Stari Beograd (Stare fotografije Beograda)
- Začetnik teme Goldstein
- Datum pokretanja
milos.tro
Professional
- Učlanjen(a)
- 24.12.2013.
- Poruke
- 11.212
- Pohvaljen
- 21.870
Između dva rata postojalo je pravilo po kome su se stanovi iznajmivali na šest meseci, selidbe podstanara su se vršile samo 2 puta godišnje i za to su bili predviđeni datumi prvi maj i prvi novembar...
Dan za selidbu
Fotografija Ace simića iz Hilandarske ulice, 1940...
Dan za selidbu
Fotografija Ace simića iz Hilandarske ulice, 1940...
milos.tro
Professional
- Učlanjen(a)
- 24.12.2013.
- Poruke
- 11.212
- Pohvaljen
- 21.870
1885, ukrašena Knez Mihailova (a sa njom i Delijska česma koja je na sredini ulice) za doček rumunskog kralja. Danas se na placu krajnje levo nalazi zgrada SANU (njena izgradnja će početi tek za 3 decenije).
Autor fotografije
uško Maravić
Autor fotografije
uško Maravić
milos.tro
Professional
- Učlanjen(a)
- 24.12.2013.
- Poruke
- 11.212
- Pohvaljen
- 21.870
Kako su prodavci baruta uplašili kneza Miloša?
Z.Nikolić | 02. mart 2014. 10:29 | Komentara: 0
http://www.novosti.rs/vesti/beograd.74. ... eza-Milosa
Duž oboda Tašmajdanskog parka stari Beograđani nekada prodavali barut. Trgovci koji su nemarno čuvali barut uplašili kneza Miloša, koji ih je proterao iz varoši, „na sigurno“
NEKADA su stari Beograđani strepeli od požara i eksplozija baruta jer su se često događali u dućanima stisnutim u starom delu grada.
Tako hroničari beleže kako se 1834. godine desio jedan vrlo opasan požar u Savskoj varoši, kako su zvali deo Beograda uz Savu, i to u kući izvesnog Sime Kovačevića. Na sreću, iako je u dućanu ovog domaćina bilo mnogo baruta, požar je ugašen pre nego što je stihija stigla da izazove eksploziju, veliku štetu, a verovatno i pogibelj među tadašnjim varošanima.
Dokument, koji je sačuvan do danas u Istorijskom arhivu Beograda, govori kako je knez Miloš saznao za ovaj događaj i da ga je sve to veoma razljutilo. Kako je njegova bila „i prva i poslednja“ odmah je rešio da otkloni opasnost iz centra grada, kako se ubuduće ovakav događaj ne bi ponovio.
Knez Miloš je odmah naredio da „se niko u varoši beogradskoj ne usudi baruta u većem količestvu držati i da izabere kod Batal džamije bezopasno mesto jedno, gde će u povećem količestvu držati barut oni, koji pravo na to imaju, a u čaršiji da dopusti samo na nekoliko mesta fišeke prodavati i to u toliko malom količestvu, da u događaju požara ne mogu na primetnu štetu biti“.
Izričita kneževa odluka nalagala je i da radnje budu precizno označene spolja, pa su tako ondašnji stanovnici grada mogli jasno da znaju da se u dućanu prodaju fišeci. Ideja je bila da „bi se, u događanju požara, dućani mogli odma na stranu ukloniti do do njih vatra ne dođe“.
Uskoro su počeli da niču dućani pored Batal džamije, a to je bila islamska bogomolja na mestu gde se sada nalazi Dom naroda, odnosno Skupština. To je bio deo pored Smederevskog druma, koji je počinjao od zdanja današnjeg Narodnog pozorišta, odnosno nekadašnje Stambol kapije, pa se, duž današnjeg Bulevara kralja Aleksandra pružao ka Smederevu.
Tadašnje radnje hroničari su zvali „puškarsko-barudžijske“, a zanatlije su u njima pravili fišeke kojima su punjene puške. Tačno iza ovog niza kuća prostiralo se Staro groblje, koje su do kraja 19. veka žitelji glavnog grada zvali i Tašmajdansko.
Prošlo je vreme i fišeka i baruta, pa su i ove neugledne radnje vremenom prestale da postoje, a udžerice su ustupile mesto delovima šetališta i parka koji je smenio sećanje na stare, trošne barake, ali i na groblje na kojem su počivali Beograđani u 19. veku.
Ostaje samo sećanje na Beograd koji se polako širio i kojem je Tašmajdan bio „daleka periferija“.
Z.Nikolić | 02. mart 2014. 10:29 | Komentara: 0
http://www.novosti.rs/vesti/beograd.74. ... eza-Milosa
Duž oboda Tašmajdanskog parka stari Beograđani nekada prodavali barut. Trgovci koji su nemarno čuvali barut uplašili kneza Miloša, koji ih je proterao iz varoši, „na sigurno“
NEKADA su stari Beograđani strepeli od požara i eksplozija baruta jer su se često događali u dućanima stisnutim u starom delu grada.
Tako hroničari beleže kako se 1834. godine desio jedan vrlo opasan požar u Savskoj varoši, kako su zvali deo Beograda uz Savu, i to u kući izvesnog Sime Kovačevića. Na sreću, iako je u dućanu ovog domaćina bilo mnogo baruta, požar je ugašen pre nego što je stihija stigla da izazove eksploziju, veliku štetu, a verovatno i pogibelj među tadašnjim varošanima.
Dokument, koji je sačuvan do danas u Istorijskom arhivu Beograda, govori kako je knez Miloš saznao za ovaj događaj i da ga je sve to veoma razljutilo. Kako je njegova bila „i prva i poslednja“ odmah je rešio da otkloni opasnost iz centra grada, kako se ubuduće ovakav događaj ne bi ponovio.
Knez Miloš je odmah naredio da „se niko u varoši beogradskoj ne usudi baruta u većem količestvu držati i da izabere kod Batal džamije bezopasno mesto jedno, gde će u povećem količestvu držati barut oni, koji pravo na to imaju, a u čaršiji da dopusti samo na nekoliko mesta fišeke prodavati i to u toliko malom količestvu, da u događaju požara ne mogu na primetnu štetu biti“.
Izričita kneževa odluka nalagala je i da radnje budu precizno označene spolja, pa su tako ondašnji stanovnici grada mogli jasno da znaju da se u dućanu prodaju fišeci. Ideja je bila da „bi se, u događanju požara, dućani mogli odma na stranu ukloniti do do njih vatra ne dođe“.
Uskoro su počeli da niču dućani pored Batal džamije, a to je bila islamska bogomolja na mestu gde se sada nalazi Dom naroda, odnosno Skupština. To je bio deo pored Smederevskog druma, koji je počinjao od zdanja današnjeg Narodnog pozorišta, odnosno nekadašnje Stambol kapije, pa se, duž današnjeg Bulevara kralja Aleksandra pružao ka Smederevu.
Tadašnje radnje hroničari su zvali „puškarsko-barudžijske“, a zanatlije su u njima pravili fišeke kojima su punjene puške. Tačno iza ovog niza kuća prostiralo se Staro groblje, koje su do kraja 19. veka žitelji glavnog grada zvali i Tašmajdansko.
Prošlo je vreme i fišeka i baruta, pa su i ove neugledne radnje vremenom prestale da postoje, a udžerice su ustupile mesto delovima šetališta i parka koji je smenio sećanje na stare, trošne barake, ali i na groblje na kojem su počivali Beograđani u 19. veku.
Ostaje samo sećanje na Beograd koji se polako širio i kojem je Tašmajdan bio „daleka periferija“.
milos.tro
Professional
- Učlanjen(a)
- 24.12.2013.
- Poruke
- 11.212
- Pohvaljen
- 21.870
Doboš - prvi srpski javni servis
B. Subašić | 03. mart 2014. 07:49 | Komentara: 0
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/re ... vni-servis
Pravo na informisanje dobili smo 1830. godine, proglašenjem carskog fermana o autonomiji. Zbog prvih vesti koje su pročitali u Beogradu umalo nije buknuo rat s Turcima
Vojni dobošari
MNOGO pre žica, antena i zvučnika, Srbi su dobijanjem carskog fermana o autonomnoj kneževini Srbiji iz 1830. izborili i svoj prvi javni, tada dobošarski, servis. Zbog prvog „dnevnika“ koji su dobošari telali pročitali pred beogradskim kapijama umalo nije buknuo rat s Turcima.
Naime, Osmanlije su prodoran zvuk limenih doboša pamtili po zlu, jer su za njim obično stupali srpski frajkori u austro-turskim ratovima, a i Prvi srpski ustanak je najavilo tutnjanje palica o zategnutu kožu i vika telala: „Ko je Srbin a nema duge puške, dva pištolja i veliki nož, nek proda jednu kravu i pusat sebi kupi“.
Osmanlije su bile donekle u pravu kad ih je uzbunio zvuk doboša i gromoglasno izvikivanje vesti na srpskom. Bilo je to svojevrsno upozorenje lukavog knjaza Miloša da je došlo novo doba u kome će Beograd od turske pogranične tvrđave prerasti u prestonicu Srbije, po evropskim merilima. Posle čitanja hatišerifa na Čupinoj humci, tamo gde je danas kafana „Poslednja šansa“, Miloš je svakodnevno unosio promene, nezamislive za Osmansko carstvo. Prvo je naredio svečanu „limunaciju“ (što je iskvaren izgovor latinske reči iluminacija - osvetljavanje) odnosno vatromet i bakljadu, posle koje su postavljeni i fenjeri po varoši, prva srpska javna rasveta. Turci su bili šokirani, jer je po njihovim zakonima bilo strogo zabranjeno ne samo osvetljavanje grada već i hodanje s fenjerom.
Čim je pročitan hatišerif, zazvonila su i zvona sa tadašnjeg drvenog zvonika drvene Saborne crkve. Turske tobdžije s tvrđave su okrenule cevi topova ka hramu, ali su ugasili fitilje videvši hiljade Srba, dobrim delom naoružanih, oko crkve u kojoj je knjaz primao miropomazanje.
VUCI STIGLI SA DEDINjA PORED naredbi magistrata, u dobošarskim vestima vrlo brzo počelo je i izvikivanje korisnih servisnih informacija. - Ko ide u lov na divlje patke i guske na Terazijama i iznad njih neka se pazi, jer se sa Dedinja i Vračara pojaviše vukovi pa da neko ne strada - vikao je telal tridesetih godina 19. veka. Bilo je i oglasa „izgubljeno-nađeno“. Izvesni Uroš Stojanović tako je tražio kravu šarulju, koja je nestala s pašnjaka kod Saborne crkve, gde se prethodno „s mirom napasala“. Pošto dotična šarulja nije pronađena reporteri-istraživači telalskog servisa su se bacili na posao i otkrili da su kravu ukrali i pojeli Turci iz Tvrđave i o tome izvestile građanstvo u sledećoj publikaciji.
Dobošari su bili kap koja je prelila čašu, iako su oni u prvom javnom „dnevniku“ samo oglašavali licitaciju imovine jednog pokojnika bez naslednika. Turci su se toliko uplašili i uzbunili da su zgrabili oružje i pojurili nesrećne radnike prvog srpskog medijskog servisa, koje su spasile brze noge. Njihovo stradanje prvog dana na radnom mestu često se ponavljalo u potonjim generacijama srpskih medijskih radnika...
Među Turcima je posle prvog srpskog „dnevnika“ nastala neviđena uzbuna. Žene i decu su sklonili u tvrđavu, a sve što je moglo da drži oružje patroliralo je cele noći po turskoj varoši. Sledećeg jutra su beogradski vezir i njegova svita, izbečeni od nespavanja, pozvali šefa srpske policije u Beogradu, Petra Lazarevića da objasni zašto ih Srbi plaše. Na Lazarevićevo pitanje o kakvim je zastrašujućim postupcima reč, vezir je planuo:
- Kako se neće plašiti i bunuti kad im povoda dajete! Zvona digoste, nikog ne pitaste, fenjere po čaršiji izvešaste, doboš po varoši udarate - ljutio se vezir.
Lazarević ga je podsetio da je hatišerifom dozvoljeno slobodno bogosluženje, pa prema tome i zvona, da je osvetljenje smanjilo kriminal, a da doboš samo oglašava licitacije i zvanične objave srpskog magistrata, kako se zvao sud.
Vezir je ućutao shvatajući da je vreme običaja feudalne osmanske imperije u Srbiji isteklo i doboš je nastavio da lupa. Vesti su se čitale tri puta dnevno na glavnoj Stambol kapiji, Varoš kapiji, Velikoj pijaci - današnjem Studentskom trgu i na raskrsnici na Dorćolu.
NAREDBA PROTIV LENSTVOVANjA DOBOŠARI su u junu 1838. objavili naredbu gradske uprave koja je primetila da „mnogi žitelji ovdašnji i bećari strani u radne, lepe i vedre dane lenstvuju po mehanama“. - Da ne bi dakle niko u varoši lenstvovao to policija izdaje zapovest da se niko ne usudi u radne dane besposličiti po mehanama gde su kuglane i kojekakve igre, no svaki da se radom zanima, osim nedeljnih i prazničnih dana koji su za odmor. Isto tako i mehandžije da se ne usude primati skitače i lenštine da po vasdan onde besposliče - glasila je naredba.
Turci su napuštali Beograd koji se munjevito razvijao i gradio na evropski način, pa su se pojavili i savremeni problemi sa saobraćajem. U njihovom rešavanju aktivno su sudelovali dobošari čitajući sledeću publikaciju:
„Budući da se često dešava u nedeljne dane kad seljaci s kolima nagrnu da varošani zaustave prvoga s kolima koji što nosi na prodaju, a zatim cela povorka kola čeka, pa ljudi ne mogu sokakom da prođu. Da to više ne bi bilo i da se sokaci ne bi stesnjavali objavljuje se i zapoveda svakome i svima da se ne bi niko usudio gde kola zaustavljati i sokak zakrčavati“, naredila je Uprava varoši Beograda 3. juna 1838.
Telal je 1841. objavio i ozbiljna upozorenja da „svaki pred kućom i dućanom svojim čistotu da održava jer kom se god đubre i najmanje pred kućom ili dućanom nađe biće arištovan i štrofovan“ odnosno, današnjim rečnikom - uhapšen i izbatinan.
Iste godine pred Božić je strogo upozoreno da „niko bez razlike od žitelja varoši Beograda“ više ne sme „po volji i raspoloženiju svom puške mećati i s tom opasnom zabavom uveseljavati se“.
Telal je postao je najpopularniji gradski činovnik, koji ne samo što je širio već je i sakupljao informacije. Na poslu ga je uvek pratio buljuk dečurlije, šegrta i kalfi, koje su gazde poslale da čuju novosti, i domaćica, vazda željnih da sve čuju i prepričaju. U početku su se „ozbiljni ljudi“ ustezali da idu u tu šarenu gomilu i čekali vesti iz druge ruke.
To je često dovodilo do komičnih situacija, jer bi se vesti prepričavanjem potpuno izobličile, pa su Beograđani otkrili šta znači dezinformisanje. Tako je telal novembra 1839. objavio da se najstrože zabranjuje držanje svinja u varoši i da će one ubuduće biti prodavane isključivo kraj Batal džamije, na mestu gde se danas nalazi Dom narodne skupštine. Prepričavanje vesti dovelo je sutradan ispred magistrata gomilu Beograđana koji su čuli „sigurnu vest“ da će se prodavati građevinski kamen iz Batal džamije.
Zbog toga su bile sve čitanije „Novine Srbske“, prvi dnevni list u Srbiji, koje su na uvodnim stranama objavljivale službene vesti, a u drugom delu ostale novosti. Ipak, dobošari su se održali u Beogradu sve do 1935. na potezu od Dvorske bašte - današnjeg Pionirskog parka, do Beogradske ulice, a u drugim delovima zemlje i duže, sve do posle Drugog svetskog rata.
B. Subašić | 03. mart 2014. 07:49 | Komentara: 0
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/re ... vni-servis
Pravo na informisanje dobili smo 1830. godine, proglašenjem carskog fermana o autonomiji. Zbog prvih vesti koje su pročitali u Beogradu umalo nije buknuo rat s Turcima
Vojni dobošari
MNOGO pre žica, antena i zvučnika, Srbi su dobijanjem carskog fermana o autonomnoj kneževini Srbiji iz 1830. izborili i svoj prvi javni, tada dobošarski, servis. Zbog prvog „dnevnika“ koji su dobošari telali pročitali pred beogradskim kapijama umalo nije buknuo rat s Turcima.
Naime, Osmanlije su prodoran zvuk limenih doboša pamtili po zlu, jer su za njim obično stupali srpski frajkori u austro-turskim ratovima, a i Prvi srpski ustanak je najavilo tutnjanje palica o zategnutu kožu i vika telala: „Ko je Srbin a nema duge puške, dva pištolja i veliki nož, nek proda jednu kravu i pusat sebi kupi“.
Osmanlije su bile donekle u pravu kad ih je uzbunio zvuk doboša i gromoglasno izvikivanje vesti na srpskom. Bilo je to svojevrsno upozorenje lukavog knjaza Miloša da je došlo novo doba u kome će Beograd od turske pogranične tvrđave prerasti u prestonicu Srbije, po evropskim merilima. Posle čitanja hatišerifa na Čupinoj humci, tamo gde je danas kafana „Poslednja šansa“, Miloš je svakodnevno unosio promene, nezamislive za Osmansko carstvo. Prvo je naredio svečanu „limunaciju“ (što je iskvaren izgovor latinske reči iluminacija - osvetljavanje) odnosno vatromet i bakljadu, posle koje su postavljeni i fenjeri po varoši, prva srpska javna rasveta. Turci su bili šokirani, jer je po njihovim zakonima bilo strogo zabranjeno ne samo osvetljavanje grada već i hodanje s fenjerom.
Čim je pročitan hatišerif, zazvonila su i zvona sa tadašnjeg drvenog zvonika drvene Saborne crkve. Turske tobdžije s tvrđave su okrenule cevi topova ka hramu, ali su ugasili fitilje videvši hiljade Srba, dobrim delom naoružanih, oko crkve u kojoj je knjaz primao miropomazanje.
VUCI STIGLI SA DEDINjA PORED naredbi magistrata, u dobošarskim vestima vrlo brzo počelo je i izvikivanje korisnih servisnih informacija. - Ko ide u lov na divlje patke i guske na Terazijama i iznad njih neka se pazi, jer se sa Dedinja i Vračara pojaviše vukovi pa da neko ne strada - vikao je telal tridesetih godina 19. veka. Bilo je i oglasa „izgubljeno-nađeno“. Izvesni Uroš Stojanović tako je tražio kravu šarulju, koja je nestala s pašnjaka kod Saborne crkve, gde se prethodno „s mirom napasala“. Pošto dotična šarulja nije pronađena reporteri-istraživači telalskog servisa su se bacili na posao i otkrili da su kravu ukrali i pojeli Turci iz Tvrđave i o tome izvestile građanstvo u sledećoj publikaciji.
Dobošari su bili kap koja je prelila čašu, iako su oni u prvom javnom „dnevniku“ samo oglašavali licitaciju imovine jednog pokojnika bez naslednika. Turci su se toliko uplašili i uzbunili da su zgrabili oružje i pojurili nesrećne radnike prvog srpskog medijskog servisa, koje su spasile brze noge. Njihovo stradanje prvog dana na radnom mestu često se ponavljalo u potonjim generacijama srpskih medijskih radnika...
Među Turcima je posle prvog srpskog „dnevnika“ nastala neviđena uzbuna. Žene i decu su sklonili u tvrđavu, a sve što je moglo da drži oružje patroliralo je cele noći po turskoj varoši. Sledećeg jutra su beogradski vezir i njegova svita, izbečeni od nespavanja, pozvali šefa srpske policije u Beogradu, Petra Lazarevića da objasni zašto ih Srbi plaše. Na Lazarevićevo pitanje o kakvim je zastrašujućim postupcima reč, vezir je planuo:
- Kako se neće plašiti i bunuti kad im povoda dajete! Zvona digoste, nikog ne pitaste, fenjere po čaršiji izvešaste, doboš po varoši udarate - ljutio se vezir.
Lazarević ga je podsetio da je hatišerifom dozvoljeno slobodno bogosluženje, pa prema tome i zvona, da je osvetljenje smanjilo kriminal, a da doboš samo oglašava licitacije i zvanične objave srpskog magistrata, kako se zvao sud.
Vezir je ućutao shvatajući da je vreme običaja feudalne osmanske imperije u Srbiji isteklo i doboš je nastavio da lupa. Vesti su se čitale tri puta dnevno na glavnoj Stambol kapiji, Varoš kapiji, Velikoj pijaci - današnjem Studentskom trgu i na raskrsnici na Dorćolu.
NAREDBA PROTIV LENSTVOVANjA DOBOŠARI su u junu 1838. objavili naredbu gradske uprave koja je primetila da „mnogi žitelji ovdašnji i bećari strani u radne, lepe i vedre dane lenstvuju po mehanama“. - Da ne bi dakle niko u varoši lenstvovao to policija izdaje zapovest da se niko ne usudi u radne dane besposličiti po mehanama gde su kuglane i kojekakve igre, no svaki da se radom zanima, osim nedeljnih i prazničnih dana koji su za odmor. Isto tako i mehandžije da se ne usude primati skitače i lenštine da po vasdan onde besposliče - glasila je naredba.
Turci su napuštali Beograd koji se munjevito razvijao i gradio na evropski način, pa su se pojavili i savremeni problemi sa saobraćajem. U njihovom rešavanju aktivno su sudelovali dobošari čitajući sledeću publikaciju:
„Budući da se često dešava u nedeljne dane kad seljaci s kolima nagrnu da varošani zaustave prvoga s kolima koji što nosi na prodaju, a zatim cela povorka kola čeka, pa ljudi ne mogu sokakom da prođu. Da to više ne bi bilo i da se sokaci ne bi stesnjavali objavljuje se i zapoveda svakome i svima da se ne bi niko usudio gde kola zaustavljati i sokak zakrčavati“, naredila je Uprava varoši Beograda 3. juna 1838.
Telal je 1841. objavio i ozbiljna upozorenja da „svaki pred kućom i dućanom svojim čistotu da održava jer kom se god đubre i najmanje pred kućom ili dućanom nađe biće arištovan i štrofovan“ odnosno, današnjim rečnikom - uhapšen i izbatinan.
Iste godine pred Božić je strogo upozoreno da „niko bez razlike od žitelja varoši Beograda“ više ne sme „po volji i raspoloženiju svom puške mećati i s tom opasnom zabavom uveseljavati se“.
Telal je postao je najpopularniji gradski činovnik, koji ne samo što je širio već je i sakupljao informacije. Na poslu ga je uvek pratio buljuk dečurlije, šegrta i kalfi, koje su gazde poslale da čuju novosti, i domaćica, vazda željnih da sve čuju i prepričaju. U početku su se „ozbiljni ljudi“ ustezali da idu u tu šarenu gomilu i čekali vesti iz druge ruke.
To je često dovodilo do komičnih situacija, jer bi se vesti prepričavanjem potpuno izobličile, pa su Beograđani otkrili šta znači dezinformisanje. Tako je telal novembra 1839. objavio da se najstrože zabranjuje držanje svinja u varoši i da će one ubuduće biti prodavane isključivo kraj Batal džamije, na mestu gde se danas nalazi Dom narodne skupštine. Prepričavanje vesti dovelo je sutradan ispred magistrata gomilu Beograđana koji su čuli „sigurnu vest“ da će se prodavati građevinski kamen iz Batal džamije.
Zbog toga su bile sve čitanije „Novine Srbske“, prvi dnevni list u Srbiji, koje su na uvodnim stranama objavljivale službene vesti, a u drugom delu ostale novosti. Ipak, dobošari su se održali u Beogradu sve do 1935. na potezu od Dvorske bašte - današnjeg Pionirskog parka, do Beogradske ulice, a u drugim delovima zemlje i duže, sve do posle Drugog svetskog rata.
milos.tro
Professional
- Učlanjen(a)
- 24.12.2013.
- Poruke
- 11.212
- Pohvaljen
- 21.870
BEOGRADSKE PRIČE
Aca Simić ovekovečio pola prestonice
Zoran Nikolić | 06. mart 2014. 11:21 | Komentara: 0
http://www.novosti.rs/vesti/beograd.74. ... prestonice
Legendarni Beograđani: Mnoge stare fotografije našeg glavnog grada napravio je isti autor - Aleksandar Aca Simić. Mnogi korisnici interneta, kao i oni koji skupljaju fotografije nekadašnjeg grada, ne znaju da je većinu snimaka napravio jedan umetnik
Aleksandar Aca Simić, Fotografije vlasništvo Muzeja grada Beograda
NEKIM ljudima je suđeno da postanu svetski putnici, i da zavire u mnoge delove planete. Postoje i oni drugi, čija sudbina je bila da ostanu u jednom gradu, ali da kroz njega vide ceo svet.
Takav je bio svojevremeno legendarni, ali sada nezasluženo zaboravljeni Aleksandar Aca Simić, čovek koji je fotografiju uveo na umetnička vrata našeg grada. Od kada postoji internet, mnoge fotografije starog Beograda postale su dostupne svima, neke od njih na legalan, a mnoge i na nezakonit način.
Ljubitelji koji vole da „otputuju“ u staru Beograd putem elektronskih medija, veruju da su mnogi snimci nastali kao delo različitih autora, a ovaj tekst ima zadatak da podseti kako su nebrojeni među njima bili delo samo čoveka - Ace Simića. Danas deluje začuđujuće da je u samo jednu karijeru uspeo da smesti toliko efektnih snimaka.
„ČVAKAROŠI“ I „ŠKLjOCAROŠI“
Ogroman doprinos očuvanju snimaka vrsnog fotografa pripada Muzeju grada Beograda i kustosu Darku Ćiriću, koji je posvetio veliki rad kako bi Simićevo delo ostalo sačuvano. U knjizi čiji naslov „Gradski nomad“ savršeno odgovara temi o kojoj pišemo, ostala su sećanja savremenika na neko drugačije, prošlo vreme, kao i na zadatak fotografa koji je ipak bio nešto manje uvažen nego novinarski. Tim pre je posao kojim se Simić bavio veoma često bio mnogo teži.
Tako nam Ćirić skreće pažnju na svedoke tog doba, kada je, između dva rata, Simić postao hroničar gradskih događaja.
- Fotograf lista „Borba“ (a kasnije i „Večernjih novosti“) Nikola Bibić, radio je kao Simićev zamenik i sećao se priča koje je ovaj pripovedao mlađim kolegama. Pre Drugog svetskog rata, prema Bibićevim pričama, fotografi su se delili na „čvakaroše“ ili „škljocaroše“, i laborante. Dabome, Bibić se trudio da takvo nipodaštavajuće shvatanje izmeni.
Sava se izlila, Pranje platoa ispred Skupštine
Tako su prvi, snimatelji, išli „na događaj“ ili „na teren“, a drugi su radili „mokre poslove“ u foto-laboratoriji. Čudan odnos prema fotografima Bibić je slikovito objasnio.
- Na terenu, novinar bi odredio šta treba da se fotografiše i iz kog ugla. Jednostavno bi se obratio pratiocu foto-reporteru rečima: „Čvakni mi ovo, i to odavde!“. Izraz „čvakaroš„ ili „škljocaroš„ foto-reporteri su smatrali pogrdnim i ponižavajućim.
U međuratnim brojevima dnevnih novina se retko pominjalo ime fotografa uz snimke koji su bili objavljeni.
- Tome se nije čuditi, s obzirom na tadašnji odnos prema fotografiji - govorio je Bibić. - Njegov posao bio je da „uzme sliku s nekog događaja“, a za platu koja je bila niža nego novinarska.
Ipak je Simićevo delo ostavilo dubok trag, pa smo umesto dugačkog teksta ostavili njegove fotografije da najbolje govore o vremenu i gradu u kojem je živeo i stvarao. Sa stručnog ugla, ipak je vredno pomenuti imena Milanke Todić, koja je rekla „kako je Aleksandar Simić u istoriji srpske fotografije prepoznat kao reprezentativni foto-reporter kome je uspelo da postigne utisak zaustavljenog vremena i čiji radovi po snazi kreativnog reporterskog izraza pripadaju najvišim dometima srpske foto-reportaže između dva rata, moderni reporter, putnik i nomad otvorenog srca“.
Pogled na Trg republike, Ulica kralja Aleksandra
Jedan od njegovih učenika, Tomislav Peternek, opisivao je Simića kao čoveka od kojeg je mnogo naučio, čoveka sa čvrstim stavom koji je stalno bio uz svoj motocikl sa prikolicom, koji ga je činio mnogo mobilnijim od konkurencije. Tamni, kožni kaput i šešir su bili njegov zaštitni znak, a Peternek ga efektno opisuje i rečima da je „bio gospodin i kada su svi drugi bili drugovi“.
KADROVI GRADA
Kao i mnogi koji su bitisali u ovom gradu tokom prve polovine 20. veka, i Simić je na svojim plećima osetio udare svetskih sukoba. Tokom Prvog svetskog rata prešao je sa srpskom vojskom preko Albanije i doživeo sve strahote tadašnjeg sukoba, radio je za „Politiku“ pre Drugog svetskog rata, „Novo vreme“ tokom okupacije, a zatim i za „Borbu“, „Dugu“ i „Glas“, kada su okončani ratni sukobi.
Ratni period Simić je proveo u „Novom vremenu“ listu koji su kontrolisale okupacione vlasti, pa mu je to donelo mnogo nevolja u posleratnom periodu, kada je nekoliko godina proveo bez prihoda kojima bi prehranio porodicu.
Beogradska dama na motoru, radovi u Ulici kneza Mihaila
- Simića možda najbolje tumači pisanje lista „Tempo“ tridesetih godina 20. veka - zaključuje Ćirić. - Jednom su objavili fotografiju koja ga je prikazivala sa foto-aparatom. Zapravo, video se čovek sa prednje strane, kome je glava takoreći utonula u takozvanu „haubu“, odnosno veliki kožni zaklon za vizir foto-aparata, pa lica i nema, zaklonjeno je. A legenda slike sve objašnjava: „On se sav unese u aparat, i zbog toga mu se od glave vidi - samo šešir“.
LEGENDA NA MOTOCIKLU
NAŠ junak rođen je u Beogradu 1898, a umro je 1971. godine. Aleksandar Simić (NA SLICI) je stizao najbrže na događaje koje je trebalo ispratiti zahvaljujući motociklu „cindap“ sa prikolicom.
Kustos Darko Ćirić podseća na to da su mnogi konkurenti govorili kako je Simić već odlazio sa lokacije na kojoj je već napravio snimke, dok su fotografi koji su mu bili konkurencija tek stizali na mesto događaja.
Današnji Trg Nikole Pašića, Saobraćaj u glavnom gradu
ISTRAŽIVAČKI ŽAR
KADA se istraživač posveti životu nekoga ko je toliko marljivo oslikao njegov grad, kao što je to radio Simić, onda je vredno citirati Ćirićev utisak o onome što je radio.
- Susret sa zbirkom fotografija Aleksandra Ace Simića je lično zadovoljstvo kontakta sa autentičnim umetničkim delom, sa neposrednim svedokom prošlosti i sa Beogradom onakvim kakvog ga je Simić doživeo, voleo i zapamtio na svojim fotografijama.
Fotografije vlasništvo Muzeja grada Beograda
Aca Simić ovekovečio pola prestonice
Zoran Nikolić | 06. mart 2014. 11:21 | Komentara: 0
http://www.novosti.rs/vesti/beograd.74. ... prestonice
Legendarni Beograđani: Mnoge stare fotografije našeg glavnog grada napravio je isti autor - Aleksandar Aca Simić. Mnogi korisnici interneta, kao i oni koji skupljaju fotografije nekadašnjeg grada, ne znaju da je većinu snimaka napravio jedan umetnik
Aleksandar Aca Simić, Fotografije vlasništvo Muzeja grada Beograda
NEKIM ljudima je suđeno da postanu svetski putnici, i da zavire u mnoge delove planete. Postoje i oni drugi, čija sudbina je bila da ostanu u jednom gradu, ali da kroz njega vide ceo svet.
Takav je bio svojevremeno legendarni, ali sada nezasluženo zaboravljeni Aleksandar Aca Simić, čovek koji je fotografiju uveo na umetnička vrata našeg grada. Od kada postoji internet, mnoge fotografije starog Beograda postale su dostupne svima, neke od njih na legalan, a mnoge i na nezakonit način.
Ljubitelji koji vole da „otputuju“ u staru Beograd putem elektronskih medija, veruju da su mnogi snimci nastali kao delo različitih autora, a ovaj tekst ima zadatak da podseti kako su nebrojeni među njima bili delo samo čoveka - Ace Simića. Danas deluje začuđujuće da je u samo jednu karijeru uspeo da smesti toliko efektnih snimaka.
„ČVAKAROŠI“ I „ŠKLjOCAROŠI“
Ogroman doprinos očuvanju snimaka vrsnog fotografa pripada Muzeju grada Beograda i kustosu Darku Ćiriću, koji je posvetio veliki rad kako bi Simićevo delo ostalo sačuvano. U knjizi čiji naslov „Gradski nomad“ savršeno odgovara temi o kojoj pišemo, ostala su sećanja savremenika na neko drugačije, prošlo vreme, kao i na zadatak fotografa koji je ipak bio nešto manje uvažen nego novinarski. Tim pre je posao kojim se Simić bavio veoma često bio mnogo teži.
Tako nam Ćirić skreće pažnju na svedoke tog doba, kada je, između dva rata, Simić postao hroničar gradskih događaja.
- Fotograf lista „Borba“ (a kasnije i „Večernjih novosti“) Nikola Bibić, radio je kao Simićev zamenik i sećao se priča koje je ovaj pripovedao mlađim kolegama. Pre Drugog svetskog rata, prema Bibićevim pričama, fotografi su se delili na „čvakaroše“ ili „škljocaroše“, i laborante. Dabome, Bibić se trudio da takvo nipodaštavajuće shvatanje izmeni.
Sava se izlila, Pranje platoa ispred Skupštine
Tako su prvi, snimatelji, išli „na događaj“ ili „na teren“, a drugi su radili „mokre poslove“ u foto-laboratoriji. Čudan odnos prema fotografima Bibić je slikovito objasnio.
- Na terenu, novinar bi odredio šta treba da se fotografiše i iz kog ugla. Jednostavno bi se obratio pratiocu foto-reporteru rečima: „Čvakni mi ovo, i to odavde!“. Izraz „čvakaroš„ ili „škljocaroš„ foto-reporteri su smatrali pogrdnim i ponižavajućim.
U međuratnim brojevima dnevnih novina se retko pominjalo ime fotografa uz snimke koji su bili objavljeni.
- Tome se nije čuditi, s obzirom na tadašnji odnos prema fotografiji - govorio je Bibić. - Njegov posao bio je da „uzme sliku s nekog događaja“, a za platu koja je bila niža nego novinarska.
Ipak je Simićevo delo ostavilo dubok trag, pa smo umesto dugačkog teksta ostavili njegove fotografije da najbolje govore o vremenu i gradu u kojem je živeo i stvarao. Sa stručnog ugla, ipak je vredno pomenuti imena Milanke Todić, koja je rekla „kako je Aleksandar Simić u istoriji srpske fotografije prepoznat kao reprezentativni foto-reporter kome je uspelo da postigne utisak zaustavljenog vremena i čiji radovi po snazi kreativnog reporterskog izraza pripadaju najvišim dometima srpske foto-reportaže između dva rata, moderni reporter, putnik i nomad otvorenog srca“.
Pogled na Trg republike, Ulica kralja Aleksandra
Jedan od njegovih učenika, Tomislav Peternek, opisivao je Simića kao čoveka od kojeg je mnogo naučio, čoveka sa čvrstim stavom koji je stalno bio uz svoj motocikl sa prikolicom, koji ga je činio mnogo mobilnijim od konkurencije. Tamni, kožni kaput i šešir su bili njegov zaštitni znak, a Peternek ga efektno opisuje i rečima da je „bio gospodin i kada su svi drugi bili drugovi“.
KADROVI GRADA
Kao i mnogi koji su bitisali u ovom gradu tokom prve polovine 20. veka, i Simić je na svojim plećima osetio udare svetskih sukoba. Tokom Prvog svetskog rata prešao je sa srpskom vojskom preko Albanije i doživeo sve strahote tadašnjeg sukoba, radio je za „Politiku“ pre Drugog svetskog rata, „Novo vreme“ tokom okupacije, a zatim i za „Borbu“, „Dugu“ i „Glas“, kada su okončani ratni sukobi.
Ratni period Simić je proveo u „Novom vremenu“ listu koji su kontrolisale okupacione vlasti, pa mu je to donelo mnogo nevolja u posleratnom periodu, kada je nekoliko godina proveo bez prihoda kojima bi prehranio porodicu.
Beogradska dama na motoru, radovi u Ulici kneza Mihaila
- Simića možda najbolje tumači pisanje lista „Tempo“ tridesetih godina 20. veka - zaključuje Ćirić. - Jednom su objavili fotografiju koja ga je prikazivala sa foto-aparatom. Zapravo, video se čovek sa prednje strane, kome je glava takoreći utonula u takozvanu „haubu“, odnosno veliki kožni zaklon za vizir foto-aparata, pa lica i nema, zaklonjeno je. A legenda slike sve objašnjava: „On se sav unese u aparat, i zbog toga mu se od glave vidi - samo šešir“.
LEGENDA NA MOTOCIKLU
NAŠ junak rođen je u Beogradu 1898, a umro je 1971. godine. Aleksandar Simić (NA SLICI) je stizao najbrže na događaje koje je trebalo ispratiti zahvaljujući motociklu „cindap“ sa prikolicom.
Kustos Darko Ćirić podseća na to da su mnogi konkurenti govorili kako je Simić već odlazio sa lokacije na kojoj je već napravio snimke, dok su fotografi koji su mu bili konkurencija tek stizali na mesto događaja.
Današnji Trg Nikole Pašića, Saobraćaj u glavnom gradu
ISTRAŽIVAČKI ŽAR
KADA se istraživač posveti životu nekoga ko je toliko marljivo oslikao njegov grad, kao što je to radio Simić, onda je vredno citirati Ćirićev utisak o onome što je radio.
- Susret sa zbirkom fotografija Aleksandra Ace Simića je lično zadovoljstvo kontakta sa autentičnim umetničkim delom, sa neposrednim svedokom prošlosti i sa Beogradom onakvim kakvog ga je Simić doživeo, voleo i zapamtio na svojim fotografijama.
Fotografije vlasništvo Muzeja grada Beograda
milos.tro
Professional
- Učlanjen(a)
- 24.12.2013.
- Poruke
- 11.212
- Pohvaljen
- 21.870
Link za ovaj set fotografija
http://secanja.com/2012/stari-beograd-u-slici/
http://secanja.com/2012/stari-beograd-u-slici/