Diktatura se bazira na strahu a spremnost da se za diktatora gine samo u slučaju teške indoktrinacije severno- korejskog tipa...
Ponos, čast, ideali, inteligencija, stručni ljudi na pravim mestima i moralni integritet kako si samo tako savršeno izopačeno povezao sa diktaturom... Da mi je samo znati
Не треба бркати тиранију, диктатуру и секто-психо кратију, а који нису потпуни списак система са несмењивошћу у јавности најистакнутијих политичких фигура. Мејнстрим западна мерила демократије у религијском смислу одређених људи јесу, али у чисто научном смислу уопште нису мерило благостања. Друштвене науке не могу дати једнозначни одговор као математика и физика, али су ипак науке. У оквиру истих се тежи да се анализирају предности и мане неке друштвене појаве, анализирају кроз културу, историју, антропологију...
Систем са несмењивошћу у јавности најистакутнијих политички фигура назива се ауторативни систем. Не знам шта пише у уџбеницима друштвених наука, та дефиниција је мој закључак, можда преупрошћено, али кратко инјасно. Врло различите, често и супротне врсте ауторативних система су:
- Тиранија: владајућа група осим силе нема ништа што је држи на власти.
- Диктатура: владајућа група се заснива на технократији, без изборне смењивости.
- Монархија: постоји владајућа наследна група, обично са пореклом неког великог војсковође и/или државника који је извукао друштво у тешким временима.
- Теократија: несмењивост власти везана за доминирајућу религију.
- Колонијална управа: најважније програмско начело је сигурно снабдевање ресурсима земље колонизатора.
- Секто-психо-кратија: база опстанка на власти је психо-социјални инжењеринг.
- Комбиновани системи.
- Прелазни системи: потпуна трулост и истрошеност тренутног система, која се обично завршава или револуцијом, или грађанским ратом, или препакивањем.
Врло је индикативна и научно погрешна оцена система са смењивошћу јавних политичких фигура "грађански слободним системом". Зато што осим јавних политичких фигура постоје и (на Западу све утицајнији) невидљиви и несмењиви део власти и одлука. На пример Трамп. Он је неформално власт малтене цео живот. То је један од ликова који је утицао да се Њујорк одавно налази међу најскупљим градовима за становање. И то је само једна од ствари која се у Америци не може променити на изборима. Али, проблем доступности становања неће променити читав тврдо-капиталистички културно-друштвени систем вредности. Тако и по америчким статистичарима ауторативни системи, или прецизније и поштеније, транспарентно ауторативни системи, имају своју базу у култури, историји, антропологији.
Друштвене промене се дешавају. Обично имају неки момент прекретнице, која мења свер, али не створи одједном генерацију са другим понашањем. Рецимо, у Турској је младотурска револуција 1908. била прекретница, али је промена из монархијског ауторативног система у диктатуру Кемала Ататурка дошла тек у првим годинама после краја Првог светског рата. Нови ауторитативни владар је постао толико популаран у њиховој култури, да му се одржава почаст преко једног века.
Ирска и Финска имају тек две генерације које нису у тешкој беди, а раније су имале од западних савезника подржавану (по њиховим речима) "диктатуру". Са јако мало инфорација о историји тих земаља, а само са податком да су деценијама после Другог светског рата биле међу најбеднијим земљама Европе, оправдано сумњам у правилност коришћења речи "диктатура" за систем који су имали у прошлости. Али су у међувремену постали примери демократије по мејнстрим западним мерилима исте.
Вероватно ти је тешко то поверовати, али и секто-психо-кратија има базу у систему вредности. То што има доста изопачених елемената, то не значи да не постоји. Рецимо, један од по мом мишљењу здравих елемената јесу породичне вредности. Није у питању (код нас недовољно) споредна тема попут ЛГБТ мањине, већ блискост међу људима у крвном сродству, која је у Холандији остала у траговима. Постоји и та словенска отвореност и дружељубивост од евентуално позитивног. Негативно је ужас везано за однос према политичком странчарењу. Даље врло често органска нужда да се уради нешто коруптивно, па чак да се то не крије, већ се јавно говори "како сам се снашао". То може бити посебна тема, као и како је тај систем ударион у тврд зид непоткупљивог студента.
У породици је мој покојни отац вечито пљувао комунизам, а сам је (по савету професора) постао члан КПЈ.
Ипак када сам остарио, и када сам довољно много тога видео и сазнао у животу, сватио сам да је југословенска социјалистичка диктатура један од најуспешнијих система за југословенске културно-ментално-антрополошке услове. Технократска база је постигла следеће успехе:
- Решавање питања глади и обнове земље
- Смањење неписмености са преко 50% на статистичку грешку.
- Осавремењавање пољопривреде пратећи светске трендове.
- Иако социјалистичка земља, није грубо занемарила многе тржишне критеријуме попут већине земља Варшавског пакта.
- Доступно становање, решавање стамбеног питања.
- Јак систем дуалног средњег образовања, захваљујући којем је југословенска радна снага била јако тражена и цењена на Западу.
- Осим политичких прогона, полиција је ипак омогућавала висок ниво безбедности обичном човеку.
- У складу са тадашњим светским трендовима изграђена је путна мрежа, која је и данас највећим делом наслеђена из тог времена.
- Задуживање је било контролисано и минимално.
- Постојала је државна стимулација домаће производње и домаћи брендова, врло често са откупом западних лиценци. За геронтократско друштво, где је за геронтократу млад, паметан и креативан смртни непријатељ, унапређење преко лиценци странцу је апсолутни максимум.
Наравно да је та диктатура имала много слабих места, а најслабије је идолопоклонство ка Титу. Урушавање већине од ових 10 категорија политика је почело успорено после Титове смрти, а убрзано пред сам распад Југославије. Једна од најнеуспешнијих политика је било "Братство и јединство", а пре свега зато што су се суштински хришћанске вредности праштања и помирења проводиле паралелно са прогоном Христа. Даље, политика јавног превоза је била гора од најлошијих међу по том питању врло развијених чланова Варшавског пакта. У земљи са око 20 градова са преко 100.000 становника, само 4 су дочекали распад СФРЈ са системима електричног јавног превоза. Железнице су биле знатно горе него у најлошијим примерима из Варшавског пакта. Једино што је железнице одржавало бољим од свега у постјугословенским микродржавама је то што су железницу водили ентузијасти, и иза свега у друштву је стојао знатно поштенији систем вредности. Дакле, диктаторска технократија.
На форуму сам врло често хвалио белоруски систем, као систем који је имплементирао већину најбољих идеја са овог форума. И онда се дешава да многи међу истима који су хвалили ту врсту приступа без помињања Белорусије, категорички одбијају да лајкују/дају сагланост/ подрже. Зато што је тамо неки Холивуд, или слично западно средство масовног информисања рекло све најгоре о Белорусији. Тиме одлични резултати јаких технократских политике са јаким жалбеним системом, и јаком народном културом поштења неће дати ништа горе резултате, без обзира колико све најгоре Холивуд и сличи буду лоше говорили о Белорусији. Да систем гадости српске партијске политике не постоји, простим непостојањем парламентарне опозиције. Не морате да делите моје мишљење, али са таквим системом партијања какав је у Србији, нестанак истог је велики напредак, одстрањивање по мом мишљењу малог и неважног дела полиичког система за иоле озбиљну државу. То што ће рећи Хјуман Рајтс Воч, баш ме брига. У Белорусији су институције јаче од партија, и врло ктивно одржвају контакт са народом. Мало мало па неки Белорус добије парницу на Уставном суду, и иде се до тога да Уставни суд нареди Парламенту да закон усклади са уставом, и то објаве све новине. Стимулишу људе да се жале и дају примедбе. Градоначелник изјављује "након веиког броја обрађених примедби, мењамо план на тај и тај начин". У ствари, на нашим просторима су нас цео век лагали и о капитализму (поредим са Холандијом), и о социјализму (поредим са Белорусијом). Вечито је код нас био неки бућкуриш.