Meni čak ne smetaju toliko ti kompleksi ako ih ljudi drže za sebe. Smeta mi kad neki ljudi prave konflikte, provokacije ili podele ni iz čega i bez razloga.
Koliko god puta u interakcijama sa nekim opterećenim ljudima iz unutrašnjosti ja popuštao, prećutao, primao kritike i koliko god puta okretao drugi obraz, uvek bi oni nastavljali da dodaju i da pomeraju granice.
Ja kad sam kod njih stvarno komentarišem sve pozitivno, pohvalim i pokazujem interesovanje.
U što vam je lepo ovde.
Svaka čast, vi stvarno ne stajete.
Hajde da vidimo plastenike.
U što vam je lepa bašta/ cveće.
Šta je ovo ispod biljke? A ovo? A kako ovo napreduje?
Šta ima novo u selu, šta se dešava?
Kakav je rod sad? Šta se sadi ove godine?
Bolje je ovde, lepše je, mirnije, humanije.
Obiđem sve, slušam ih, upijam, interesujem se, pratim, pitam, nalazim lepotu i poštovanje u svemu što imaju i rade. Stvarno me interesuje sve to. I naravno cenim ih kao radne i žilave ljude, i to im i kažem.
I zaista nikada ne govorim nešto ružno, nešto kritički, niti pokrećem teme na relaciji grad-selo. Kažem, čak i prećutim ili popuštam kad neko nešto "baci" da me testira da vidi reakciju.
S druge strane, evo kako je jednom izgledalo kad je jedan došao kolima do nas jer taj put nismo mogli autobusom:
Ja: E hvala što si došao po nas, ovaj put stvarno nismo mogli autobusom
On: Ma ništa.
(par minuta kasnije)
Inače, ja ne volim da dolazim u Beograd, ne volim ga, nervira me da vozim do njega i po njemu, nervira me grad, gužva, buka, zagađenje...
Ja: Ok... Razumem, i mi se osećamo isto, gledaj šta su napravili od njega, ja vam nekad stvarno zavidim na nekim stvarima
On: ne znam kako ljudi mogu da žive ovde, ovo je nenormalno, izem ti Beograd...
Ja: ...
Ne pitaju šta se dešava u Beogradu, ne zanima ih. Mnogi ga i ne podnose.
Situacija 3:
Tamo kod njih, doneli neko meso i salatu.
Oni: jedite sve to, to nema u Beoooograd!
Jeste to bilo kroz smeh, ali ono...
u svakoj šali ima pola istine. I provokacije. A ne znam čemu to.
Šta, nemamo meso i salatu u Beogradu... ?
Situacija 4, udara oluja, sve natopljeno vodom, prave se bare, a mi treba da krenemo autom ka autobuskoj stanici.
Oni: Idem po kola da dovezem do vrata, da Beograaaađani ne pokvase noge.
Ja se mislim u sebi a čemu to?
Prvo, te "Beograđane" čeka put od 2 i po sata do kuće. Naravno da niko ne želi da bude mokar i blatnjav toliko vreme. Drugo, šta, oni kad pada kiša i svuda je blato, oni ne beže? Njima ne smetaju mokre noge? Blato na cipelama? Blato u kući? Šta, oni da su u Beogradu i da krene pljusak, oni bi stajali pod njim??? Opet, ne znam čemu sve to, ti komentari i provokacije.
Dalje, svaki put se provuče neka priča-šala "sledeći put kad budete na odmoru, da dođete tad i tad, pa da idete u plastenike da radite". Koliko god puta prećutali to, ne, oni će opet svaki put to da kažu. S druge strane, mi njima ne kažemo "e sledeći put kad dođete u Beograd, da nam pomognete oko krečenja, prevoza, čega god..."
A ako bismo pak ikada rekli da mi imamo svoje poslove, domove i obaveze, oni bi se nadurili. Znam jer su me upozorili drugi prethodno, pa onda zato samo iskuliramo i prećutimo. Sami provociraju i bockaju, a onda kada neko pruži otpor ili vrati, oni će da se uvrede.
Dalje, ljude koji su nekad živeli tamo sa njima pa su otišli za Beograd zovu onako provokatorski "Beograđanin" i "Beograđanka". Sa sve naglašenim zezatorskim akcentovanjem kad tako kažu.
Ja imam rođake i u Americi pa nikad ih nismo zvali "Njujorčani". Nekad kolokvijalno kažemo "Amerikanci" ali samo kada mislimo na celu grupu, da ne nabrajamo poimence više ljudi. I nikada pred njima nismo rekli "Amerikanci". Niti smo im govorili "eeee ovo nema u Americi" ili "da Amerikanci ovo i Amerikanci ono..."
Ja u fazonu jeste brate, takoe!
Brojem i slovima jednom. Kao da je Beograd u Aziji. Ja mu kažem ja sam ~283 puta bio u Novom Sadu a nisam odatle poreklom. Neki su prosto stvorili averziju od Beograda pitaj boga zašto.
