Malo sam zbunjen svim ovim čuđenjem, posebno ljudi od struke - pa projekat je pred našim očima već gotovo deceniju i sve vreme su se jasno videli gabariti. Uostalom, i Jovin je na svom crtežu za rekonstrukciju Pariske imao zgradu koja je ozbiljno natkriljavala skromne dimenzije okolnih zdanja i doslovce opkoračavala Gradsku biblioteku.
Ne svrstavam se apriori u pobornike ili protivnike ovog projekta: pokušavam da budem trezven, da sve lepo promislim, izvagam, pustim vremenu da kaže svoje. Strepim, naravno, od materijalizacije fasade, nadam se da je neće "plombirati" nekim napadnim, potpuno refleksnim, staklom - e, to bi, po mom mišljenju, stvarno bio "prst u oko".
Ono što me ovom prilikom zaokuplja su reakcije svih nas na novo zdanje u definisanom i gusto izgrađenom gradskom jezgru: mislim da ništa od toga ni najmanje nije iznenađujuće. Postoji nešto što se zove "horizont očekivanja". Svi u oku imamo
razglednicu tog dela Beograda i, bez obzira šta mislili, nismo sasvim spremni na nešto bitno drugačije. Želeli bismo promene a da se ništa ne promeni. Tako uobičajeno, tako ljudski. I onda odlazim dalje u međuratni Beograd: kako li su reagovali ljudi kada su svud uokolo trošnih udžerica, potleuša, daščara nicale palate velelepne čak i za današnji pogled? Sigurno su povike bile glasnije, strah veći... Užasnutost je verovatno napuštala Mlečni put. Kao kad su dojilje gubile mleko gledajući "Ulazak voza u stanicu" braće Limijer i od straha da će biti pregažene padale u nesvest.
Poenta pisanija je da nikada ništa što je novo raslo a nije imalo uporedne kubuse u najbližoj okolini nije moglo da deluje drugačije do agresivno. Da budemo pravedni prema ovom slučaju: ne odlazi se besmisleno u visinu sa nekim soliterom, već se uglavnom stiže do visine markantnijih zgrada u nedalekom okruženju (čitavog niza kuća u Uzun Mirkovoj, od Cara Uroša do Studentskog trga, Spasićeve zadužbine u Knez Mihailovoj...).
Kao što rekoh - mnogo toga zavisi od fasade.
