Hajde da bar pokušam da od početka, logično i redom, izložim neke od argumenata o kojima pišu neutralni politički analitičari u vezi rata u Ukrajini i geostrateškog nadmetanja čiji je deo taj rat. Ovde ima toliko namernih dezinformacija da je bar neki pregled neophodan.
U zaista najkraćem: Posle raspada SSSR-a u svetu je preostala samo jedna supersila, SAD. Oni su tada imali sledeći izbor. Da li budućnost vide kako skup ravnopravih zemalja (bar onih najvećih), ili će raspad SSSR-a iskoristiti kao verovatno neponovljivu šansu da trajno betoniraju svoj status jedine velike sile na svetu. Ovo drugo bi značilo da ubuduće trajno moraju potiskivati svaku mogućnost da se pojavi neki rival slične snage. Izabrali su ovo drugo. Iz toga posle nužno sledi sve ostalo.
Sad malo detaljnije. Prva, sasvim temeljna činjenica od koje se mora poći, je da pravo i pravda u samoj prirodi ne postoje. To je tvorevina, veštačka konstrukcija ljudskog društva. "usavršavanje prirode". Posledica toga je međutim da nema prirodnih mehanizama kojim se to održava samo od sebe, nego da pravo i pravda mogu postojati samo ako iza njih stoji fizička sila koja ih održava. To znači da je racionalno ponašanje pojedinaca unutar države različito od racionalnog ponašanja same države. Pojedinac unutar države može da teži pravu i pravdi samo zato što tu postoje sudovi i policija koji to pravo i pravu silom održavaju. Ali iznad samih država nema ničega što ima veću silu od njih. Nema nikakvog suda i policije sa stvarnom snagom da suverene države natera na bilo šta, ako one same to neće. Jedino što je moguće je da neka druga država ratuje protiv ove prve. Pošto je to svima jasno, svaka od njih mora da bude spremna da se brani ako zatreba, budući da napad može doći uvek, bez ikakvog razloga, od strane bilo koga. Takođe, države moraju prepoznati i postepeni napad koji je u toku, čije je ideja postepeno slabljenje potencijalnih suparnika, i preduzeti mere da to spreči. Ponovo, zato što nema nikoga drugog iznad njih ko je pozvan da to spreči. Ako ne urade same, neće niko drugi.
Teoriju, koju on naziva "Politički realizam", najjasnije je izložio John Mearsheimer. Po njemu, ona počiva na pet pretpostavki:
- U praksi nema višeg autoriteta iznad države
- Svaka država ima bar neke ofanzivne kapacitete koje bi mogla da upotrebi protiv drugih
- Nema načina da jedna država bude sigurna koje su dugoročne namere druge države. Za par godine svuda će doći drugi predsednici i druge političke snage, koje niko spolja ne može obavezati da poštuju stare ugovore ili dogovore (zbog tačke 1.)
- Najviši prioritet države je preživljavanje. Ne znači da je jedini, ali je najviši po prioritetu.
- Države su u osnovi "racionalni akteri". Tj ne rukovode se emocijama, pravdom ili bilo kakvim drugim principima (jer nema višeg suda koji bi to nagrađivao i kažnjavao), nego samo "suvom" logikom situacije. Šta je moguće, a šta nije. Šta je po njih same korisno, a šta štetno.
Treba odmah reći da su mnogi osporavaju da je sve ovo sasvim tačno, a i meni izgleda da tu ima grešaka, ali o tome možemo u drugim porukama. U samoj osnovi veliki deo ovoga jeste istina, pa je to neki elementarni, početni "program rada" koje mnoge države slede u svojoj spoljnoj politici. Dakle, bez višeg, centralnog autoriteta sa dovoljnom fizičkom snagom za nametanje svoje volje, jedini način za opstanak je da budete jaki, ili da u najmanju ruku ne budete slabi. Ako se svi smatraju ugroženim, onda svima, uvek, može pasti na pamet da je bolje da oni napadnu prvi, pre nego što neko isto tolko uplašen preventivno ne napadne njih. Ili jači od njih, naravno.
Po Mearsheimer-u i Rusija i USA su zato imali razloga da svoje ponašanje, pri čemu je Rusija imala više razloga za preventivni napad jer je bila slabija i više ugrožena.
Kad je posle raspada SSSR-a USA izabrala svetsku dominaciju umesto saradnje ravnopravih, vremenom je u USA razvijen čitav niz doktrina o tome kako treba postupati da bi se oslabili i konačno na manje delove razbili glavni rivali, Rusija i Kina. Ogromna ekipa tink-tankova, instituta poput Rand korporacije i sličnih, stalno je smišljala načine da se u Rusiji i Kini jedni narodi sukobe sa drugima, da se oslabi njihova ekonomija, da se utiče na njihovu internu politiku, itd. To nije tajna jer su ti dokumeniti zvanični i mogu se naći na Internetu.
Vremenom je ovakva politika dovela do toga da Rusija bude okružena NATO zemljama i vojnim bazama. Ostala je samo najvažnija zemlja, Ukrajina. Najvažnija zato što je tom ravnicom najlakši pristup Moskvi, pa su zato svi Evropski osvajači u istoriji Rusije ulazili upravo tuda. Da je Ukrajina postala deo NATOa-a, u svakoj budućoj krizi balističke nuklearne rakete bi bile na samo par minuta od Moskve i svih strateških industrijskih i vojnih ciljeva zapadno od Urala. Napad i totalno uništenje najvažnijeg, Evropskog dela Rusije bi onda mogli uslediti uvek, po slučajnom hiru bilo kog novog Trampa ili Bajdena, a u Moskvi ne bi uspeli ni iz kreveta da izađu. Istovremeno.
USA ne dovozvoljva ni jednoj stranoj sili da priđe, ne samo blizu Vašingtona, nego ne smeju nigde na čitavu oni polovinu planete Zemlje gde se Amerika nalazi. Meni je nepojmljivio čak i zamišljati haotični i magloviti proces razmišljanja u glavama onih kojima je ovakva neravnoteža sasvim normalna, pravedna i prihvatljiva za bilo koga, a kamoli veliku silu. Pa i to je samo početak ludila.
Često se kao konačni argument uzima da je Rusija izvršila invaziju na drugu državu. Čekate, koliko ja znam zakon je zakon samo ako važi jednako za sve, zar ne? To mu je čak sama priroda: da je "Princip", što znači opšte PRAVILO, a ne neka partikularnost koja se odnosi kako na koga. Inače zakon ne postoji. Nema legitimitet. Zašto se pritom zaboravlja da je Amerika u nekom obliku to isto radila otkad postoji, i da je ustvari teško naći zemlju na mapi sveta gde oni nekako nisu intervenisali? A ipak se ljudi usuđuju nastupati sa pozicije tobože uzvišenih moralnih načela prekršenog "međunarodnog zakona". Hajde da ga prvo uspostavimo tako da bude stvarni zakon, onaj koji je jednak za sve, pa ONDA da vidimo ko krši TAKAV zakon?
Zatim, dalje, kaže se da Ukrajina, kao svaka suverena zemlja mora da ima i suvereno pravo da bira da li želi u NATO ili ne. Lepo, ali uočite ovde bitnu reč "Ukrajina". Ko dakle ima to pravo? Ukrajina. A šta je to "Ukrajina"? To je organizovani narod koji živi u njoj. A ima li taj narod svoje demokratski izbrane predstavnike, tako da mi možemo biti sigurni da su ti koji sami sebe predstavljaju kao "Ukrajina" stvarno predstavnici mišljenja naroda u toj zemlji? I gle čuda i "slučajnosti". Tamo je i bukvalno izvršen državni udar, tako da je legalno izabrani predsednik silom smenjen, i to je sve ogranizovano, dirigovano i finansirano iz inostranstava, za šta postoje dokazi, dokumeniti i javne izjave.
Pri svemu tome taj, stranim pučem smenjeni predsednik, je izabran na izborima na kojima je glavna tema bila baš to da li Ukrajina treba da održava razvnotežu odnosa između Rusije i Evropske unije, ili treba potpuno da se okrene ka EU? I tu je narod Ukrajine, dakle ta vaša "Ukrajina" iz one priče o suverenosti izbora, o zakonitosti i pravima, ta Ukrajina je dakle izbrala da
ubuduće treba da održava ravnotežu u odnosima između Rusije i EU, tj neutralnost. Nešto što je savršeno logično kad imate tako ogromnu, geostrateški ugroženu zemlju u susedstvu, i još ste hiljadama istorijskih, porodičnih i industrijskih veza vezani za tog suseda. Suprotan izbor bi bio kao kad bi Kanada i Meksiko krenuli da dogovaraju vojnu, političku i ekonomsku integraciju sa Rusijom. Sasvim logičan i očekivan ishod izbora. Ali onda naravno Amerika interveniše i kroz puč namešta vladu koja potpuno zavisi od nje, da bi smer politike okrenuli upravo suprotno od onoga kako je narod Ukrajine izabrao na izborima.
Rezultat puča su naravno široko rašireni protesti u čitavom istočnom delu zemlje.
Zatim, suprotno svim Evropskim pravilima, kreće potiskivanje svega što je Rusko, jer zbog izborne podrške dobrim odnosima sa Rusijom pre svega etnički Rusi postaju opasnost. Ruski jezik, kulturne institucije, crkva, sve se zabranjuje. Sledi čak osam dugih godina bombardovanja i rata zapadnog dela Ukrajine protiv istočnog dela Ukrajine, sve dok Rusija najzad direktno vojno ne interveniše.
Posle svega toga ovde i dalje ima toliko ljudi koji sve to ladno zaborave, pa samo kažu kako je "Rusija napala drugu suverenu zemlju, samo zato što je ona htela da ostvari svoje suvereno pravo da ode u NATO!? " Hoćete da kažete da strana dikatura koja je promenila izbornu volju građana Ukrajine i kidnapovala upravljanje državom ima pravo da osam godina vodi rat protiv dela svog naroda koji od početka nije priznao taj puč, ukinuvši im sva nacionalna prava? Rusi jesu odmah pomagali svojima u Ukrajini jer goloruk narod ne može protiv vojske, ali su ozbiljne političke posledice, otvoreni Ruski vojni napad i Ruski državni interesi tu ipak došli tek kasnije, posle svega toga. Pa i tada samo u onoj meri u kojoj su rekli da najzad i oni sebi uzimaju za pravo da bar su svom susedstvu rade isto ono što Amerikanci odavno rade po celom svetu, i to tek pošto je Amerika već napravila hiljade javno objavljenih planova kako da oslabi i rasparča i Rusiju i Kinu, a onda krenula u ostvarenje tih planova, uspevši vremenom da Rusiju okruži NATO zemljama sa skoro svih strana.
Da li vama čitava ova farsa zaista izgleda kao normalan, pravedan i u praksi održiv stav, pa taman da je na mestu Rusa bio bilo ko drugi?
