Људи, када говорите о Краљевини Југославији, водите рачуна да је она постојала једва 22 године (чисто ради поређења, подсећам да је је од Нато бомбардовања прошло више од 20). За то време цивилизацијски скок "труле" државе био је импресиван, нарочито после 1930. Економију су водили бриљантни стручњаци, попут министра финансија, а потом и премијера Милана Стојадиновића, захваљујући којем су годишње стопе раста биле импресивне, а економска криза се ни изблиза није осетила као у другим европским државама.
Наравно да је после страдања у Великом рату почетна позиција била ниска, али оно што је у те две деценије урађено на плану индустријализације, грађевинарства, квалитета производа, саобраћаја, образовања, здравства и подизања стандарда живота обичног човека - увелико је надилазило европски просек.
Краљевина Југославија је имала најјачу речну флоту на Дунаву. Непрестано је развијала железничку мрежу, па је тако предратни воз Матош са Фијатовим дизел-локомотивама, на линији Београд-Загреб возио округло четири сата, што је било недостижно за његовог имењака, најбржи пословни воз Матош који крајем осамдесетих исту релацију није могао да пређе електричним локомотивама за мање од четири и по сата.
[url=http://beobuild.rs/forum/viewtopic.php?p=174241#p174241:1fyc5ikp je napisao(la):
vucko » 17 Мар 2012, 11:47[/url]":1fyc5ikp]
Аеропут је једна од првих европских авио-компанија
https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1130447. Само у Србији раде четири фабрике авиона - Икарус, Утва, Рогожарски (ИКА-3) и ДФА у Краљеву, која производи бомбардере (најпре Бреге, а од 1937. Дорнијере До17, отприлике као када бисмо сада производили спејс-шатл, додуше по лиценци).
Завод за израду новчаница у Топчидеру је изграђен 1929, по угледу на француски у Версају, само са савременијом технологијом која до данас није превазиђена.
Да не говоримо о бројним предузећима у Војводини, Борском руднику, штофарама у Параћину и Лесковцу који се с правом називао српским Манчестером, крагујевачкој Застави, крушевачкој Жупи
и Мерими, раковичкој фабрици камиона коју је Тито 1948. преселио у Марибор... Готово да не можемо издвојити ниједног индустријског гиганта у послератном периоду, а да он није настао на темељима фабрика које су прилично успешно радиле у време Краљевине (рецимо ваљевски Крушик, Гоша, МИН, Фабрика вагона Краљево, све пиваре, цементаре...
Београдски универзитет у то време стаје раме уз раме са европским универзитетима, јер на њему раде такве величине попут Миланковића, Бартоша, Кашанина, Острогорског, Мише Ђурића, Томе Живановића, Кирила Савића, Бране Петронијевића итд. Дипломатијом се баве људи попут Иве Андрића и Јована Дучића, новинарством Предраг Милојевић и Милош Црњански.
Београд је други европски и трећи светски град који, захваљујући професору Ксенофону Шаховићу, добија Институт за онкологију и радиологију...
Град пред Други светски рат у много чему архитектуром стаје уз своје узоре, Будимпешту и Праг, а добија и аутентичан градитељски правац - Београдску модерну. Возни парк у јавном саобраћају, број трамвајских линија и квалитет возила, супериорни су у односу на послератно време, па и данашње.
Наравно да је било и сиротиње која је живела у сокацима на периферији и уџерицама, јер је Београд за те две деценије више него утростручио становништво. Али шта да кажемо на то да гомила тих уџерица постоји и дан-данас, а да у много дужој социјалистичкој историји није изграђен ни изблиза тако велики број импресивних здања као у само двадесетак година Краљевине? И зашто се потежу бесмислени аргументи, а-ла "сад сви имамо по два телевизора у кући, а пре рата нисмо имали ниједан."
Не желим да идеализујем Краљевину, већ настојим да покажем да она није била "трула" због економске политике, већ због нерешеног националног питања. Што се становништва у самој Србији тиче, оно је готово деведестпостотно било монархистички опредељено и њој је социјализам наметнут иза гусеница совјетских тенкова, на чизмама и бајонетима партизанских јединица из Црне Горе, Босне и Хрватске. Последице тих чизама су и рушење Маршалата, и давање "сибирског" шмека Пошти 2, и пацовски јебарник на месту спаљене Народне библиотеке, и деценијска небрига о предратним зградама чије смо прелепе фасаде почели да откривамо тек крајем осамдесетих, када су неке од њих обнављене током реконструкције Кнез Михаилове улице. Па се тако и дан-данас ишчуђавамо какве се све лепе фасаде крију иза дебелог, сивог слоја чађи и прашине.
