Šta je novo?

Stari Sajam i naselje Staro sajmište

Пројекат проширења београдског сајмишта из јануара 1941. године..

Screenshot (1684).png
Screenshot (1685).png
 
Kao da se II svetski rat već završio padom Francuske, kao da se ne ratuje na Atlantiku, u Africi, u susednoj Grčkoj... :rolleyes:
 
Планови за проширење су постојали пре почетка рата.
 
Пројекат проширења београдског сајмишта из јануара 1941. године..

Pogledajte prilog 172508Pogledajte prilog 172509

Ovde piše da je Nemački paviljon izgrađen "prošle godine u proleće", a u jesen je započela gradnja paviljona broj 6. To bi dakle bilo proleće 1940. i jesen 1940. Takođe se kaže da je "svaka godina, pa čak i svaka priredba, dosad bila obeležena novom građevinom". Svečano otvaranje je bilo 11. septembra 1937. Dakle tri i po godine se na njemu stalno nešto gradilo i dograđivalo. Da li negde postoji tajming ovih dogradnji? Kad je šta bilo napravljeno? Zbirka planova? Koliko vidim posle rata je namerno potisnuta svaka priča o velikom značaju koji je Sajam imao u obe, vrlo različite oblasti. Jedno je Sajmište kao logor tokom rata, a drugo je Sajam kao najbolji izlog nečega što liči na privrednu ekspanziju Jugoslavije neposredno pre rata. Da li je ovako obimna građevinska aktivnost na sajmu bila odraz stvarnog uspona privrede? Postoji li negde monografija ili neki naučni rad koji se detaljno bavi radom i razvojem Sajma pre rata? Već je i sam dizajn tornja sasvim jasna poruka velikih ambicija, oblakodera, mašinske civilizacije i fokusa na budućnost. Jer OVO je ono što ustvari vidi posetilac Sajma sa centralne pešačke staze oko kule:

1-1.png


1938.~ Beograd, gledan sa sajma.jpg
 
Poslednja izmena:
Све је то већ постављано на овој теми.

Да, толико је "намерно" потискиван после рата да је покушана обнова сајамске активности на истом месту 1951. године..
 
To nema veze sa ovim što sam rekao. Sajam 1951. je bio reklama nove države, tj novog političkog sistema, a ne kraljevine, tog političkog sistema i privrednih uspeha TE države. Dakle one koja je ustvari uobličila taj prostor i izgradila Sajam o kome sada pričamo. Pošto je suština ove i znatnog broja drugih tema foruma kako najbolje urediti i koristiti neki prostor koji smo nasledili od prošlih generacija, onda i značaj takvih prostora očigledno bitno zavisi od prošlosti, tj od namera onih koji su ga prvobitno napravili, a zatim i od značaja eventualnih važnijih događaja koji su se tu desili kasnije. Sajam 1951. ima vrlo malo značaja u odnosu na sve ostalo, a u meri u kojoj jeste bio važan svakako nije bio priznanje ni značaja Sajmišta kao logora ni zasluga onih koji su prvi moderni sajamski prostor kod nas osmislili i napravili, kao izlog čitave privrede tadašnje države.
 
Poslednja izmena:
Прилог роучавању изгра�ње Беог ра�ског сајмиша и о�ржаних манифесација �о 1940. г о�ине
 
Ако гледамо кроз перспективу рекламирања, сајам 1951. је био реклама производње нове државе, док је сајам 1957. је реклама објеката сајма и производње нове државе, да су хтели да потискују архитектонско достигнуће претходне државе, не би га ни одржали на том месту.
Да, КЈ је уобличила тај простор будући да је изградила сајам на том простору. Да га користимо на начин како су га наши преци осмислили, као сајам - тешко, а да ће његов будући изглед бити повезан са догађајима који су се десили накнадно, током рата, то је вероватно констатовано на првој страници ове теме.
Сајам 1951. сам навео као пример да сајмиште није намерно потискивано после рата како си написао и ни у једном другом контексту, тако да за теоретисањем о његовом значају у односу на предратне нема никакве потребе.
 
Pa nisu ni imali izbora jer je drugi, novi prostor za sajam, na desnoj obali Save, otvoren tek 1957. Pobegli su sa leve obale što su pre mogli. Smisao moje poruke je da u budućoj prezentaciji moramo voditi računa o obe značajne funkcije koje je staro sajmište imalo, kao i da se u čitavom posleratnom periodu vrlo malo pisalo o obe te funkcije. Ne verujem da je to sasvim slučajno.

Nažalost pristup scribd-u se plaća. Pomalo je čudno da Muzej nauke i tehnike sopstveni časopis hostuje na stranom komercijalnom sajtu koji naplaćuje pristup i uzima pare za sebe. Sem ako ne dele zaradu, ali čak i tada postoje bolji načini.
 
Poslednja izmena:
Ако гледамо кроз перспективу рекламирања, сајам 1951. је био реклама производње нове државе, док је сајам 1957. је реклама објеката сајма и производње нове државе, да су хтели да потискују архитектонско достигнуће претходне државе, не би га ни одржали на том месту.
Да, КЈ је уобличила тај простор будући да је изградила сајам на том простору. Да га користимо на начин како су га наши преци осмислили, као сајам - тешко, а да ће његов будући изглед бити повезан са догађајима који су се десили накнадно, током рата, то је вероватно констатовано на првој страници ове теме.
Сајам 1951. сам навео као пример да сајмиште није намерно потискивано после рата како си написао и ни у једном другом контексту, тако да за теоретисањем о његовом значају у односу на предратне нема никакве потребе.
Наравно да јесте свесно "потискиван" и то је по мом мишљењу једна врло проста и неспорна чињеница.

На самом географском почетку највећег и најамбициознијег пројекта нове, послератне државе највећи и најважнији постојећи објекат је игнорисан у сваком погледу, како планерском, где је својим добрим делом просто избрисан, саобраћајно изолован, тако и физичком где је препуштен даљем пропадању, дивљој градњи и подвргунт разним неприкладним наменама и догађајима.

Сад, узмите за сходно да ту просту чињеницу девастираног стања Сајмишта за време и након посотојања друге Југославије негирате или оправдате неком метафизичком акробацијом али не само да се нећу упустити у даљу дискусију, него вероватно нећу ни прочитати те редове, јер на овој теми сам доживео и превише тих циклуса бесмисла.
 
Nisam uspeo da nađem besplatnu kopiju, ni samo članka o Sajmištu, ni časpisa Flogiston koju je Vožd naveo. Ali sam usput naleteo na neke druge. Recimo ovaj je zaista interesantan.

Kad je Nikola Dobrović posle rata pokušavao da osmisli kako bi Novi Beograd trebalo da izgleda, zaključio je da je pre toga neophodno imati neki bar okvirni koncept čitavog Beograda kako bi on u daljoj budućnosti bilo poželjno da izgleda, zajedno sa Novim Beogradom i svim drugim budućim delovima tako proširenog grada ("Veliki Beograd"). Jedan neophodan pripremni deo toga je identifikacija neke vrste vizuelne i prostorne "suštine" Beograda, njegovog prirodnog vizuelnog i urbanog identiteta na najelementarnijem nivou. Na taj način se dobija čvrsta polazna tačka za razmišljanje, postaje jasno šta treba čuvati, razvijati i posebno isticati. Dobrović je zaključio da je ta elementarna suština Beograda susret dve reke između kojih je niži prostor razdvojen Kalemegdansko-Terazijskim grebenom. Greben je "kičma" grada. Sa jedne njegove strane je Dunavska padina i priobalje, a sa druge Savska. Sa Savske strane grebena, dolina i samo srce grada su kombinacija Savskog amfiteatra i starog Sajmišta. Savski amfiteatar i staro Sajmište se ne mogu odvajati jer je to jedan isti prostor kroz čiju sredinu teče Sava. Upravo je TO samo srce Savske strane Velikog Grada i oko njega treba slagati sve ostale slojeve, naviše uz padine grebena i okolnih brda, a sa Sremske strane ka uzvišenoj lesnoj zaravni Zemuna. "Beograd na vodi" je dakle po Dobroviću zauvek uništio samo srce grada, bar ono sa jedne strane Save. Pa sad treba razmisliti kakav značaj ima i šta raditi sa preostalom polovinom gradskog "srca". Nije to samo logor iz drugog svetskog rata. Mora se naći način da uz sav mogući pijetet prema žrtvama neki prostor dobije i prikaz Sajmišta kao pravog početka zasnivanja jednog sasvim novog i modernog Beograda koji je 1937. najzad uspeo da izlađe iz granica koje su ga ograničavale milenijumima, kroz čitavu prethodnu istoriju grada. Ni to nije mala stvar.

Par delova iz ovog rada.


Марта Вукотић-Лазар

ЗНАЧАЈ „СТАРОГ БЕОГРАДСКОГ САЈМИШТА" И "ДОБРОВИЋЕВОГ ГЕНЕРАЛШТАБА" ЗА ИДЕНТИТЕТ ГРАДА БЕОГРАДА

Линија савске обале и Бранкове улице са „Савским мостом“, представљала је важни ликовни и композицијски елемент и главни оквир целокупне урбанистичке композиције Београда, по мишљењу архитекте Николе Добровића. При решавању проблема Савске падине, од изузетне важности, по њему, била је чињеница да се она највише приближава Новом Београду, то јест левој обали Саве. Писао је да је овај предео "најважнији део читавог „Савског амфитеатра“ окренутог својом идеалном осом према реци Сави. По свом положају „Савски амфите-атар“ је урбанистички пандан „Дунавском амфитеатру“, окренутом према северо-истоку испод заједничке водо-делнице дате у облику гребена. Тај гребен представља у ствари доминантну линију у конфигурацији Београда као целине. После успешно решеног задатка он ће по својој изражајној снази и пластичној вредности представљати "урбани-стичку кресту" будуће метрополе на Дунаву и Сави."

У просторном погледу “Савски амфитеатар” представља спону старог и Новог Београда, преко десне и леве обале реке Саве. То је уједно и најважнији централни део града, који омогућава директан контакт градског ткива са реком као осовином. Визуре са Врачарског гребена према „Савском амфитеатру“ и Новом Београду остварују се дуж уличне мреже, управне на простор „Савског амфитеатра“, а са простора железничке станице могуће је сагледати Теразијски гребен и део панораме коју сачињавају Косанчићев венац и Београдска тврђава са Калемегданом. „Бранков мост“ и мост ''Газела'' представљају просторне доминанте, које условљавају визуелну одвојеност „Савског амфитеатра“ од остатка градског ткива. Најзначајније визуре су оне са реке, одакле се у потпуности сагледава „покренутост терена“ на десној обали Саве, где се налази старо језгро Београда. Визуре – како оне из простора амфитеатра тако и оне на сам простор амфитеатра – наважнији су квалитет шире локације.

Комплекс “Старог београдског сајмишта” лежи на левој обали Саве између моста из Бранкове улице тзв. “Бранковог моста”, старог “Савског моста” и центра Новог Београда. На супротној страни обале низ падину београдске греде спушта се “Савски амфитеатар”. Ова два моста, која поред моста “Газела” везују сремски и шумадијски део Београда, уздижу ниво комуникативности и дају посебан акценат овом простору. Ова просторно-композициона целина, не само да је имала изузетан привредни значај, већ је постала и метафора плански остварене целине. Укупан изглед комплекса “Старог београдског сајмишта”, као и композициона повезаност сваког појединачног архитектонског објекта у оквиру њега, утицао је на отварање нових перспектива урбанистичког развоја Београда на левој обали Саве.

Проглашењем Београда за туристичко место, 1936. године, припремни радови на подизању Београдског сајма на левој обали Саве, уз изграђени пут Београд – Земун добијају свој пуни замах. То је био први потез освајања леве обале Саве, по урбанистичкој концепцији Генералног плана из 1923. године.

Основна концепција пројекта је била у постављању павиљона око једног централног објекта у виду куле, чија је улога осим изложбене била и да, као централни мотив буде видљив са најудаљенијих тачака града. На тај начин је створен трг, одакле су сви павиљони могли бити сагледани. Затворени центар, постављањем последња два павиљона паралелно један с другим, отвара могућности решавања перспективне диспозиције и наговештава осовину будуће магистрале, која ће се у каснијем проширењу сајма и реализовати. Архитекти Тричковић, Лукић и Татић су своје решење »у виду једне птичије перспективе, коју је председник Илић прихватио«, приказали у основи 1:1000, 6. септембра 1936. године.

“Старо београдско сајмиште” је важно место у урбаном наслеђу Београда. Овај изузетни “везни простор” старог и новог Београда, лежи на последњем луку реке Саве и специфичних је амбијенталних, стилских, просторних, и еколошких вредности. Од историјског, али и меморијалног значаја за град, “Старо београдско сајмиште” је било пример новог урбаног система, организованог на рационалан и функционалан начин. Са доминантном конструктивистичком кулом деловао је као пример концепта града урбанистичке авангарде двадесетих година XX века, где ни за трен није заборављен богати изражајни речник традиционалног града (трг, улица, блок). Сачувана конструктивистичка кула “Старог београдског сајмишта” и данас је преломна тачка амбијента на аксиалном потезу, од трга крај реке, ка Музеју савремене уметности.

Зборник 6 / 2010 (Музеј примењене уметности. Online)
 
Да бисмо могли тврдити нешто морали бисмо имати некакав доказ, дакле одлуку неке институције или бар сведочење неког од људи који су тада одлучивали да се предратни сајам, односно логор тенденциозно занемари. Са друге стране имамо чињеницу да он ни данас није уређен, што је заиста невероватно и недопустиво, што приписујем вишедеценијском немару.

Поставимо ствари у временски контекст послератне изградње Новог Београда; разорена и сиромашна земља, глад, ратна опасност Тршћанске кризе и кризе Информбироа. У том и таквом тренутку инсистирати на обнови сајамских манифестација нема нарочитог смисла, а када се крајем педесетих дошло до могућности да се сајамске манифестације одрже логично је питање било: обнављати стари сајам, са павиљонима дрвене конструкције или градити потпуно нови? Такође обнова сајма на простору некадашњег места страдања би у цивилизацијском смислу била недопустива, а изградња меморијалног центра, као и у осталим случајевима је вероватно остављена за боља времена, те је место логора скромно обележено и препуштено времену.

Што се тиче урбанистичког "прескакања" старог сајма и пре рата легализованог, дивљег насеља Сајмиште, претпостављам да је то последица коришћења линије мањег отпора, као и у старом делу града, прескакале су се густо насељене четврти и градило се у залеђу, на ободима града те тако имамо урбанистички прескочене делове Врачара, Савског венца и Вождовца а иза њих Браће Јерковић, Шумице, Коњарник, Бањицу, Канарево брдо и Миљаковац, прескочено Баново брдо, а иза њега Јулино брдо, Церак, Видиковац, или прескочену Палилулу и Звездару а грађену Карабурму, Миријево и Вишњичку бању.
 
Poslednja izmena:
Odluka o gradnji novog sajma na drugom mestu donesena je još 13. maja 1953., dakle odmah čim je to poslalo moguće pošto je Staljin umro baš 1953., što je označavalo konačni završetak sukoba sa Varšavskim paktom. Tek su onda mogli da se opuste i počnu da misle o trajnom uređenju posebnih prostora za privredne sajmove. Pre toga su imali važnije stvari koje je trebalo graditi i finansirati. Dakle nikada i nije postojala ozbiljna namera da se nešto uradi sa Starim sajmištem jer je odlučeno da se novi sajam pravi na drugom mestu bukvalno onog trenutka kad je to posle rata prvi put uopšte postalo moguće. To jeste zanemarivanje pošto nisu izabrali ni jednu od jedine dve mogućnosti koje su na mestu sa takvom istorijom imale bar nekog smisla: Ili da izaberu da obeleže njegovu logorsku prošlost, ili privredno-sajamsku.
 
Poslednja izmena:
То сам горе и написао, зашто би обнављали порушене велике павиљоне старог сајма у оригиналу од дрвета, када је ту преднапрегнути бетон, а и да их обнове како ту да одржавају рецимо новогодишњи сајам на месту нацистичког логора..?

Написао си "намерно потиснут", што значи да је после рата постојала одлука да се из идеолошких разлога простор старог сајма намерно уништи, као што неки "аутори" имплицитно наводе да је разлог занемаривања простора сајмишта брисање доказа о колаборацији па и антисемитизам.
 
Pa posle 1967. ipak ne može da se isključi ni antisemitizam, mada naravno ne eksplicitan. Dovoljno sam, u Diplomatskom arhivu pročitao depeša iz sedamdesetoh u kojima se za neprijatelje Jugoslavije proglašava 'jevrejski lobi' u SAD.

Ali to nije bio primarni motiv, jer je regulacioni plan po kojem je taj prostor bio namenjen kulturi od pre 1967.
 
То сам горе и написао, зашто би обнављали порушене велике павиљоне старог сајма у оригиналу од дрвета, када је ту преднапрегнути бетон, а и да их обнове како ту да одржавају рецимо новогодишњи сајам на месту нацистичког логора..?

Написао си "намерно потиснут", што значи да је после рата постојала одлука да се из идеолошких разлога простор старог сајма намерно уништи, као што неки "аутори" имплицитно наводе да је разлог занемаривања простора сајмишта брисање доказа о колаборацији па и антисемитизам.

Nisam ulazio u to zašto su doneli takvu odluku, iz ideoloških ili nekih drugih razloga. Međutim činjenica je da je ovaj prostor značajan po čak dva osnova. I kao deo nacističkog logora smrti i kao važan deo urbanističke istorije grada. Pa ako nisu hteli da ga i dalje koriste kao sajam, recimo zbog pijeteta prema žrtvama, onda je bilo logično da ga u bar nekom trenutku tokom svih ovih decenija urede kao memorijalni centar. Nije to tako skupo da bi recimo cena bila problem. Međutim ni to nisu uradili, pa se mora zaključiti da njegovo "zanemarivanje" nije bilo zanemarivanje (tj nije bilo slučajno), nego svesna odluka da tu ne žele ni memorijalni centar.
 
Pa posle 1967. ipak ne može da se isključi ni antisemitizam, mada naravno ne eksplicitan. Dovoljno sam, u Diplomatskom arhivu pročitao depeša iz sedamdesetoh u kojima se za neprijatelje Jugoslavije proglašava 'jevrejski lobi' u SAD.

Ali to nije bio primarni motiv, jer je regulacioni plan po kojem je taj prostor bio namenjen kulturi od pre 1967.
Антисемитизам у смислу репресивног односа југословенске државе према јеврејском народу и негирање његовог страдања нису постојали, разлике двеју држава у погледу арапско - израелских односа су нешто друго.

Тако је и у неке од павиљона су усељени уметници, односно њихови атељеи.
 
Naravno da nisu postojali, ali npr. ono glasanje za anticionističku rezoluciju GS UN ne bi moglo da se označi kao akt prijateljstva prema jevrejskom narodu. Takođe, Jugoslavija je u svemu tome debelo prekardašila, dozvolivši sebi, čak, da zagovna odnose sa Egiptom, kada su u Kairu odlučili da uspostave odnose sa Izraelom.

A spoljna politika ipak ima uticaja na unutrašnju, tj. na neke odluke koje se donose u zemlji.
 
Nisam ulazio u to zašto su doneli takvu odluku, iz ideoloških ili nekih drugih razloga. Međutim činjenica je da je ovaj prostor značajan po čak dva osnova. I kao deo nacističkog logora smrti i kao važan deo urbanističke istorije grada. Pa ako nisu hteli da ga i dalje koriste kao sajam, recimo zbog pijeteta prema žrtvama, onda je bilo logično da ga u bar nekom trenutku tokom svih ovih decenija urede kao memorijalni centar. Nije to tako skupo da bi recimo cena bila problem. Međutim ni to nisu uradili, pa se mora zaključiti da njegovo "zanemarivanje" nije bilo zanemarivanje (tj nije bilo slučajno), nego svesna odluka da tu ne žele ni memorijalni centar.

Дообро, знаамо за та два основа одавно. Требало је наравно, али није, вероватно је изградња других ствари била приоритет, а новца никада није преливало, па се остављало за "боља времена".
Да је постојала одлука да се ту не гради меморијални центар је озбиљна оптужба и за то су потребни докази. Уосталом и остала стратишта у Београду су "имала" обележје исто као и сајмиште до 1995. и подизања споменика.
 
Poslednja izmena:
Naravno da nisu postojali, ali npr. ono glasanje za anticionističku rezoluciju GS UN ne bi moglo da se označi kao akt prijateljstva prema jevrejskom narodu. Takođe, Jugoslavija je u svemu tome debelo prekardašila, dozvolivši sebi, čak, da zagovna odnose sa Egiptom, kada su u Kairu odlučili da uspostave odnose sa Izraelom.

A spoljna politika ipak ima uticaja na unutrašnju, tj. na neke odluke koje se donose u zemlji.
Према држави Израел. О спољној политици Југославије би се могло нашироко, али није тема. Подржаван је претходно и Израел против Британаца и то не само резолуцијама..
Све то никако не бих доводио у везу са овим.
 
Poslednja izmena:
Vrh