http://www.nspm.rs/politicki-zivot/zast ... lizam.html
Зашто је опасан Вучићев тржишни фундаментализам
Мирослав Самарџић
недеља, 14. новембар 2021.
Док је у свету критика неолиберализма у пуном замаху, економска политика режима Александра Вучића и даље се ослања на ту доктрину. Неприкосновени лидер намеће народу и држави омчу дужничког ропства. Послушно бирачко тело верује у бајке о “српском привредном чуду”, а већ у скорој будућности суочиће се са последицама. Вучић убрзано задужује државу у страној валути, а кад дође време отплате кредита мораће да уводи мере штедње и да распродаје преосталу јавну имовину. Тада ће, углавном странимкомпанијама, бити будзашто продата најбоља јавна предузећа и она која су још увек у јавној својини. као што су ЕПС, Телеком, те бројна комунална предузећа.То ће, у исто време, бити и крај српског суверенитета, будући да ће странци бити власници све вредне имовине, укључујући и природне ресурсе.
Узимајући у обзир растући јавни дуг у страној валути и знатан удео страног капитала у привреди земље, јасно је да је аутономни привредни развој Србије у великој мери доведен у питање.Таква, неоколонијална позиција државе биће још више погоршана приватизацијом највреднијих јавних предузећа
Процењује се да ће јавни дуг до краја године бити већи од тридесет милијарди евра. Привредни развој Србије ослања се на страни капитал, а не на домаћа предузећа. Према подацима Развојне агенције Србије, Србија је од 2007. привукла више од 34 милијарде евра страних директних инвестиција. Највише страног капитала дошло је из Италије, 10,7 одсто, док су одмах иза ње САД са 10,2одсто, Француска 9,7одсто, Немачка 9,6одсто, Аустрија 9,3одсто, Кина 8,9 осто, Чешка 6,8одсто. (1). Апсолутно доминира капитал из западних држава. Узимајући у обзир растући јавни дуг у страној валути и знатан удео страног капитала у привреди земље, јасно је да је аутономни привредни развој Србије у великој мери доведен у питање.Таква, неоколонијална позиција државе биће још више погоршана приватизацијом највреднијих јавних предузећа.
Политику подјармљивања Србије Вучић прикрива појачаном квазинационалиситичком реториком. Последњих недеља режимска пропаганда све више помиње идеју о “српском свету”. Министар Александар Вулин недавно је рекао да је „српски свет“ један „политички и државни простор“.Осим запаљиве реторике, Вучић не ради ништа конкретно у том правцу. Градња инфрструктуре најбоље показује просторну стратегију државе. Да постоји намера свесрпске интеграција држава би градила путеве и брзе пруге према Републици Српској. Међутим, најављена је изградња аутопута Ниш-Мердаре-Приштина. У оквиру велике кинеске иницјативе “Појас и пут” гради се брза пруга Београд Будимпшта. Такође, крајем године треба да почне изградња аутопута Београд-Зрењанин-Нови Сад. Овај пут не представља никакав инфрастуркурни приоритет Србије, а гради се због тога што је потребан великој фабирци за производњу аутомобилских гума коју у Зрењанину подиже кинеска компанија Линглонг. Очигледно је да се инфраструктура гради на правцу север-југ. То српски свет не интегрише, него раздваја.
Због демографске и економске ситуације у којој се налази, Србија није способна ни за какве велике подухвате. Према последњим проценама Републичког завода за статистику, Србија има мање од седам милиона стновника. Удео лица старих 65 и више година износи 21,1 одсто, а младјих од 15 година има 14,3 одсто !Свакоме, осим бирачима СНС-а, јасно је да је кокетирање са идеологијом “српског света” најобичнија фарса. Ваљда је због тога трагикомични Вулин и изабран да буде њен главни протагониста.
Вучић оптужује еколошке активисте и малобројне опозиционе медије да су страни плаћеници, а у Председнштву Србије, као саветник за привреду, ради Немац Јерг Хескенс. Да ли он више води рачуна о интерсима Србије или немачког економског рајха? Што је понизнији према страним силама и глобалном капиталу, Вучић диже све већу националистичку галаму
Вучићев режим негира српски сувернитет на свим пољима. Према Алеку Кавчићу, индустрија уџбеника у Србији је вредна сто милиона евра, док улагање у њихову производњу није веће од милион-два. Не ради се само о профиту, већ и о идеологији. Економиста Пол Самјуелсон говорио је да није важно ко пише законе, већ ко пише уџбенике.
Вучић оптужује еколошке активисте и малобројне опозиционе медије да су страни плаћеници, а у Председнштву Србије, као саветник за привреду, ради Немац Јерг Хескенс. Да ли он више води рачуна о интерсима Србије или немачког економског рајха? Што је понизнији према страним силама и глобалном капиталу, Вучић диже све већу националистичку галаму.
Нову пљачку јавне имовине Вучић ће образлагати неолибералном доктрином по којој је тржишна размена вредност по себи, кадра да управља свим људским активностима. Неолиберали тврде да јавно влаништво увек води ка неефикасном управљању, расипању ресурса, корупцији, занемаривању интереса потрошача, да није у стању да обезбеди квалитетну експертизу и да не подстиче иновације. Где год је то могуће, треба успотавити право на приватно власништво и омогућити да аутономно тржиште својим аутоматским саморегулаторним механизмима алоцира ресурсе, Природни ресурси морају бити третирани као економски, роба као и свака друга. Када се на све робе, уључујући и природна богаства, примени ценовни механизам, то ће водити ка штедљивијем коришћењу оскудних ресурса. Деградација природе и неефикасно коришћење ресурса могу да буду елиминисани само ако приватно власништво и индивидуална иницијатива замене државну инерцију и некомпетентност. Ако тржиште управља технолошким иновацијама биће обезбеђени супститути за сада већ осиромашене природне ресурсе.
Иза оваквих доктрина крије се покушај неограничене пљачке јавних и природних ресурса. Приватизација различитих облика јавног власништва део је глобалне експанзије капитала којом се креирају нове могућности за производњу профита, пљачкање заједничке имовине и успостављање приватне контроле над природом.
За разлику од класичних економиста, који су сматрали да економија напредује само уколико се уклоне све препреке слободном деловању тржишта, Маркс је тврдио да је тржишни модел противуречан. У својој критици капитализма, он је претпоставио да тржиште беспрекорно функционише, а да ће и у том случају резултат бити привредне кризе, класне поделе и друштвени сукоби који разарају систем. Карл Полањи је у својој чувеној књизи Велика трансформација, објављеној 1944, убедљиво показао да тржиште, уколико се прошири на све људске активности, уништава друштво. Бројни аутори тврде да тржиште није аутономни систем, оно само себе не успоставља, нити регулише и оправдава, то је организован, а не спонтани поредак. Кључну улогу у образовању тржишта има политичка власт, држава, која никад није неутрална, њене активности одређене су односима моћи у друштву. Постоје бројни неуспеси тржишта, оно није увек и у свим делатностима најефикаснији модел друштвене регулације. Уколико се организованом друштвеном акцијом негативни ефекти које тржиште има на друштво не уклоне, долази до озбиљних криза, сукоба и ескалације насиља.
Чак и класични и неокласични економости признају да постоје добра и услуге који се не могу дистрибуирати на тржишту у робној форми, код којих потрошња није индивидуална. Ради се о ситуацији не-ривалске потрошње, потрошња једне особе не омета другу да истовремено троши исти ресурс. Код оваквих добара постоји проблем одређивања цене, добра се не могу разбијати у мање јединице и продавати. Оваква добра названа су јавна добра, њих обезбеђује јавна власт а трошкови се плаћају из јавних средстава. Таква добра су, на пример јавна расвета, јавна безбедност и сл. Адам Смит је светионике наводио као пример.
Цивилизована заједница не може да постоји уколико здравствена заштита, култура и образовање нису доступни свима. Не може се вредност свих добара изразити новчаном ценом
Појам јавног добра треба схватити много шире. Друштво кроз демократске процедуре треба да утврди које јавне циљеве жели да оствари колективном акцијом, која добра су од кључног значаја за опстанак заједнице. Приступ оваквим добрима не сме да буде на тржишту, на основу платежне способности. Таква добра морају се изузети од тржишних закона понуде и тражње и морају бити доступна свима. Друштво не сме дозволити да људи (и друга жива бића) умиру од жеђи зато што немају новца да купе воду. Сваком према потребама, никоме према похлепи, каже Махатма Ганди. Карл Полањи је убедљиво показао да тржиште мора бити ограничено да би друштво опстало. Не сме се препустити тржишној стихији да одлучује о томе како је заједница организована. Сами чланови друштва треба да одлуче о томе у каквој заједници желе да живе и која добра морају бити доступна свима. Добра која су неопходна за живот не смеју бити приступачна само онима који имају новца да их плате. Друштво може да опстане само ако почива на солидарности, уколико се води рачуна и о доброботи других. Уколико се робно-новчани односи универзализују и уколико се пониште све друштвене везе које не почивају на новчаним трансакцијама, друштва пропадају. Цивилизована заједница не може да постоји уколико здравствена заштита, култура и образовање нису доступни свима. Не може се вредност свих добара изразити новчаном ценом.
Културна добра морају имати статус јавног добра. Кад нека група људи слободно располаже својим културним наслеђем то јача њено самопоштовање. Култура обезбеђује кохезију заједнице и психолошку сигурност која потиче од осећања припадности групи са којом појединци деле исте вредности, начине мишљења и понашања. Заједница не може да опстане без културе која обезбеђује структуре смисла и омогућава људима да воде живот какав сами изаберу и да предузимају колективне акције којима граде своју будућност. Због тога приступ културним добрима мора да буде општи, не сме се остваривати по тржишним принципима, на основу платежне способности. Сваки појединац мора имати могућност да, по повољним условима, посећује позоришне представе, чита књиге, гледа филмове…
Ресурси од којих зависи опстанак неке заједнице морају бити у јавном власништву. Вода као дар природе, културно наслеђе, морају бити заједнички. У јавна добра спадају и очување животне средине, јавна, социјална и људска безбедност, природна богатства. Знање је део општег богатства које мора бити достуно свима.
Ресурси од којих зависи опстанак неке заједнице морају бити у јавном власништву. Вода као дар природе, културно наслеђе, морају бити заједнички. У јавна добра спадају и очување животне средине, јавна, социјална и људска безбедност, природна богатства. Знање је део општег богатства које мора бити достуно свима
Не може се само економским критеријумима утврђивати шта је јавно добро, то је ствар нормативне одлуке и демократске дебате. Јавна добра су она која по својој природи нису погодна за трговину, него се дистрибуирају на начин утврђен јавним политикама. Друштво се мора определити које циљеве жели да оствари, не сме се дозволити тржишту и економском систему да доведу у питање такве вредности као што су солидарност, једнакост, поштовање основних људских права. Тржиште није оптималан механизам друштвене регулације, оно не доводи до благостања за све, већ до огромних неједнакости и сукоба који разарају заједницу.
Јавна добра су исторична. Свака генерација мора имати могућност да сама одлучи о томе шта највише цени и која добра морају бити дистрибуирана изван тржишта. Контрола над заједничким ресурсима мора бити демократска, нико не сме бити искључен. Социјални статус неке особе не сме бити препрека за уживање елементарних тековина цивилизације.
Сврха економског система је да обезбеди пристојан животни стандард и културну репродукцију становништва. Доступност јавним добрима мора бити под једнаким условима, али то не значи да су она увек бесплатна, већ да их корисници, кад је то неопходно, плаћају сходно својим приходима.
Постојећа јавна предузећа у Србији последњи су остатак прогресивних тековина преосталих из социјалистичког периода. Продајом јавних гиганата као што су ЕПС и Телеком, Србија ће остати без привредне инфраструктуре преко које може да утиче на економски развој и да води самосталну економску политику.
Да би јавна предузећа служила јавним циљевима из њих морају бити истеране политичке странке. Партијске олигархије већ су извршиле дивљу приватизацију јавног сектора, тако што је он претворен у резервоар привилегија за страначке прваке и њихове присталице и главни извор корупције у друштву.
Приватизацијом јавних предузећа јавни монополи претвориће се у приватне, а нећебити створено тржиште. Јавне монополе могуће је држати под демократском контролом, приватни монополисти настоје да повећавају цене тако што уцењују потрошаче који немају слободу избора.
Тако ћемо убрзо у Србији имати потпуно примењен неолиберални модел организације привреде у коме ће власништво над највреднијим природним и привредним реусрсима бити у рукама страних компанија, а домаће становништво биће пролетаризовано. Владе земаља у колонијалном положају систематски производе сиромаштво, то је начин да се домаће становништво натера да надничи у страним компанијама за бедне плате. Већина народа у Србији биће лишена основних тековина цивилизације.
Да би јавна предузећа служила јавним циљевима из њих морају бити истеране политичке странке. Партијске олигархије већ су извршиле дивљу приватизацију јавног сектора, тако што је он претворен у резервоар привилегија за страначке прваке и њихове присталице и главни извор корупције у друштву.
1. Тамара Јелић, Стране директне инвестиције у Србији – Ко највише улаже?
https://cegit.org/2021/06/strane-direkt ... ise-ulaze/
(Аутор је политиколог из Зрењанина)
