Stari Beograd (Stare fotografije Beograda)

[zexland]

Bravo ljudi! I mene ja ovo kopkalo duze vreme!

 

[Drakche]

Sta bi vi radili sa tim ogradama?
Lepo izgledaju, ali smo odavno navikli bez njih, i ne bi imale svrhu.
Stavise mislim da bi trebalo ici jos dalje skidanjem ograda oko crkvenih dvorista.
Crkva Aleksandra Nevskog i saborna bi np. izgledale slobodnije i pristupacnije kada bi tereni oko njih postali javna mesta; kao parkovi, trgovi.

 

[direktor]

Skidaci su sjahali sa vlasti tako da zaboravi , ograda oko saborne crkeve skor je restaurirana

 

[Drakche]

pa su zajahali stavljaci? nema to veze sa politikom, vec sa prostorom i estetikom.
crkve su mozda najzasticeniji objekti u zemlji, tako da nema bas preke potrebe da se ogradjuju.

dobar primer je bas crkva aleksandra nevskog tj. park oko nje.

 

[direktor]

Ograda je skinuta iz ideoloskih razloga kao navodno nebi odvajala narod od vlasti i ostal propaganda , sigurno nisu vodil racuna o estetici ,to im je bilo na zadnjem mjestu pogtovo prvih godina po oslobodjenju od ideolgije itd .Prostor oko crkve je crkvena porta vlasnistvo crkve , tebi niko nebrani da udejs u portu crkve aleksandra nevskog i da tamo sjedis cijeli dan,kada bi se sad pokrenula prica o rusenju ograde to bi bilo jedno nepostovanje i vandalizam

 

[Drakche]

Ograda ne treba da se unisti, vec da se skloni kako bi se oslobodio prostor. Ta ideja o neodvojivosti naroda od vlasti i nije tako losa ideja, ne samo od vlasti, vec i od crkve , i od kulture. Porta crkve nije nicije privatno vlasnistvo, vec crkveno, a crkva pripada narodu kao i ostali verski i kulturni objekti.

 

[stf]

По овом питању се слажем са Драгчетом. Црквена дворишта треба да буду градски паркови као што је то случај са платоом код Храма или црквом Св. Марка.

Ограде треба да се уклоне, сем оних које подпадају под културно добро, као код Саборне цркве.

 

[boca-ica]

....pustite decu i ne branite im da dođu k meni, jer takvima pripada nebesko carstvo...

Ima li išta lepše i draže nego dečije graje oko hramova
Jedni ogradjen i dostupan zeleni prostor u gradu, gde nema kučečih i drugih .... rizika

Bilo bi pravo da se sva crkvena dvorišta i opreme sa mobilijarom za decu
u Bg usameljenih primera imamo , ali ne razumem razloge zasto je sve to i stalo

 

[direktor]

A ko vam brani da udjete opet cu ja , pa ta ograda sprecava da djeca istrce na ulicu pred tramvaj , sve crkve na starom bg su zasticene kao spomenici kulture , tako i ograde oko isth , pravljeno je to sa razlogom , a postoje i neki propisi ,

 

[stf]

Директоре, деца сигурно подлећу под трамвај и код Храма зар не?

 

[Борчанац]

Простор је већи код Храма, као и код Цркве Светог Марка, уз велики парк. Неке су попут Саборне, са просто мањим простором. Са или без прозирне ограде неће се ту осећати већа слобода, простор. Слажем се са Дишом.

 

[direktor]

Tamo je tramvaj dovljno daleko ima dovljno prepereka , ziva ograda , nediraj te mi ograde , pisite peticju da se neogradjue oko novih crkava kad krece negdje da se gradi , kladim se da mnoge crkve bi ostale bez djela zmeljista da nisu bile ogtradjene svako bi capno parece za sebe , kad crveni nisu skinuli ograde nvjerujem da ce neko danas ,I nevidm cemu rasprava ja sam samo konstatovao da smo otkrili gdje jeograda zavrsila i da je to dobro ,Opet ko vam brani da udjete u crkvenu portu

 

[direktor]

Asfaltiranje terazija

 

[milos.tro]

Postanak Terazija
http://www.staribeograd.com/tekstovi/iz ... razija.htm

Početkom XIX veka, kada je Beograd bio u šancu i graničio se od Savamale Obilićevim vencem, Stambol-kapijom do Dunava i brojao oko 6.000 žitelja, Terazije, danas glavna saobraćajna arterija prestonice, bile su baruština puna prljavštine, obrasla ševarom. Tada su lovci išli u lov na divlje patke, a Sreta L. Popović zabeležio je da su jedne zime kurjaci silazili do Terazija.

Da bi proširio Beograd i izvan šanca, knez Miloš je za svoje prve vlade naredio da se kolari i kovači isele iz Savamale i da nasele prazan prostor koji se pružao od Stambol-kapije ka Slaviji. Niko nije hteo iz starog kraja da ide. Po Miloševoj naredbi ustabaša kolarskoga i kovačkoga zanata dobio je zbog toga 25 batina i tak tada su ove zanatlije, čiji je zanat bio isuviše bučan, pristale da se isele u tako daleki kraj, bogu iza leđa. Ilija Čarapić, koji je jedno vreme bio predsednik Opštine, imao je naročito zadatak da deli placeve na Terazijama. Ko god je pristajao da zagradi plac, dobijao ga je bvoplatno. Jednom je knez Miloš poklonio plac svom neimaru Hadži-Nikoli Živkoviću. Vozeći se jednog dana kolima, Knez zapita Hadži-Nikolu: "Čiji je onaj plac što nije ograđen. "Moj", odgovori Hadži Nikola. "Od sad više nije tvoj kad nisi uspeo do sada da ga ogradiš."

O postanku Terazija zabeležio je M. Đ. Milićević ove podatke: "Uvodeći vodu u varoš Beograd Turci su duž onoga đeriza (zidanoga vodovoda) koji uzima vodu iz mokroluških izvora, na izvesnim daljinama zidali kule, na koje su vodovodnim cevima uzvodili vodu, da bi ona dobila viši skok za svoj dalji tok. Takve kule bile su: jedna gde je danas Tarazijska česma (otprilike gde je sad mali skver između "Balkana" i "Moskve"); druga gde je bila kafana "Ruski Car" (danas restoran "Zagreb"); a treća je bila onde gde je sada kafana "Grčka kraljica" (danas "Plavi Jadran"). Od te tri kule najveća je bila ona na Terazijama. Ta je kula, pored svoje veće visine, stajala na prostranoj čistini, daleko od okolnih kuća, a bila je viša od svih okolnih zgrada. Sve te kule Turci su zvali Terazije za vodu. Od toga se ceo onaj kraj nove Beogradske varoši naročito od Dvora (danas Skupštine grada) do blizu Stambol-kapije (gde je danas Narodno pozorište), i danas zove Terazije".

Terazije nastaju onde gde trg počinje da se širi i one su jajastog oblika. Pokušaćemo da u kratkim beleškama damo ietorijat Terazija. Na uglu Sremske ulice, u palati gde se danas nalazi Galerija slika (Ulus). bila je nekada jedna žuta kuća na sprat. Dole je bilo nakoliko dućana: sa dečjim igračkama i papudžijskim ćepencima. A na spratu, u jednoj maloj sobi, nalazila se redakcija "Zvezde" Janka M. Veselinovića, koja je u to vreme, 1900. i 1901. godine, izlazila u mesečnim sveskama. (Prva redakcija iz 1894. godine nalazila se u jednom dućančetu do kafane "Dardaneli" iza Čika-Ljubine ulice.) Do nje bila je kafana "Zlatni krst" (danas višespratnica), koja je šezdesetih godina sazidana. Nekadašnji zakupac Ilija Nikolić reklamisao je 1865. godine u novinama: "Pre tri godine imao sam mali broj soba i rđavu štalu. Sada imam 12 soba za goste i štalu za 30 konja". U taj kafani je 1875. godine nikao rodoljubivi poklič da se pomogne golorukim ustanicima u Bosni i Hercegovini; tu su se okupljali novčani prilozi za ustanike; tu su se upisivali dobrovoljci. Za vreme srpsko-turskih ratova odatle su kretali dobrovoljci na bojište. Na praznom placu — gde je podignuta velika palata — nalazila se gostionica "Albanez", neka vrsta studentoke menze. Tu su se obično hranili učitelji, gimnazisti i velikoškolci. Ručak sa hlebom koštao je groš, isto toliko i večera. Jeo se većinom pasulj sa pastrmom i kupus sa slaninom. Za kondicije se plaćalo 6 dinara mesečno. Više "Albaneza" postojala je "Zlatna slavina", lokal u koji su navraćali književnici i novinari i gde su za jednim stalnim stolom, kome je predsedavao Sreta Pašić, sedeli Nušić, Domanović, Mitrović, B. Stanković, M. Pavlović i drugi. Tu je Milorad Mitrović jedne večeri opevao poznatu pesmu "Bila jednom ruža jedna". Do "Zlatne slavine" nalazila se knjižara Rajkovića i Ćukovića, posle Vozarovića, Valožića, Ljube Joksimovića, i Tome Jovanovića jedna od vrlo značajnih izdavačkih kuća pre prvog svetskog rata, koja je preštampala dela Svetozara Markovića. Do nje je bio hotel "Balkan" koji je imao jedan sprat i važio kao hotel "za sve staleže". Danas je tu višespratna zgrada, Zadužbina Samuila i Goluba Janjića. Malo isturena nalazila se tu i hlebarnica koja je bila čuvena svojim burekom od jaja i raznovrsnim kiflama, pogačicama i vrućim lepinjama sa kajmakom.

Između hotela "Balkan" i današnjeg hotela "Moskva" bila je čuvena "Terazijska česma". Imala je četiri slavine koje su ukupno davale 524 grama vode u sekundi. Česmu je obnovio knez Miloš. Temelj je udaren 16. jula 1859. godine, a početkom 1860 godine bila je gotova. Na placu današnje "Moskve" nalazila se kafana "Velika Srbija" i nekoliko malih dućana sa raznovrsnom robom. "Velika Srbija" odlikovala se time šgo je uvek imala dobru hranu i prvoklasno vino, pa su u nju svraćali sladokusci Stevan Sremac i Kosta Vujić, profesori. Dalje je bila Viktorovićeva apoteka, koja je u oba rata nastradala od bombardovanja.

U neposrednoj blizini Viktorovićeve apoteke, prema nekadašnjoj tramvajskoj stanici, postojala je kuća Lazara Arsenijevića - Batalake, popečitelja i istoričara prvog srpskog ustanka. Do nje je bila kafana "Kod dva tigra" (danas restoran "Atina"), jedan ćumez, u koju je često svraćao pesnik Đura Jakšić.

Nešto dalje bila je kuća Alekse Krsmanovića, gde je danas Protokol Sekretarijata inostranih poslova, rad Jovana Ilića, arhitekte, u kojoj je 1918. godine proglašeno Ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca. Godine 1926. u dvorištu je otvorio Brana Cvetković "Orfeum". Terazije se danas završavaju zgradom Ministarstva prosvete gde su bile kancelarije Terazijske opštine, a sada su tu smeštene razne ustanove.

Na drugoj sgrani ulice nalazi se i danas zgrada u renesansnom stilu u kojaj je nekada bio Terazijoki kvart, pa posle Ministarstvo pravde, a danas niz nadleštava. Na uglu gde je sada Igumanova zadužbina bila ,je Todorovićeva delikatesna radnja. Na mestu gde je sada bioskop "Beograd" nalazila se jednospratna zgrada sa baštom - nekada čuvena "Šiškova kafana", gde su se čitale novine, koje su visile o štapu, i "bistrila" politika. Lokal je bio sastajalište libarala. Na prostoru višespratne zgrade "Jugoslovenske knjige" bile su tri poznate mehane: "Uroševa pivnica", "Takovo" i "Pariz". "Uroševa pivnica" bila je svratište ljudi iz unutrašnjosti Srbije koji su dolazili na jednodnevni boravak da svrše naki posao u sudu i kod advokata. Tu su se uz čašu piva pisale molbe, žalbe i tužbe. "Takovo" je bila kafana na glasu. Priređivali su se u njoj intimni ručkovi, a jedno vreme lokal je bio glumačka berza. "Pariz" je bio partijski lokal Radikalne stranke, u kome je odsedao kad je dolazio u Beograd Aca M. Stanojević, predsednik Glavnog odbora Radikalne stranke. Tu su se održavale konferencije, zakazivali zborovi i odsedali stranci. Persijoki šah, kad je prolazio kroz Beograd 1900. godine odseo je kod "Pariza". Hotel "Kasina" sazidan je još 1858. godine. U toj kući obrazovana je nekakva kasina za naročite članove, pa je po njoj dobio ime i lokal. Važila je kao naprednjačka kafana u vreme kad joj je oopstvenik bio Vasa Mijatović, zvani "Bezobrazni Vasa". Godine 1918. kratko vreme zasedavala je u sali "Kasine" Narodna skupština Srbije, a posle nje do 1920. godine priređivalo je predstave Narodno pozorište. Na uglu Nušićeve ulice (ranije Skopljanske) nalazila se staklarska radnja Zunane, a posle se uselio Tomaš Rosulek koji je prodavao suvomesnate specijalitete (danas su tu prodavnice Robne kuće Beagrad). Niže Rosuleka bila je poznata poslastičarnica Pantelića, koja je imala izvrsne kolače. Stajali su marjaš komad. Od Nušićeve ulice do zlatarske radnje Mih. P. Petkovića bio je uzan skver, a kraj njega je obično stajao niz fijakera. Godine 1860. inicijativom Atanasija Nikolića, književnika, zasađeni su kestenovi na Terazijama. Na današnjem placu palate "Albanije" bila je mala kafanica "Albanija" uvek puna dima, gde su se skupljali nosači, pili čačanku rakiju i jeli pet ćevapčića za marjaš. Prilikom rušenja zgrade 1937. godine u temeljima je nađen kostur preistorijskog mamuta.

Najnoviji preobražaj i regulisanje Tarazija izvršeni su 1948. godine.

 

[Drakche]

Knez Milos je napravio gresku sto je zatrpao sanac oko grada umesto da ga je prosirio i produbio, danas bi imali kanal od Save do Dunava preko kojeg bi prelazili mostovima. Mozda bi, takodje, bila dobra odbrana od plavljenja savamale i bare Venecije.

Tamo je tramvaj dovljno daleko ima dovljno prepereka , ziva ograda , nediraj te mi ograde , pisite peticju da se neogradjue oko novih crkava kad krece negdje da se gradi , kladim se da mnoge crkve bi ostale bez djela zmeljista da nisu bile ogtradjene svako bi capno parece za sebe , kad crveni nisu skinuli ograde nvjerujem da ce neko danas ,I nevidm cemu rasprava ja sam samo konstatovao da smo otkrili gdje jeograda zavrsila i da je to dobro ,Opet ko vam brani da udjete u crkvenu portu

Rasprava ima smisla, mozda ne na ovoj temi. Zar ne vidis u cemu je poenta? Poenta je ne da se oduzme, vec da se dobije.
Neka crkva zadrzi pravo na zemljiste, ali da se od toga , barem u pojedinim slucajevima kao sto je crkva A. Nevskog, napravi javni prostor - parkovi, platoi itd. Razlika je ogromna da li ulazim u crkvenu portu ili u javni prostor pored crkve.
Crkve se inace ne ogradjuju ako su u gradskim jezgrima gde je i bez ograda sve previse skuceno.

 

[GOJE]

Knez Milos je napravio gresku sto je zatrpao sanac oko grada umesto da ga je prosirio i produbio, danas bi imali kanal od Save do Dunava preko kojeg bi prelazili mostovima. Mozda bi, takodje, bila dobra odbrana od plavljenja savamale i bare Venecije.

Takav most preko takvog kanala kod terazijskog grebena bi imao visinu od 60 metara!!!

 

[Drakche]

Mislis kanal bi bio 60 metara dubok?
Nemam bas najjasniju sliku kojom linijom je taj sanac prolazio.
Mislio sam da je bio negde u novou danasnje francuske ulice.

 

[spatiotecte]

Ne bi bio kanal dubok 60 metara vec bi greben bio dubok 60 metara. Dobio bi se kanjon a i ne bi nikad bilo izvodljivo prokopati toliku kolicinu zemlje. Voda ne moze da se penje na visinu od 60 metara, bora da bude u ravni sa Savom i Dunavom.

 

[direktor]

Imate objasnjenje u temi o kalemegdanu cjeli sajt pocvecen sancu i kako je moglo da se dobije nesto poput beckog ringa sansa davno propustena

 

[MilisaV]

sreća pa je knez uradio pravu stvar.

 

[Drakche]

Pa ocito da nije uradio pravu stvar gledano iz danasnje perspektive, mozda je za to vreme bila dobra ideja. Ako nije bilo moguce iskopati kanal, onda je mogao biti prsten oko grada kao sto direktor veli. No, sada je dockan.

 

[MilisaV]

drakče ja u klin ti u ploču.


hvala bogu pa nemamo nikakve kanale, šance i slično po sred grada, bilo to današnje vreme ili neko ranije.

 

[Drakche]

Nikako da kazes zbog cega tako mislis? Sta fali gradovima koji imaju kanale u ili oko centra?

 

[milos.tro]

 

[milos.tro]

Vodotoranj „sanja“ parnjače
Zoran Nikolić | 30. maj 2014. 12:15 | Komentara: 0
http://www.novosti.rs/vesti/beograd.74. ... a-parnjace

Sugrađani koji prolaze „Gazelom“ uglavnom ne znaju čemu služi građevina pored mosta. Na ovom prostoru nekada su se vodom snabdevale parne lokomotive

PREKO mosta „Gazela“ prođe dnevno najviše Beograđana, ali sve manje je onih koji se pitaju šta predstavlja građevina sa desne savske obale.

Jedan betonski gorostas štrči uz konstrukciju mosta, ponikavši sa prostora pored koloseka koji prilaze Železničkoj stanici, i „izvire“ pored putnika koji odavno ne postavljaju pitanje čemu ova građevina služi. Jednostavno, svi su se navikli na kolosa koji se nalazi pored mosta i na neki svoj, samotnjački način čini deo folklora ovog dela grada.

Istini za volju, stara građevina je, u savremeno doba uglavnom korišćena kao džinovski nosač bilborda, i to je sve po čemu je prepoznajemo.

- Nekada su Železničkoj stanici prilazile parne lokomotive, a ovo je bio toranj za vodu, kojom su parnjače dopunjavane - objasnio nam je Tomislav Nikodijević iz Železničkog muzeja. - Sistem rada parnih lokomotiva podrazumevao je velike količine vode. Na ovom mestu su se, u stvari, smenile tri građevine. Prva je nastala pre Prvog svetskog rata, ali je razorena tokom ratnih operacija, pa je između dva velika svetska sukoba ovde nikao novi toranj.

Prema projektu koji je realizovan od 1924. do 1926. godine, na ovom mestu je izgrađen novi vodotoranj, jer je potreba održavanja železničkog saobraćaja bila u stalnoj ekspanziji.
PARNE LOKOMOTIVE Najviše parnih lokomotiva u Srbiji bilo je posle Prvog svetskog rata. Kako objašnjava Milena Milićević, neke od njih država je naručila još pre početka ratnog sukoba, dok su druge stigle u našu zemlju kao reparacije za nanetu ratnu štetu posle okončanja rata. - Predratne „Jugoslovenske železnice“ imale su više od 3.000 parnih lokomotiva na svojoj teritoriji - objašnjava Milićevićeva. - U tom voznom parku bilo je zastupljeno dvestotinak različitih tipova lokomotiva.

- Ratne operacije tokom Drugog svetskog rata ponovo su oštetile građevinu, pa je odmah posle okončanja sukoba usledila obnova - dodaje stručnjak Železničkog muzeja Milena Milićević. - Obnovljena je stara građevina, ali je dobila znatno drugačiji, savršeniji oblik, i on postoji na ovom mestu od 1945. godine.

Milićević podseća da je između dva rata, ali i dugo posle njih, u železničkom saobraćaju lokomotiva na parni pogon bila osnovni pokretač železničkih kompozicija, a da je karakterističan zvuk parnjače iz neizostavan zvižduk, bio „zaštitni znak“ vozova koji su tutnjali savskom obalom, pre neko što pristignu u stanicu ili pođu iz nje.

Tornjevi za vodosnabdevanje bili su sastavni deo tog saobraćajnog aparata i njegove infrastrukture, pa je ovaj, u blizini beogradske Železničke stanice bio jedan od mnogih u Srbiji.

- Izgradnja vodotornjeva za različite namene bila je uobičajena, a Beograđani danas najbolje poznaju onaj na Košutnjaku, jer je vizuelno upečatljiv - dodaje Milićevićeva. - Istini za volju, on nije imao železničku namenu. Tokom prve polovine 20. veka ovakve građevine za snabdevanje lokomotiva vodom bile su neophodne za održavanje železničkog saobraćaja, i u to vreme je bilo uobičajeno da se nalaze pored koloseka.

Ovaj, pored Gazele, ostao je zaboravljen da štrči uvis, i da zbunjuje prolaznike svojim neobičnim oblikom. Tek poneko od starijih Beograđana pamti kako su nekada, pored ovog tornja tutnjale stare lokomotive, puštajući ka nebu guste slojeve dima.

PROJEKTANT MILANKOVIĆ?
Nezvanični podaci govore da je u projektovanju onog tornja koji je postojao između dva rata učestvovao i besmrtni Milutin Milanković. Beograđani znaju da je ovaj genije dao neprevaziđen doprinos astronomiji, ali je bio i izuzetan građevinski inženjer. Pouzdano se zna da je upravo Milanković bio projektant hangara na Starom aerodromu, od kojih je jedan i danas sačuvan.

Pa ipak, ne postoje dokumenta koja bi potvrdila njegov učinak u izgradnji ovog tornja.

- U Železničkom muzeju ostao je pisani trag iz februara 1990. godine, kada je profesor Dragan Trifunović napravio dopis kojim nam se obratio - objašnjava Milićevićeva. - On je predložio zaštitu vodotornja kod „Gazele“ kao projekat akademika Milankovića, jer je od velike važnosti kao spomenik kulture. Ipak, do sada nismo našli dokument koji bi direktno potvrdio Milankovićev angažman prilikom projektovanja tornja.