Meni se po gradu najviše sviđaju radovi arhitekata pre II sv rata što se tiče zgrada, a što se tiše planiranja prostora urabanisti Novog Beograda.
Nije mi jasno zašto se arihtekte danas ne drže proverenih, lepih proporcija i oblika koje su vremenom se pokazale i dokazale da u sebi sadrže duh vrednosti. Koja arhitektura ima vrednost: pa ona koju svaki čovek intuitivno prepozna da nosi u sebi klicu i trag univerzalnog sklada, ravnotežu, simetriju, ritam, proporcije koje su još Grci u svojoj matematici, geometriji i arhitekturi prepoznavali a čija je ideja nastavljena dalje preko rimske, a kasnije i ostale zapadne arhitekture i koja je stigla i do nas posle Turaka. Znači formula je već odavno poznata, zašto je ne koristiti. Kreativnost arhitekata treba biti igra sa tim vrednostima, dobar arhitekta ih kao dobar pesnik, slikar, pisac ili bilo koji drugi umetnik mora razumeti i osećati, a njegovo kreiranje treba biti igra sa njima. Problem kod ovakvih zgrada je što ni arihtekte ni današnje društvo ne razumeju i ne vide jasno te vrednosti jer je dublja, čitava moderna filofozija, ideja koju slede bolesna, zamagljena pa onda iz neznanja prave i grade nešto što drugi ljudi koji nisu arhitekte ali po prirodi shvataju pojam lepote, odmah osećaju kao promašenu temu. Da bi pravili lepše zgrade, ponovo nove ulice, bulevare, naselja, parkove, javne prostore... mora se desiti nešto dublje - mora ozdraviti društvo, a zdravo društvo će onda posledično opet praviti lepu arhitekturu, pesme, knjige, prostore, fabrike... - ideja će ozdraviti. Čitava filozofija sadašnjeg sistema vrednosti (posebno ekonomskog) se mora promeniti i ozdraviti da bi i ove vidljive pojave izgledale zdrave. Jer ljudi žive u tom sistemu, prilagođavaju mu se da bi preživeli, taj sistem odgaja ljude, a ideje onda izlaze iz tih ljudi. Ako su ideje koje izlaze loše onda je problem u korenu, tj u sistemu vrednosti koji ih odgaja.