21/10/2008 19:35 | Za razliku od situacije u srpskom fudbalu sponzorima u Španiji isplati se da ulažu u Barselonu i Real: Stadion Nou Kamp
U susret Danasovoj konferenciji „Budućnost fudbala u Srbiji“ (24. oktobra, Hotel Hajat)
Španski model san srpskih klubova
Autor: Katarina Sinđelić i Jelena Davidović
Beograd - Kada se vodi polemika na temu privatizacije u srpskom sportu svi se kao po pravilu „hvataju“ za španski model kao najpogodniji i najbolji mogući za ovdašnje prilike.
Način na koji su najveći klubovi sa Pirineja, u prvom redu Barselona i Real Madrid privatizovani, upravo je taj po čijim osnovama bi trebalo da se urede i dva najveća srpska kluba Crvena zvezda i Partizan. Crveno i crno-beli bi na taj način ostali to što i jesu - udruženja građana, ali uz određene modifikacije. Ujedno uz ovaj model fudbalski klubovi u Španiji mogu biti registrovani i kao privatna preduzeća, što je slučaj sa madridskim Atletikom.
Predsednik kluba koji je u formi udruženja građana bira se na četiri godine, glasanjem na izbornoj skupštini kluba. Najviši klupski organ čine navijači, koji se nazivaju „sosiosi“ - odnosno vlasnici sezonskih karata i veterani kluba koji su doživotno imenovani na mesta u skupštini a koje po posebnim propisima statuta kluba imenuje upravni odbor.
Pravo kandidature za predsednika ima svako - biznismeni, političari, pravnici, bivši fudbaleri. Izbori uglavnom liče na političke kampanje gde budući predsednik grupi navijača izlaže plan vođenja kluba, obećava pojačanja... Novi predsednik sam bira upravni odbor - međutim, praksa je da pored njegovih poslovnih partnera u UO uvek ima mesta i za legende kluba. Ovo su principi koji su potpuno isti sa onim koje primenjuju najveći srpski klubovi. Ključna razlika je u tome što je predsednik kluba prema španskom Zakonu o sportu obavezan da po stupanju na dužnost u centralnu banku Španije deponuje 50 miliona evra koje će mu po isteku mandata biti vraćene u celokupnom iznosu. Tih 50 miliona služi kao garancija u slučaju da predsednik ne vodi klub shodno propisima i u skladu sa pravilima profitabilnog poslovanja. Sa tom sumom novca se isplaćuju eventualni dugovi prema igračima ili bilo kome, a koje predsednik ostavi po odlasku sa dužnosti.
U Španiji je predsednik Katalonaca ili „kraljevskog“ kluba ujedno i čelnik sportskog društva, a ne samo fudbalskog, košarkaškog, odbojkaškog kluba... Tako na primer Ramon Kalderon i Đoan Laporta biraju i UO košarkaških, odbojkaških, vaterpolo sekcija...
Iako su klubovi registrovani kao udruženja građana, javna je tajna da Real Madrid finansijski dotira i kraljevska porodica, a da Barselonu finansira pokrajina Katalonija (tako npr. Baskija finansira Atletik Bilbao).
U Srbiji se neretko događalo da sponzori koji ulažu u klub traže i mesto u UO. Zbog toga smo često bili svedoci brojnih sukobljavanja između čelnika klubova i finansijera. Postavlja se pitanje zašto se onda sponzorima u Španiji isplati da ulažu u Barsu ili Real, a da pri tom nemaju nikakva upravljačka prava? Odgovor ne može biti jednostavniji. U toku ove predsedničke kampanje na Marakani na sve strane možemo čuti izjave tipa „Crvena zvezda je najveći srpski brend“. Možda i jeste tako, ali dugo niko od čelnika crveno-belih nije uspeo da „naplati“ popularnost kluba. Sa druge strane, Real i Barsa na godišnjem nivou zarađuju, za srpske uslove, enormne sume novca na prodaji dresova i predmeta sa logom kluba. Sponzori tih velikana naprave dogovor sa klubom da ulože novac u dovođenje npr. Kristijana Ronalda i onda njima ide kompletan prihod od autorskih prava na štampanje dresa sa imenom ovog igrača. Isto tako firme uplate određene novčane iznose kako bi im klub ustupio autorska prava za štampanje njihovog znaka npr. na upaljačima, loptama... Dobar primer cele ove priče je čuveni proizvođač sportske opreme Najk, koji je posredovao prilikom dovođenja Ronaldinja i sklopio ugovor sa Kataloncima po kojem je Brazilac u toku sezone morao da ima najmanje 30 dana u kojima je bio oslobođen treninga kako bi snimao reklamne spotove.
Ovi primeri svakako zvuče kao scene iz SF filmova, ali ostaje nada da će jednog dana, ipak, biti realnost i za srpski sport.
Izvor: Danas
http://www.danas.rs/vesti/sport/fudbal/spanski_model_san_srpskih_klubova.74.html?news_id=143059
Ovo samo delimično ima veze sa rekonstrukcijom stadiona, ali će imati presudan uticaj na neku buduću rekonstrukciju/novi stadion.
Ovakav model (španski) mi se čini kao jako dobar za sportska društva (Zvezda, Partizan i Vojvodina), dok u slučajevima gde postoji samo jedan klub: OFK Beograd, Metaloplastika, KK Sloga, OKK Beograd, VK Bečej više mi se sviđa engleski model klasi;nog akcionarskog društva.
SD Crvena Zvezda, Partizan i Vojvodina moraju da imaju samo jednog predsednika i objedinjene službe marketinga, računovodstva, HR-a (najvažnije
), logistike itd... U prevodu, pored Marakane na onih 16 hektara koje Zvezda ima treba posle privatizacije da se izgradi poslovna kula u kojoj bi bila objedinjena kompletna administracija, sve izuzev sportskih borilišta. Sa boljim marketinškim modelom Zvezda bi mogla da igra (i zaradi) u punoj areni umesto u Pioniru. Naravno, ovo isto želim i Partizanu (sa sve kulom).
2012: Two towers, Belgrade edition