relja":s4w3pc0x je napisao(la):
Tramvaj je nekada i išao kroz Kneza Miloša, a i ispred skupštine i preko Terazija, i Prizrenskom, i do Zemuna. A onda je neko odlučuo da su trole bolje rešenje, jer je sve sovjetsko bolje.
Ovo ne stoji. Polovinom tridesetih godina XX veka kao regionalni lider u trolejbuskom saobraćaju pojavila se Italija. Italijani su prvi put predstavili trolejbus u Beogradu kao eksponat na sajmištu mislm 1938. godine. Uvođenje trolejbuske linije u centru grada uneto je u planove. Izbio je svetski rat da bi nakon toga 1947. godine bila puštena prva trolejbuska linija sa italijanskim vozilima Fiat i Ansaldo. Dakle beogradski trolejbuski sistem je funkcionisao 30 godina a da nije video sovjetsku tehnologiju, sve dok počev od 1980. nisu stigle trole ZiU-9, koje su naručene od tada najvećeg i najkonkurentnijeg svetskog proizvođača, a ne po ideološkoj liniji.
Dakle, crveni su uveli trolejbus u Beograd prepisujući ne od sovjeta, nego iz predratne dokumentacije. Čak ni crvena boja tramvaja i trolejbusa je standardna predratna boja i nema veze sa sovjetima.
Da su naši prepisivali od sovjeta, u periodu 1969-73. ne bi došlo do ludila ukidanja trolejbusa na Novom Beogradu i Zemunu, po ugledu na Rim, baš u poslednjim godinama pred svetsku naftnu krizu. Prepisivali su, dakle, sve vreme od Italijana i to sa zakašnjenjem.
relja":s4w3pc0x je napisao(la):
I lepo se vidi, kojim ulicama je tramvaj išao: Bulevar, Kneza Miloša, Beogradska, Bulevar JNA (kako li se zvao pre rata?), Vojvode Mišića... sve same široke ulice... Pre rata nikome ne bi palo na pamet da ga trasira kroz Resavsku.
Opet netačno, konjski tramvaj je oko 1895. godine išao prvo Resavskom, pa je tek posle prebačen na Slaviju. Takođe pre I svetskog rata tramvaj je išao ulicom Rige od Fere (suludo usko i suludo strmo) pa je tek posle prebačen u Tadeuša Košćuška. Ili ako misliš da je samo između dva svetska rata bilo "zlatno doba pameti" kada se dobro planiralo, nije ništa bolje bilo ni u tom periodu: pre II svetskog rata imali smo jednokolosečne tramvajske pruge Makedonskom sve do Majora Ilića, zatim u najužem delu Karađorđeve prema Malom pijacu (u vreme kada je automobilski saobraćaj tu bio dvosmeran!), pa u despota Stefana (koja je i dan-danas u jednom delu 1+1 saobraćajnica!), pa ka Čukarici posred podvožnjaka čiji se 1+1 profil dan-danas koristi u sklopu Radničke ulice ka gradu, pa na Senjaku od Koste Glavinića preko Topčiderske zvezde do Drajzerove (sve 1+1 saobraćajnice sa sumanutim nagibima i krivinama, ta pruga je posle zadnjeg prevrtanja 1942. godine definitivno zatvorena kao opasna po život).
I konačno, u ta "zlatna predratna vremena" kad je trebalo dobro da se planira, beogradski tramvaj je zakucan na metarski kolosek (1000mm umesto standardnog 1435mm) što nam je ostalo kao teret do dana današnjeg, a jedan od razloga za takvu inicijalnu planersku odluku verovatno je bilo upravo to što su ga provlačili i uskim uličicama, suprotno tvom utisku da je išao samo širokim bulevarima.
Komunisti su čupali šine uglavnom iz dva dobra razloga: ili radi konverzije linije u trolejbus (11,14) ili zato što jednokolosečna tramvajska pruga nasred uske ulice nije imala perspektivu da primi budući obim saobraćaja. Dvokolosečne tramvajske pruge su ostavili ili čak dodavali drugi kolosek na mnogim ključnim pravcima (recimo Bulevar i Vojvode Stepe).
Jedino što im se ima staviti na dušu je čupanje tramvajske trase na potezu Terazije-Tašmajdan, što je urađeno početkom pedesetih prilikom izgradnje Trga Marksa i Engelsa. Tih 600 metara tramvajske pruge je jedino što je neopravdano uzeto Beogradu, a po sovjetskom uzoru.