Ова скретница је имала скретничке сигнале. На железници, уколико су сигнали знаци у складу са путем вожње, скретница је поуздано притврђена, и машиновођа није дужан да визуелно прегледа скретницу, и вози брзином прописаном редом вожње. Уколико сигнални знаци нису у директној зависности са положајем скретница, опште ограничење брзине је 50км/с. У трамвајском саобраћају је могуће увести стандарде по сличном концепту, са тим што би брзина преко скретница где не постоји зависност скретничких сигнала од положаја скретнице била нижа.
Грађевински део послова на трамвајском подсистему у Београду раде грађевински инжењери, положај трасе архитекте, управљање саобраћајем је од стране инжењера друмског саобраћаја, а на железничком одсеку Саобраћајног факултета се не поклања нека озбиљнија пажња трамвајском саобраћају. Последице...ето, трамвајски подсистем нема своју пуну и могућу вредност, нижу поузданост, капацитет, брзину и безбедност од могућег са истом финансијско-техничком основом.
Једна од раширених предрасуда је да се до веће поузданости, капацитета, брзине и безбедности може доћи једино скупом изградњом метроа, при чему би се остали подсистеми оставили какви јесу, уз минимална унапређења, уз логику "све или ништа". Уколико нам је памет танка са оним што имамо, да ли ће нам бити широка код пројекта величине метроа? Да не буде схваћено погрешно, ово није питање метроа, већ наше памети, колико је имамо, ко је сме испољити и како њоме управљамо?