Pogrešno ti to razumeš. Amerikanci su samo u zakon uveli pojavu koja je inherentna kapitalizmu. Novac uvek i svuda utiče na izbore. Evropljani su licemeri jer se prave blesavi i kod njih to ide nelegalnim tokovima. U Americi se broji svaki cent gde je otišao i to funkcioniše transparentno.
To je isto kao argument da je bolje legalizovati droge jer se ionako koriste, a kad bi bile legalne imali bi više informacija i o drogama i o narkomanima. Problem je što to normalizuje inače nepoželjnu aktivnost, pa se onda uklanja i ta kočnica, posle čega pojava postaje "normalna", prihvaćena, i zato bitno raširenije nego što je bila. Zbog male koristi pravi se veća šteta.
Posledice takvog socijalnog eksperimenta se vrlo lepo mogu videti u Americi. Potpuno se menja čitava struktura i motivacija učesnika političkog procesa. Političar onda svojom "uslugom" mora da zadovolji dve sasvim različite grupe "mušterija", birače i donatore. Pa u toj rascepljenosti pažnje, brzo dolazi do zaključka ko je od to dvoje važniji. Biračima se može manipulisati, donatorima ne može. Birači su, statistički posmatrano, velika neuka masa, malog prosečnog obrazovanja i skoro potpuno pod uticajem masovnih medija. Pri čemu su, da stvar bude još gora, masovni mediji ustvari u VLASNIŠTVU istih tih donatora. Jer medije kupuju najviše oni koji žele da imaju uticaj na javnost. Profit je u toj branši manji i vrlo nesiguran, pa je uticaj na narod bitno veća motivacija da neko kupi veliki, politički i informativno usmeren medij. Tako ispada nužno da su vlasnici medija podskup iste one grupe ljudi koji su donatori, tj grupe koja od političara želi da donacijom "kupi" neku političku uslugu. Konačni rezultat legalizacije velikih donacija i posledične masovne prihvaćenosti normalnosti takvih transakcija je da političarima brzo postaje sasvim jasno da njihova profesionalna egzistencija ("biznis model")
presudno zavisi od donatora, a ne toliko od glasača na izborima. Ne samo da "usluga" političara postaje roba koja se
kupuje na tržištu (umesto da upravljaju na dobrobit svih), nego su onda i kupci uža i vrlo probrana grupa ljudi. A zatim i među donatorima postoji selekcija, jer svega nekoliko velikih donatora više doprinosi ukupno doniranoj sumi nego desetine hiljada malih donatora. Drugim rečima, čitav mehanizam podele uticaja na upravljanje državom je takav da je presudni uticaj onda praktično predat u ruke svega nekolicine najbogatijih ljudu. I to je onda
nužna posledica samog sistema, a ne neka njegova slučajna i privremena deformacija zbog pojave par "loših" ljudi, bilo u svetu biznisa, bilo u svetu političara koji se kandiduju za neke izbore. To je onda
namera, ne slučajnost. A kad u društvu događaje diktira sama arhitektura društvenog sistema, onda to prestaje da zavisi čak i od pojedinaca koji su deo najpovlašćenijih klasa. Onda ni pojedinci, donatori, ne mogu da promene sistem (kad bi neko od njih to poželeo), pa ni sami političari, a kamoli ne birači. Uhodani politički sistem ima masovnu inerciju, pa se obično menja ili samo revolucijom ili nekom spontranom istorijskom prekretnicom u načinu života čitave zajednice.
Opasno je igrati se takvim stvarima. Pravo, "informisano" glasanje mora ostati glavni način izražavanja volje naroda o tome šta država treba da radi. Čim uvodite druge važne uticaje, čitava logika sistema se menja.
Pa da pustim i ja nešto, evo od ovog dase čija razmišljanja generalno cenim.
