Vučiće) koji koriste njihova sranya da manipulišu. Ne pada mi na pamet da se lišim automobila, bicikl ne vozim. Većina ljudi tako. Većina je, valjda, za nešto bitna. Ili ne?
Ima veze pre svega sa bezbednim i humanim planiranjem, efikasnošću kretanja, ekonomičnošću transporta, kvalitenom mogućnošću izbora, a ekologija je tek sa prelaskom na dominantno električni transport. Čak i sa dominacijom autobusa kao sada, takav transportni sistem je brži, bezbedniji, praktičniji, humaniji, udobniji od sadašnjeg rešenja.
A kola su u toj zoni manjina, zato što, da prostite, nemam gde da gi stavim.
Među svima njima, biciklisti jesu teeška manjina, a to prati biciklistička nepismenost maltene cele populacije. Većina populacije ume da drži ravnotežu, okrene pedale, stegne kočnicu, i na tome se završava maltene sve što ume. Ne ume da odabere odeću za sve određene uslove, ne ume da upozorava druge učesnike saobraćaja na svoje kretanje, ne ume da opremi bicikl prtljažnicima, sedištima, ne ume da osvetli bicikl za uslove slabe vidljivosti, ne zna zakone i prava za ovaj (od u Beogradu dostupnih čisto tehnički) najbrži, najpouzdaniji i najfleksibilniji vid transporta. Slična situacija kao u automobilskom Dalasu, gde je malo korišćenje od kola dva puta brže lake železnice samo zato što ljudi ne umeju da koriste tako nešto. Ali ovde je moguće napraviti biciklističku infrastrukturu najviše kategorije na najvažnijem mestu kao dodatni nusproizvod formiranja efikasne mreže javnog prevoza.