И да још једном сугеришем зашто мислим да је нарочито оштра критика овог пројекта - претеривање, и то онолико.
У претходној деценији, наиме, упознао сам доста загрижених присталица актуелног (лисабонског, тј. швапског) устројства Европске Уније које су, као по правилу, све одреда мрзеле - град Брисел. Мени је та парадигма била поприлично чудна: Брисел ми је прелеп град (на страну ужасан социјални састав становништва у центру, услед егзодуса Фламанаца, али и превласти утопистичко-јебиветарских левичарско-празносерачких теорија по којима је аутомобил државни непријатељ, а припрости становник неке од земаља Магреба са забрађеном женом и петоро деце-мрзитеља Белгије представља оваплоћење Божије свемилости), док крути, идеократски, наивни, антрополошко-оптимистички и истовремено опресивни бирократски поредак ЕУ, као либерал, буквално, презирем.
Елем: ово је зграда Европског парламента у Бриселу (не мешати је са оном у Стразбуру, саграђеном према узору Хијеронимуса Боша и његовог Вавилона):
https://www.flickr.com/photos/edvardkozusnik/7525594482
Био сам тамо немало пута. Такође је реч о згради уметнутој у историјско градско ткиво, у градски блок, штавише, ка једном одавно постојећем тргу. Ентеријер је сјајан. Али, споља, рећи ћу вам: све што су критичари ТЦ у Рајићевој написали - да је "тумор", да је прегломазна, да је баналне архитектуре итд. - све важи за ову зграду, ХИЉАДУ ПУТА ВИШЕ него за београдски пандан. Глупљи осећај од стајања у протраћеном јавном простору око те грађевине ретко када сам имао. Симетрија грађевине ме је додатно нервирала, јер, тек то припада прошлим временима и нема ама баш никакву естетску вредност.
Подсећам, реч је о грађевини Европске Уније, творевине чији парламент годишње троши 400 милиона евра само на превођење званичних докумената и говора, а налази се у граду вишеструко богатије архитектуре од београдске (не само што имају царске ар нуво зграде, него сам тамо пронашао и узоре за поједине елементе архитектуре раних солитера на Новом Београду - конкретно, за димензије прозорских окана).
Другим речима, у заблуди су они који мисле да (пост)модерна архитектура има лака решења за "допуну" историјских градских језгара Европе. Наћи "ремек-дело" актуелних архитектонских стремљења које ту неће направити већи хаос од атомске бомбе бачене на Нагасаки, задатак је за милион долара.
(И да: црвено-бели гладијатори разбише ове лептириће из Милана, идем сутра да наздравим црвеним панелима у Узун-Мирковој... Уздравље!)