relja
Professional
- Učlanjen(a)
- 13.12.2006.
- Poruke
- 16.846
- Pohvaljen
- 19.023
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/ ... st.lt.html
Učitelj koji je spasao Stari savski most
Dugo je čuvao kaput izrešetan mecima koji je nosio 20. oktobra 1944. godine, kaže Miloš Zarić čiji je otac Miladin sačuvao važan objekat za buduće generacije
Miladin Zarić
„Dan i noć sam mislio kako da se osvetim hitlerovcima za 100 streljanih mojih Kosjeraca, među kojima su bili moji đaci, vojnici i susedi. I dođe taj željen dan, baš 20. oktobar 1944. godine.” Osveta potpisnika ovih redova, beogradskog učitelja Miladina Zarića (1889–1976), nije se sastojala u ubijanju već u jednoj smeloj akciji – spasavanju miniranog Starog savskog mosta.
U to vreme pedesetpetogodišnji učitelj istrčao je iz podruma svoje zgrade u Karađorđevoj 69 i između tri vojske, Nemaca koji su se povlačili i partizana i crvenoarmejaca koji su nadirali, presekao provodnike i spasao most od rušenja. Prema njegovom svedočenju, više od mesec dana posmatrao je kako Nemci postavljaju mine i proučavao kad god je mogao kuda idu kablovi i kako su mine spojene sa detonatorom.
Tog 20. oktobra 1944. godine čuo je poklike Rusa u komšiluku, istrčao iz podruma i uputio se ka mostu nedeljama obuzet „idejom da ga pošto-poto spase”. Do mosta je stigao sa grupom ruskih vojnika i sa njima pregledao stubove ispod mosta. Zajedno su spazili da su ispod trećeg stuba drveni sanduci sa eksplozivom, a da je fitilj već upaljen i da šišti. Rusi su ostali u zaklonu, a Zarić je istrčao, zgrabio pinorski ašov koji je ležao pored mrtvog nemačkog vojnika i počeo da udara po detonatoru dok nije presekao „kao mleko belu žicu”. Šištanje je prestalo i Stari savski most je bio spasen.
Mr Aleksandar Životić, istoričar u Institutu za noviju istoriju Srbije, ističe da je presudno bilo i Zarićevo prethodno ratno iskustvo, jer da je presekao pogrešnu žicu, most bi odleteo u vazduh. Učitelj Zarić učestvovao je kao rezervni oficir u Balkanskim ratovima 1912–1913. godine (tada je deminirao most na reci Šemnici kod Bitolja), kao i u Prvom svetskom ratu kada je bio jedan od onih koji su preživeli albansku golgotu.
– Koliki je bio značaj Starog savskog mosta govore i podaci da je bio jedina veza sa Sremom, jedini most u Beogradu, pošto su Most kralja Aleksandra i Pančevački most bili srušeni. Osim njega, na Savi je bio u funkciji još jedino most u Šapcu, ali je on bio u jako lošem stanju – objašnjava mr Životić.
Na predlog Josipa, Zarić je odlikovan 18. decembra 1944. godine Ordenom za hrabrost, a uz zlatni i srebrni orden za hrabrost „Miloš Obilić”, Krst kralja Petra prvog od 1913. godine i „Albansku spomenicu” koje je dobio za zasluge u prethodnim ratovima, za smelo spasavanje mosta dobio je i ruska i bugarska odlikovanja za hrabrost.
Stari savski most imao je izuzetan strateški značaj 1944. godine (Foto B. Pedović)
Sin Miladina Zarića, Miloš (1925), penzionisani hirurg, u razgovoru za „Politiku” opisao nam je kako ga je vest o velikom podvigu njegovog oca zatekla na frontu u Bosni.
– Dvojica braće i ja bili smo u partizanima, imao sam tada 19 godina i sećam se da mi je komandir brigade kratko saopštio šta je moj otac učinio. Sve detalje čuo sam tek 1947. godine, kada sam demobilisan i kada sam stigao u Beograd. Posle očevog spasavanja mosta, Ivan Ribar naredio je da braća i ja dobijemo nove uniforme. Kada se rat završio otac je postao prvi predsednik Trećeg rejona, ali bio je protiv oduzimanja kuća na Dedinju i njihovog pljačkanja, pa je napustio tu funkciju. Poslednjih godina života povukao se, bio je uvređen, iako se nije ni sa kim svađao. Nije voleo da govori o tome kako je spasao most, mislim da je bio razočaran u ondašnje društvo, ali je nas učio da budemo kao on i volimo svoju zemlju – priča Miloš Zarić.
Miladinov sin kaže da je njegov otac dugo čuvao u starom drvenom sanduku kaput koji je nosio 20. oktobra, izrešetan mecima, pored mantije i epitrahilja koje je nosio jedno kraće vreme po završetku Prizrenske bogoslovije. Sveštenički poziv Miladin je, kako nam objašnjava njegov sin, napustio posle nesuglasica sa vladikom Nikolajem Velimirovićem i od tada je radio kao učitelj u Kovilju, Užicu, Beogradu.
Nosilac brojnih vojnih odlikovanja bio je pre svega narodni učitelj – za sebe je napisao da bi to zanimanje odabrao i kada bi se ponovo rodio. Jedan od njegovih učenika, poznati grafičar i slikar Branko Miljuš pohađao je prvi razred kod Zarića 1943. godine kada je posle zbega na Kozari došao u Beograd.
– Pamtim prvi susret sa njim. Majka me lepo spremila za školu, čak mi je vezala i mašnu i kada me učitelj video rekao mi je da mora da proveri da li sam dostojan da je nosim i pogledao mi uši. Kako su one bile čiste, jer me je majka dobro okupala, nasmejao se i rekao da zaista zaslužujem da nosim mašnu – seća se Miljuš.
Osamdesetih godina prošlog veka pokrenuta je inicijativa da Stari savski most ponese ime Beograđanina koji ga je spasao i koji je u kasnijim godinama često voleo da po njemu šeta. Ipak, most koji spaja dve obale Save i dalje je ostao samo Stari savski, bez ikakvog obeležja na ovaj podvig. Miladin Zarić je po odluci Skupštine grada dobio 1990. godine ulicu u Borči, daleko od dela Beograda u kome je živeo i mosta koji je spasao.
Jelena Beoković
objavljeno: 17/10/2009
Učitelj koji je spasao Stari savski most
Dugo je čuvao kaput izrešetan mecima koji je nosio 20. oktobra 1944. godine, kaže Miloš Zarić čiji je otac Miladin sačuvao važan objekat za buduće generacije
Miladin Zarić
„Dan i noć sam mislio kako da se osvetim hitlerovcima za 100 streljanih mojih Kosjeraca, među kojima su bili moji đaci, vojnici i susedi. I dođe taj željen dan, baš 20. oktobar 1944. godine.” Osveta potpisnika ovih redova, beogradskog učitelja Miladina Zarića (1889–1976), nije se sastojala u ubijanju već u jednoj smeloj akciji – spasavanju miniranog Starog savskog mosta.
U to vreme pedesetpetogodišnji učitelj istrčao je iz podruma svoje zgrade u Karađorđevoj 69 i između tri vojske, Nemaca koji su se povlačili i partizana i crvenoarmejaca koji su nadirali, presekao provodnike i spasao most od rušenja. Prema njegovom svedočenju, više od mesec dana posmatrao je kako Nemci postavljaju mine i proučavao kad god je mogao kuda idu kablovi i kako su mine spojene sa detonatorom.
Tog 20. oktobra 1944. godine čuo je poklike Rusa u komšiluku, istrčao iz podruma i uputio se ka mostu nedeljama obuzet „idejom da ga pošto-poto spase”. Do mosta je stigao sa grupom ruskih vojnika i sa njima pregledao stubove ispod mosta. Zajedno su spazili da su ispod trećeg stuba drveni sanduci sa eksplozivom, a da je fitilj već upaljen i da šišti. Rusi su ostali u zaklonu, a Zarić je istrčao, zgrabio pinorski ašov koji je ležao pored mrtvog nemačkog vojnika i počeo da udara po detonatoru dok nije presekao „kao mleko belu žicu”. Šištanje je prestalo i Stari savski most je bio spasen.
Mr Aleksandar Životić, istoričar u Institutu za noviju istoriju Srbije, ističe da je presudno bilo i Zarićevo prethodno ratno iskustvo, jer da je presekao pogrešnu žicu, most bi odleteo u vazduh. Učitelj Zarić učestvovao je kao rezervni oficir u Balkanskim ratovima 1912–1913. godine (tada je deminirao most na reci Šemnici kod Bitolja), kao i u Prvom svetskom ratu kada je bio jedan od onih koji su preživeli albansku golgotu.
– Koliki je bio značaj Starog savskog mosta govore i podaci da je bio jedina veza sa Sremom, jedini most u Beogradu, pošto su Most kralja Aleksandra i Pančevački most bili srušeni. Osim njega, na Savi je bio u funkciji još jedino most u Šapcu, ali je on bio u jako lošem stanju – objašnjava mr Životić.
Na predlog Josipa, Zarić je odlikovan 18. decembra 1944. godine Ordenom za hrabrost, a uz zlatni i srebrni orden za hrabrost „Miloš Obilić”, Krst kralja Petra prvog od 1913. godine i „Albansku spomenicu” koje je dobio za zasluge u prethodnim ratovima, za smelo spasavanje mosta dobio je i ruska i bugarska odlikovanja za hrabrost.
Stari savski most imao je izuzetan strateški značaj 1944. godine (Foto B. Pedović)
Sin Miladina Zarića, Miloš (1925), penzionisani hirurg, u razgovoru za „Politiku” opisao nam je kako ga je vest o velikom podvigu njegovog oca zatekla na frontu u Bosni.
– Dvojica braće i ja bili smo u partizanima, imao sam tada 19 godina i sećam se da mi je komandir brigade kratko saopštio šta je moj otac učinio. Sve detalje čuo sam tek 1947. godine, kada sam demobilisan i kada sam stigao u Beograd. Posle očevog spasavanja mosta, Ivan Ribar naredio je da braća i ja dobijemo nove uniforme. Kada se rat završio otac je postao prvi predsednik Trećeg rejona, ali bio je protiv oduzimanja kuća na Dedinju i njihovog pljačkanja, pa je napustio tu funkciju. Poslednjih godina života povukao se, bio je uvređen, iako se nije ni sa kim svađao. Nije voleo da govori o tome kako je spasao most, mislim da je bio razočaran u ondašnje društvo, ali je nas učio da budemo kao on i volimo svoju zemlju – priča Miloš Zarić.
Miladinov sin kaže da je njegov otac dugo čuvao u starom drvenom sanduku kaput koji je nosio 20. oktobra, izrešetan mecima, pored mantije i epitrahilja koje je nosio jedno kraće vreme po završetku Prizrenske bogoslovije. Sveštenički poziv Miladin je, kako nam objašnjava njegov sin, napustio posle nesuglasica sa vladikom Nikolajem Velimirovićem i od tada je radio kao učitelj u Kovilju, Užicu, Beogradu.
Nosilac brojnih vojnih odlikovanja bio je pre svega narodni učitelj – za sebe je napisao da bi to zanimanje odabrao i kada bi se ponovo rodio. Jedan od njegovih učenika, poznati grafičar i slikar Branko Miljuš pohađao je prvi razred kod Zarića 1943. godine kada je posle zbega na Kozari došao u Beograd.
– Pamtim prvi susret sa njim. Majka me lepo spremila za školu, čak mi je vezala i mašnu i kada me učitelj video rekao mi je da mora da proveri da li sam dostojan da je nosim i pogledao mi uši. Kako su one bile čiste, jer me je majka dobro okupala, nasmejao se i rekao da zaista zaslužujem da nosim mašnu – seća se Miljuš.
Osamdesetih godina prošlog veka pokrenuta je inicijativa da Stari savski most ponese ime Beograđanina koji ga je spasao i koji je u kasnijim godinama često voleo da po njemu šeta. Ipak, most koji spaja dve obale Save i dalje je ostao samo Stari savski, bez ikakvog obeležja na ovaj podvig. Miladin Zarić je po odluci Skupštine grada dobio 1990. godine ulicu u Borči, daleko od dela Beograda u kome je živeo i mosta koji je spasao.
Jelena Beoković
objavljeno: 17/10/2009
)
